The Less I Know The Better
Umetnik: Slavica Obradović
Mesto: Galerija Doma omladine, Beograd
Vreme trajanja: 26. januar – 07. februar 2016.
Tekst: Теодора Јеремић
Izložbom “The less I know the better“ kontekstualizuje se pitanje slobode i izbora, i preispituje čovekova odgovornost kao i njegova (ne)mogućnost da preuzme istu. Razapet između mnoštva opcija i nesumnjivo slobodan, čovek današnjice je, zbog svega što mu je savremeni svet pojednostavio, u veoma nezavidnoj poziciji. Naviknut na instant rešenja i opštu hiperdostupnost, kada je suočen sa krucijalnim pitanjima egzistencije čovek se ispostavlja bolno nespremnim i nesnađenim. Autorka preispituje ovu dihotomiju multisposobnog i potpuno nesposobnog čoveka, čoveka u procepu.
Savremenost je donela mogućnost da svako jutro odlučujemo sta jesmo, koja je naša polna pripadnost, koje smo veroispovesti, koje primarne profesije, kako ćemo se predstaviti. Biramo i kreriramo sebe, i sa jedne strane možemo sve, dok s druge, kao da ni sami ne znamo kako da se izborimo sa svim što nam je omogućeno, kao i da li uopšte želimo toliko puteva pred sobom. Što je više puteva, to manje znamo kojim da krenemo. Čovek je slobodan da načini izbor, kojih je bezbroj, ali upravo tom mogućnošću je, paradoksalno i sputan jer je za svaku donetu odluku direktno odgovoran i samo on snosi posledice i teret svog delovanja.
Osećamo se slobodnim sve dok ne moramo da biramo. Sartrovski rečeno, pojedinac je proklet slobodom koja mu a priori pripada i nedeljiva je od njega samog, a Slavica svojim delima, veoma suptilnim i pažljivo konstruisanim jezikom, implicira odgovore na pitanje da li i u kojoj meri čovek oseća satisfakciju zbog te slobode, ili baš suprotno, njenu težinu. Odbijajući da prihvati stvaran svet u kome se greške ne brišu tako lako kao na društvenim mrežama, čovek neretko ostaje nem i neaktivan pred ozbiljnim pitanjima, i bira radije indiferentnost, ili fluidnost, otvarajući sebi prostor za permanentno menjanje umesto donošenja odluka.
Suprotstavljajući solidne forme i nedefinisane oblike autorka materijalizuje čovekovu potrebu za rešenjem i odgovorima, ali i prihvatanje čekanja kao prirodnog stanja umesto proaktivnog delovanja. Prividno sa dve noge na zemlji i jasnih obilka, ali zapravo veoma nedefinisani, nepotpuni, čekaju da budu nađeni. Izjednačene u svojim nedostacima, neke od figura se nadopunjuju i zajedno čine treća, hibridna i nešto manje nesavršena, ali još uvek necelovita tela. Izuzeti od odgovornosti i delovanja, ovi ljudi su u pasivnoj, posve ličnoj potrazi za istinom.
VLADIMIR: E, pa? Krećemo li?
ESTRAGON: Da, hajdemo.
Ne miču se.
www. cargocollective.com/SlavicaObradovic
