• Sneak peek
• 22.12.2017.
• Fotografije i razgovor vodila: Katarina Kostandinović
• 0
  4626

Vladimir Lalić o crtežima

Posetili smo atelje Vladimira Lalića i sa njim popričali o nedavno dodeljenoj nagradi Francuske akademije lepih umetnosti, njegovim vizuelnim istraživanjima, crtežima, pariskom iskustvu i dr.

 

 

Vladimir Lalić (1983) diplomirao je i masterirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je i radio kao asistent na Grafičkom odseku od 2008. do 2012. godine. Učestvovao je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je tromesečnog rezidencionalnog boravka u Cité internationale des arts u Parizu, kao i više nagrada za vizuelno stvaralaštvo. Trenutno živi i radi na relaciji Beograd-Pariz.

 

 

 

 

Prix Paul-Lous Weiller nije prva nagrada za tvoje crteže, šta ti ona omogućava? Reci mi nešto o svom pariskom iskustvu?

 

 

Nisam siguran da ona nešto omogućava, ali svakako te nagrade bacaju izvestan snop svetlosti na moj rad u ovim vremenima prezasićenosti na umetničkoj sceni. Francuzi veoma poštuju ta priznanja i iz mog izkustva, pomno prate dešavanja. O nagradama koje izdaje Akademja lepih umetnosti u Parizu se dosta priča u umetničkim krugovima. Pariz je grad koji me iznova doziva. Od 2012. godine. Kada sam prvi put došao na nešto duže vreme i priredio svoju prvu samostalnu izložbu grafika, svake sledeće godine se pojavila prilika da imam nekakav profesionalni angažman u tom gradu. 2013. godine rezidencionalni boravak na 3 meseca u Cite internationale des artes, a potom samostalna izložba u Srpskom kulturnom centru. 2014. godine nova izložba crteža, a ove godine, nominacija za Nagradu Antoine Marain, i takođe poslednja samostalna izložba u galeriji Eric Gizard, locirana nedaleko od Luvra. Pariz jeste veoma interesantna sredina koja nosi veliku metafizičku snagu, sama pomisao na to koji su umetnici i pisci prolazili tim ulicama daje na nekoj višeslojnosti života u tom gradu. Za moju priču, možda je moglo da se desi da izbor bude Berlin ili London ili neki drugi epicentar umetnosti, ali kockice su se poklopile da me je Pariz dozvao iako nisam imao nikakve preferencije ka njemu.

 

 

Tvoja početna vizuelna istraživanja bila su okrenuta grafici, šta se promenilo?

 

 

Da, još od pre fakulteta je grafička boja ušla u moju krv. Oko 10 godina, isključivo sam se bavio svim tehnikama grafike, istraživajući mogućnosti visoke i duboke štampe, kao i njihove kombinacije, a naravno nikad ne prestajući sa crtanjem. Kako sam neko vreme i radio na FPU, imperativ mi je bio da izučim sve tehnike do maksimuma. Ono što me je privačilo ka tom umetničkom zanatu, sa velikim Z, jeste ceo proces nastajanja i takođe disciplina koja je potrebna za izvođenje. Tu disciplinu sam zadržao i u crtežu. Shvatio sam da crtež dosta tretiram kao što bih tretirao grafičku matricu. Presovanim ugljenom ulazim, maltene tetoviram strukturu mekog celuloznog papira. Želim da moji crteži imaju dramatičan kontrast koji sam istraživao i u grafici. Dok nisam pronašao pravu kombinaciju papira i ugljena koji mi daje dovoljno intenzivnu crnu, nisam bio zadovoljan. I uopšte, tražio sam uvek način da crtež ili rad na papiru, ima neku svežinu i sočnost koju sam dobijao i u grafici.

 

 

 

 

U tvojim crtežima primetan je uticaj domaćih umetnika, ali kažeš da su ti uzori stari majstori?

