- Registrator
- 20.10.2015.
-
0
4974
Umetnost kao suština misli, znanja i osećanja / Aleksa Čelebonović (1965)
Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvorio je publici svoje svetle prostorije. Značaj ovog događaja je toliki da se sve posledice u ovom trenutku ne mogu sagledati. Možemo ga samo uporediti sa sukcesivnim otvaranjem pojedinih fakulteta u Beogradu tokom poslednjih šezdeset godina, i zaželeti da prisustvo novog muzeja u našoj umetnosti bude onoliko životvorno koliko je njihovo bilo u nauci.
Davno su već prošla ona vremena kada je umetnost bila zatvorena u uskim prostorima prenatrpanih zbirki i kada su umetnička dela bila ekvivalent za dragocenosti koje se čuvaju u trezoru ili za kuriozitete koji se pokazuju u cilju zabave. Takav postupak sa umetničkim delima karakterističan za XVII i XVIII vek na zapadu kod nas, u stvari, nije ni postojao jer su prvi muzeji osnovani krajem XIX i početkom XX veka kada se na ustanove ove vrste gledalo kao na sabirališta za predmete koje treba sačuvati od zaborava zbog njihove duhovne vrednosti. Ređe se na njih gledalo kao na didaktičke centre u kojima se pružaju informacije o razvitku kulturne istorije, mada je bilo i takvih tendencija, naročito u novije vreme, kada su u muzejske postavke uključivane i kopije, fotografije, makete, objašnjenja i druga dokumentacija. Ono što međutim obeležava današnja muzejska shvatanja u svetu nije ni uloga depoa ni popularizacija nauke, mada se od ovog ni jednog trenutka ne odustaje, nego otvaranje novih vidika, omogućavanjem da se smanji rastojanje između stvaralaštva i konsumacije, odnosno da se umetnost uključi u život radi zadovoljavanja određenih potreba savremenog čoveka, kao što je uvek i bila vezana za život od kad je nastala.
Nema umetnosti koja nešto ne kazuje, koja ne skreće pažnju na izvesna pitanja od značaja za jednu sredinu, koja u jednom ili u drugom pogledu nije odraz shvatanja, sposobnosti i aspiracija te sredine, ogledalo njenog stepena razvitka i pogleda u budućnost. Naši moderni umetnici, kao i drugi, govorili su o tim pitanjima svojim specifičnim jezikom, ali ih je malo ko mogao da sluša. Ogromne energije gubile su se kroz povremene manifestacije posle kojih više nije bilo moguće praviti rezimea, utvrditi gde se jedno nadovezuje na drugo i zbog čega je nešto rečeno, odnosno naslikano i izvajano. Jer, ma koliko se naša umetnost razvijala u kontekstu svetskih događaja i u zavisnosti od njih, a ne od neke zamišljene autohtone pokretačke snage, isto je toliko tačno – to se baš sada može utvrditi – da ta sredina i njena umetnost nije prihvatila sve pokrete i sve stilove koji su se javljali u svetu niti ih je usvajala nekritički i bez razloga. Od početka veka do najnovijeg vremena našu umetnost vezuje izvestan kontinuitet, pa makar on bio samo u uzdržljivosti i ozbiljnosti, koji se ne može i ne treba prenebreći.
Od događaja u nedavnoj prošlosti, koji će sada moći mnogo bolje i preciznije da dobiju svoju valorizaciju i, delimično, revalorizaciju, zavisiće u mnogome oni u sadašnjosti ili budućnosti. Čak i kada bi nove generacije htele da označe svoje odvajanje od prošlosti postojanje muzeja će im pomoći da jasnije sagledaju svoje ciljeve i potrebe.
Novi muzej okrenut je koliko publici toliko i samim umetnicima. Jer, ništa se ne može iz ničeg stvoriti. Poznata samo uskom krugu stručnjaka i ljubitelja, naša umetnost se nije mogla uvek ni razvijati onim tempom koji je zahtevao život. Stari problemi koji su u prošlosti već dobili svoje odgovore često su ponovo i bez potrebe postavljani, dok se na nove gledalo sa nevericom jer se nije mogla sagledati veza sa prethodnim događajima. Umetnost kao savest i kao svest mora imati neku bazu koja nije improvizirana, u čemu muzej savremenih koncepcija može imati prvorazrednu ulogu. U tom cilju on ne sme biti ukrućen, ni statičan. U konkretnom slučaju predviđena je široka i dinamična aktivnost kako prema publici tako i u samim muzejskim okvirima u odnosu na takozvane “muzejske postavke”. Sadašnja postavka je obuhvatna, jugoslovenska, čime beogradski Muzej savremene umetnosti dobija poseban položaj u našoj zajednici. On je jedino mesto gde se u povezanoj celini mogu videti dela umetnika iz čitave zemlje, izvršiti upoređenja i doneti zaključci. I to kakva dela stoje na raspoloženju!
Niz umetnika iz Hrvatske i Slovenije, na primer, zastupljeni su ovde sa po nekoliko svojih karakterističnih, a katkada i najznačajnijih dela, da ne podvlačimo tu istu činjenicu za one koji su živeli i radili u Beogradu. Kroz otvorene prostorije novog muzeja struji atmosfera bliskosti u problemima i u načinima na koje su se ovi ispoljavali u delima umetnika iz čitave Jugoslavije. Normalno je da se postojeća zbirka i dalje obogaćuje i dopunjava, kao što je prirodno da Muzej postane centar za sakupljanje dokumentacije o razvitku jugoslovenske umentosti. Uporedo sa tim on može postati i centar za informisanje o različitim aktuelnim kretanjima kod nas i u svetu kao i ono polje kontakta između likovnog stvaralaštva i društva za koji se kod nas, kao i u drugim sredinama, oseća neophodna potreba.
Živimo u epohi slike i oblika, u doba kada je potrebno pružati saopštenja na sažet i jasan način. Niko nema više vremena da obilazi različite manje zbirke rasute po gradu i po zemlji, da bi sakupio elemente za pregled jugoslovenske umetnosti. Putem dve osnovne ustanove, Narodnog muzeja, čije se ponovno otvaranje uskoro očekuje, i Muzeja savremene umetnosti, biće moguće uspostaviti stalan stvaralački kontakt naše škole i naše publike uopšte, sa suštinom misli, znanja i osećanja koje pruža jedino umetnost. Konstatujmo da je to najveća realizacija na polju kulture od oslobođenja do danas.