Vladimir Perić / Utroba vremena
Izložba “Utroba vremena” Vladimira Perića i Milice Stojanov otvorena je u galeriji ”Srbija” (GSLU Niš) 2. aprila i trajaće do 26. aprila 2015. Izložba predstavlja pregled radova iz recentne produkcije Vladimira Perića i Muzeja detinjstva, projekta koji autori zajedno razvijaju, kao i radove nove produkcije urađene specifično za aktuelnu izložbu.
Stvoriti složenu mrežu između smisla i obesmišljenog kroz umetničko izražavanje, za Perića i mene predstavlja jednu od pokretačkih snaga za stvaralaštvom. Pored one praktične motivacije – da iznesemo predmete iz svog životnog prostora i u galeriji sagledamo šta sve sadrži barem jedan deo obimne kolekcije koju usložnjavamo iz nedelje u nedelju, a zatim i da kroz iskustvo postavljanja vlastitih radova podsetimo sebe na najlepši deo izložbenog procesa kada neminovno uspostavimo još dublji odnos sa prikupljenim predmetima i njihovim narativima, koje mi menjamo i koji nas menjaju.
Perić je već razvio svoj prepoznatljiv način prisvajanja i rekontekstualizacije odbačenih predmeta i materijala – industrijskih, organskih, predmeta svakodnevne i široke potrošnje. Oni su ovde reartikulisani kroz različite umetničke medije – instalacije, objekte, ready-made, grafike, video, koji donose neuobičajene spojeve, kontraste, dijaloge, simbioze raznih elemenata profane prirode. Krećući se od jednostavnih ka složenijim, od neposrednih ka teže dokučivim relacijama i analogijama, radovi na ovoj izložbi sažimaju radoznalost, eksperimentisanje, ambivalentnost, poigravanje sa materijalnošću i narativnošću koji su utkani u pronađene predmete. Različiti modusi manipulacije – poput akumulacije, repeticije, destrukcije, jukstapozicije, postaju moćno sredstvo upregnutog istraživanja i imaginacije da se sagleda slojevita “unutrašnjost” predmeta ispisana protokom vremena i da se na neobičan način prepletu, preokrenu i suoče kategorije „za bacanje“ i „za čuvanje“, logično-apsurdno, realno-fiktivno.
Osnovno polazište i glavni diskurs našeg stvaralaštva je upotrebljen, pokvaren, odbačen, pa potom pronađen (i katkad popravljen) predmet, odnosno načini njegovog pojavljivanja kroz vreme, forme postojanja i upotrebe, zvaničan i skriven istorijat, forme nestajanja. Veza i dihotomija između predmeta i sećanja, predmeta i zvanične, odnosno intimne istorije, predmeta i identiteta, podstiče poigravanje sa uočenim asocijacijama, simbiozama ili ambivalentnostima.
Predmeti, dokumenti prolaznosti vremena, iskorišćeni kao materijal i postavljeni u različite relacije, podstiču nova istorijska, analitička ili potpuno imaginativna čitanja njihove materijalnosti i istorijata. Težina vremena obrušena na predmete i predstave o njima, podstiče znatiželju da se sačuvaju svedoci prošlosti, ali podstiče i umetnički senzibiliet da se staro transformiše u nove dokumente i da se stvori narativ koji je ujedno i refleksija istorijata predmeta i duboka refleksija vlastitog uma i percepcije. “Svaki predmet se u našem duhu obično preobražava zavisno od predstave koju u nama izaziva” (Luiđi Pirandelo).
Kolekcioniranje predmeta za nas predstavlja svojevrsnu medijaciju nad vremenom, ili možda pre – nad gubitkom i zaboravom. Predmeti u kolekciji su poput fotografija koje su pod uticajem dugogodišnje ekspozicije kroz sočivo vremena menjale svoj izgled i značaj na putu od proizvodnje, aktivne upotrebe, zaborava, i ponovne upotrebe kroz umetničko promišljanje. Kolekcija nije samo repozitorijum odbačenih stvari, već je i kao kakva gigantska mašina za putovanje kroz vreme, koja okuplja indekse istorije a zatim ih ubacuje u složenu mrežu upoređivanja, tabeli, sistematizovanja, u precizno uređen haos. Od pohabanih i odbačenih dokumenata se potom grade umetnički asamblaži koji su poput međuprostora između alegorije i istorije. U njima se prepliću imaginacija, umetničko poigravanje, istorijski narativi, sećanje, humor.
Elementi koji grade umetničke celine ne gube nužno predstavu koju su imale u stvarnosti iz koje potiču. Neki od predmeta zadržavaju status simbola, veselih predmeta koje je istorija pretvorila u fosile, uspomena koje ilustruju pojedinačnu ili zajedničku prošlost. Radovi neminovno sažimaju mnoštvo podataka sadržanih u predmetima naročito u zavisnoti od kulturološkog, društvenog, političkog konteksta unutar koga su upotrebljavani ili odbačeni ili tumačeni. Uz saznanje o poreklu i istorijatu predmeta radovi se svakako mogu čitati slojevitije, sa izvesnim teretom znanja o njihovoj prošlosti, a koketirajući i poigravajući se sa vizuelnom i verbalnom ambivalentnošću i enigmama, stvara se pozicija da nešto može biti protumačeno i ovako i onako, pa samim tim uvek biva otvoreno i podsticajno za nova promišljanja.
Vreme preuzimamo u formi redimejda (prikladan termin Hala Fostera: time ready-made), i za nas nije poželjno da menjamo tragove koje je nemilosrdan protok vremena naneo predmetima, kako bismo istražili mogućnost da se iz upravo te trošne i neugledne pojavnosti svedoka istorije i iz njihove odbačenosti stvori novi smisao.
Iz ogromnog inventara efemernosti i odbačenosti, grade se instalacije kao prostorni prikazi protoka vremena – mirna kontinualnost niza, beskrajna repeticija, cirkulacija kroz cikličnu formu, nelinearni protok uz namerne ispade, pedantno strukturirana izgradnja od temelja ka vrhu. Radovi na izložbi donose kako sučeljavanje tako i pažljivu kalibraciju kategorije vremena i doživljaja vremena. I usmeravaju nas na to veliko pitanje o neminovnom i živopisnom odnosu između prolaznosti vremena i predmeta – predmeta kao dokumenta i aktera raznolikih situacija, znanja, iskustva, identiteta, emocija, promena. Njihov pronalazak, istraživanje i potom rekontekstualizacija, podstiče nas na konstantnu refleksiju o vremenu kao kategoriji u okviru koje se sve transformiše, izjednačava i iščezava.
Sat nije neutralan kontejner vremena, on menja stvari, usporava, ubrzava, zaustavlja, pretvara trajno u prolazno.
Izložba posvećena Margiti Perić (2009-2010)
 2. aprila i trajaće do 26. aprila 2015. Izložba predstavlja pregled radova iz recentne produkcije Vladimira Perić){kind=link}