TZV PITANJA
U sredu 15. novembra u 20 časova u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda biće organizovana promocija kataloga izložbe Ivana Šijaka GRAY MATTER koja je održana u Muzeju grada Beograda u septembru 2015. godine. Tim povodom objavljujemo intervju iz kataloga između Branka Vučičevića i Ivana Šijaka koji je bio jedno od poslednjih ćaskanja starih prijatelja.
BV: Jedan ruski pesnik je rekao da je biografija pesnika = bibliografija onoga što je čitao. Iako nismo pesnici možda je ta forma upotrebljiva. Dakle: koje si fotografe od početka do danas voleo/možda smatrao uzorima?
IŠ: Osim porodičnih fotografija koje je moj otac Bata snimao a koje su se u našem kupatilu pod crvenim svetlom polako pojavljivale na foto papiru, počeo sam dosta rano da primećujem i one drugačije, profesionalne fotografije. Kod nas u kući se tih godina motalo jedno podebelo izdanje Vogue-a povodom 100. godina postojanja časopisa i uglavnom su svi bitni fotografi bili tu. Listajući ovu knjigu otkrio sam nekolicinu fotografa usled čijih sam se radova baš zagrejao za fotografiju. To su bili Avedon (Richard Avedon), Bejli (David Bailey), Njutn (Helmuth Newton) i Men Rej (Man Ray). Bejli je fotografisao svet pop kulture i mode na glamurozan i psihodeličan način, Avedon je snimao fantastične portrete, Men Rej je bio uzbudljiv i čudesan a Njutn mi je bio veoma neobičan i zabavan. Što je bilo najvažnije ovih fotografa su veoma uticali na mene i kroz njihove radove sam stalno učio.
BV: Koju si kameru prvu uzeo u ruke? I šta si snimio?
IŠ: Tačnog trenutka kada sam napravio prvi snimak ne mogu da se setim. Foto apart je uvek bio tu sa nama, uglavnom smo na zadnjem sedištu automobila bili Batin Nikkormat i ja. Najčešće bih se sa kamerom igrao gledajući kroz vizir, kadrirajući i izoštravajući a ponekad bih ponešto i snimio. Znao sam da ne treba da trošim film bez razloga ali sam mogao da snimam kad poželim. Bata je bio veoma blag i talentovan čovek.
Ivan Šijak, Gray Matter, 2015, dvokanalna video instalacija.
BV: U početku, fotografije je proglašavana trijumfom nad smrću. Danas je hipermasovna pojava. Svako je fotograf. Šta misliš o tome? Selfie („gleda majmun sebe u zrcalo“) = večiti život?
IŠ: Bio sam veliki fan foto-automata u Bezistanu i stalno sam insistirao, kada bi bili u blizini, da idemo do automata da se fotografišemo. Bilo je zaista dobro, u maloj kabini, u utrobi aparature nastajale su slike. Blic je bio postvljen visoko kod tavanice a ispod njega u visini glave mali prozor iza koga je bio objektiv a pored koga je pisalo “look here”, prozor je ujedno bio i ogledalo u kome se mogao videti lični odraz. Nakon snimanja ta četiri snimka trebalo je sačekati tačno 10 minuta da se fotografije razviju i osuše. Osećao se dobro poznat miris hemije, posebno fiksira a neposredno pred izlazak trake foto papira čuo bi se tamo unutra neki fen za koji sam znao da suši taj komad fotopapira na kome se nalaze slike koje su zatim, još uvek tople, ispadale u mali kavez iz koga ih je trebalo izvaditi. Bilo je veoma zabavno. U setu su bile četiri fotografije. Poslednji put kada sam prolazio Bezistanom a da je aparat i dalje bio tamo, cena za četiri fotografije je bila svega dvadeset dinara. Automat je primao samo metalni novac.
Ivan Šijak, Echo, 2015, video, 14′ 40”.
BV: Čini mi se da su fotografije do prelaska na digitalnu foto, bile konzerve emocija + teren formalnog istraživanja (čak i navodno „hladne“, tzv. Neue sachlichkeit). A ove današnje?
IŠ: Kasnije u gimnaziji sam počeo da fotografišem svoje prijatelje i poznanike a posebno one koji su imali neki izražen karakter ili fotogeničnost. Retko sam i nerado izlazio na ulicu sa fotoaparatom. Sve se uglavnom dešavalo u mojoj momačkoj sobi pred ručno oslikanom pozadinom sa dva blica i fotoaparatom na stativu. Uprkos mnogim tehničkim problemima a i usled nedostatka profesionalne opreme, posebno rasvete, neke moje fotografije su ipak delovale zanimljivo. Skoro uvek bih osetio neverovatno zadovoljstvo nakon što bi se neka dobra fotografija pojavila na papiru. O tome da je strast bila velika govori i to da je sav moj džeparac odlazio isključivo u radnje sa foto materijalom a roditelji su i pored ponekog honorara bili moja glavna podrška.
Ivan Šijak, Apperance in the fog, 2015, video, loop.
BV: Kako u sebi/za sebe povezuješ različite sastojke ove izložbe?
IŠ: Čini mi se da je danas svet fotografije podeljen u dva oblaka. Čini mi se da je glavna razlika u samom postupku ili nedostatku postupka. Kada je digitalna slika u pitanju tehnologija je preuzela na sebe svo potrebno znanje da bi ista nastala. Mislim da se to masovno snimanje digitalnih fotografija u 99% slučajeva zaista svodi samo na registraciju onoga što je pred kamerom. Zaista bilo ko danas može doći do kvalitetnog zapisa i sve nekada potrebno znanje i umeće danas se ne računa. Sa tom činjenicom je nestalo i ono što se nekada nazivalo “bavljenjem fotografijom”. Nestalo je izučavanje procesa a to prirodno prodiranje svetlosti u emulziju i kasnije izazivanje slike na negativu i prenošenje iste na pozitiv su sve manje zastupljeni. U mokrom procesu je mnogo trenutaka preispitivanja testiranja i donošenja raznih odluka, praktične primene znanja i ličnih estetskih sudova, vodilo ka nekom ličnom stilu u fotografiji. Zbunjuje činjenica da fotografije nastale u nekadašnjim instant tehnikama tipa Polaroida ne odaju utisak ispraznosti jednostavnog reprodukovanja. Da se nešto trošilo tj. prenosilo vidljivo je i danas kada ove fotografije posmatramo. Digitalni proces je jednako podeljen na etape ali se nekako ukus uglavnom gradi po principu “izaberi od ponudjenog” i uvek je čitljiv niz donešenih odluka. Sve je jednostavno i dostupno, čak i imitiranje nekih postupaka mokrog procesa je samo pitanje koraka u interfejsu. Fotografija je zadržala taj epitet objektivnosti ali se magija izgubila, pravi sadržaj se po mom osećaju ne prenosi kao ranije, slike nekako ne zrače…
Ivan Šijak, Gray Matter, 2015, dvokanalna video instalacija.
Izložba u prostoru Muzeja grada Beograda je izvedena kao putovanje kroz prostor i sadržaje koji se i u vizuelnom i u zvučnom smislu pretapaju iz jednog u drugi stvarajući jednu ukupnu sliku. Kretanje je glavni činilac postavke i izložbu treba posmatrati kao jedan rad a ne više pojedinačnih. Upravo i jeste bila namera da se unutar postavke dogode i osete ta posebna zračenja koja fotografija, film i muzika imaju a koja se unutar postavke pretapaju i prepliću stvarajući jedan ukupan jedinstven doživljaj.