 

 

Mnogo volim špansko slikarstvo. Goja i Velaskez su posebno uticali na mene. Bio sam u Prado muzeju gde sam video Velaskezove portrete onih patuljaka. Jedan mi je bio posebno interesantan. Gledajući njegov portret uvideo sam da mu oči i sijaju kada bih se pomerio. Prišao sam da pogledam malo bolje. U slikarstvu je uobičajena stvar da kada se slikaju oči, završnica je da se belom bojom uradi mali potez koji sugeriše odsjaj u oku. Ali, ovde to nije bio slučaj. Oči su crne u potpunosti. Ali, majstor je stavio namenski isuviše crne boje, napravivši reljef uljem natopljene crne paste, koja u stvari, u odnosu na ostatak tog dela slike, titra odsjajem. Takvo slikarstvo mene uzbudjuje. Kao i Gojine grafike. Kolika snaga u takvim malim formatima. Pogotovo serije grafika bakropisa i akvatinte. To me je i navelo da radim na malim linearnim crtežima, jer se već dugo bavim velikim formatom, koji je po meni, još teži slikarski izazov. Takođe, moja serija akvarela se bavi direktnim citiranjem na Velaskeza, Rembranta, El Greka i druge moje heroje. Tu bih dodao i Francuza Žerikoa, koji se takođe bavio odbačenima, ludacima i leševima. To prebiranje po đubretu sveta, u kome je sakupljen sav užas, devijantnost, tragičnost i lepota čovečanstva, je nešto o čemu je kasnije pričao i slikao začetnik Medijale, umetnik sa naših prostora, Šejka.

 

Pričali smo o sećanju, tvojoj porodičnoj foto arhivi na kojoj počiva dobar deo tvojih kolaža, reci mi nešto više o tome?

 

 

Kao baza, podatak za moje crteže, često koristim digitalne kolaže. To su u stvari, skup fotografija koje ja seciram u fotošopu i pravim nekakvu vizuelnu senzaciju, razmišljanje o figuri i kompoziciji. U početku, to su bile veoma sirove skice, često monohromne, gde se moglo naći svašta iz moje privatne arhive fotografija. Od starih fotografija čudnih maskenbala, fotografija bolesti i devijacija, do mojih autoportreta i porodičnh fotografija. Kasnije, kada fizički nisam bio u mogućnosti da se posvetim velikim crtežima zbog bolesti, te ”skice” su poprimile oblik sa kojim sam bio zadovoljan, i koje sam želeo da pretvorim iz digitalnog oblika u fizički. 

 

Razlog tog prvog, digitalnog seciranja je velika brzina kojom mogu da manipulišem sa podacima. Ta brzina dozvoljava podsvesnom da se pojavi u najčistijem obliku. S obzrom da sam koristio porodične fotografije, uloga sećanja je veoma bitna. U tom trenutku, bilo mi je interesanto, šta je sećanje? I koje sećanje je zaista tvoje, a koje nametnuto? Koliko sećanje može da bude alterovano kada prođemo kroz džunglu naučenog, i da li se istog događaja sećamo na isti način u različitim periodima života? Zato, mislim da ću u nekom drugom periodu života se vratiti ka istim fotografijama i videti kakav će drugačiji tok imati ti novi radovi.

 

 

 

 

 

Na čemu sada radiš, kakvi su ti planovi?

 

 

Trenutno radim na seriji crteža ugljenom koji su sada još pročišćeniji i više bazirani na liniji. A takvi crteži su prvi korak za sledeću seriju koja će ujediniti moje linearane crteže i kolažno razmišljanje, a to je crtež kao objekat. Ne znam da li ću u tome i uspeti, ili će me sve to odvesti na neku potpuno drugu stranu, nikada ne radim sa potpuno jasnim planom. Razni eksperimenti se dešavaju u studiju i uvek je pitanje kakav će biti finalni ishod.

 

U septembru ću imati izložbu u novootvorenoj galeriji Boris u Parizu gde ću predstaviti najnovije radove. U međuvremenu, biće još par izložbi u Srbiji i okolini.