Svetlana Volic
Svetlana Volic, NON FINITO, Pasaž 2: Gde prestaje svet, 2017, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd.
Svetlana Volic, vizuelna umetnica i docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Rođena je 1974. godine u Beogradu. Diplomirala je (1999) i magistrirala (2002) slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Čedomira Vasića. Doktorirala je na istom fakultetu (mentor redovni prof. Mileta Prodanović) 2018. godine. Izražava se kroz različite medije: slikarstvo, video, video-instalacija, fotografija, grafički i scenski dizajn. Realizovala je 14 samostalnih izložbi i učestvovala na velikom broju grupnih izložbi, simpozijuma i festivala u zemlji i inostranstvu (Češka Republika, Crna Gora, Makedonija, Estonija, Letonija, Mađarska, Bugarska, Bosna i Hercegovina, Italija, Grčka, Kanada, SAD i Nemačka). Autor je 18 video instalacija za različite pozorišne predstave. Radovi joj se nalaze u domaćim i stranim kolekcijama.
www.svetlanavolic.in.rs
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Buđenju se radujem kada radim nešto što me ispunjava i u čemu pronalazim smisao. Ili zbog nekog susreta koji me raduje ili lica koje mi se raduje. Rado ustajem iz kreveta i pred neki put. Volim taj osećaj blage usplahirenosti i neizvesnosti, a najlepši trenutak je kada konačno uđem u kola, voz, autobus… i putovanje započne. Tada sam jako srećna, mirna i svoja. Čim se negde izmestim ustajem mnogo ranije nego u Beogradu, budim se sa radosnim očekivanjima, da uhvatim prvu svetlost, šetam, istražujem, snimam, upijam nove predele i prizore. Budim se lako ako me negde očekuje voda, voda me opušta.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zvuk sećanja.
Volim nekada, dok leškarim u sobi, da čujem prigušene zvuke sa gradskih ulica, glas deteta koje u prolazu nešto vikne, nasmeje se.Taj zvuk putuje kroz vreme i prostor poput sećanja. Dugo nisam čula onaj glas koji se približava iz daljine i polako razaznaje „Staaaaro gvoooožđe”. Volela bih da ga čujem opet. Volim zvuk vozova, autoputa, brodskog motora, vetra, talasa. Pamtim zvuke buđenja pojedinih gradova u kojima sam boravila, ta prva jutarnja komešanja na ulicama Istanbula, Nju Orleansa, Njujorka, Pariza, Napulja…
Volim muziku, i ona je prostor sećanja.Određene izvođače i pesme povezujem sa dragim ljudima i najlepšim iskustvima (The Shadows, Jacques Brel, Van Morisson, Paolo Conte, jermenske i gruzijske liturgije, Billie Holiday, Astor Piazzolla, Tindersticks, korzikansko višeglasno pevanje, Bright Eyes, Walkabouts, Iggy Pop, Leonard Cohen, Cibelle, Ryuichi Sakamoto, Calexico, Tuxedomoon, Rodriguez, Richard Buckner, Luke Winslow-King, Rykarda Parasol, Chuck Prophet, stare napolitanske pesme…).
Koja prepreka te frustrira?
Svaka prepreka me frustrira, ali i budi neverovatnu snagu da je prevaziđem.
Šta trenutno čitaš?
Nedavno sam uživala čitajući knjige: Ranko Munitić: Alisa na putu kroz podzemlje i kroz svemir; Žak-Lik Nansi: Abas Kjarostami – Očiglednost filma; Wim Wenders: The Logic of Images – Essays and Conversations. U kompjuteru mi je otvoren fajl sa Vitgenštajnovim: Tractatus Logico-Philosophicus. Završavam sa čitanjem obimnog kataloga izložbe koju sam u decembru videla u MUMOKu u Beču: Natural Histories, Traces of the Political. Na stolu su mi knjige: Robert Pogue Harrison: Gardens – An Essay on the Human Condition; Esther Leslie: Walter Benjamin; knjiga eseja o Kentridžu – William Kentridge, koju je priredila Rosalind Krauss; zbirku poslednjih eseja Susan Sontag: At the Same Time. Želim ovu knjigu da nabavim i pročitam Nature (Whitechapel: Documents of Contemporary Art).
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Gledam – Vidim – Osećam – Mislim
Koje promene oko sebe primećuješ u poslednjih par godina?
Promene su stalne i neminovne, ali na ovim prostorima ih često vode oni bez osećaja, sećanja, poštovanja, morala, dobrog ukusa… Grad se konstantno menja. „Vanzemaljci” (što nisu od „mog sveta“) jedu i menjaju prostore sećanja, konture mog grada, moju prugu, pogled sa Brankovog i Starog savskog mosta… a uskoro će pojesti i sam most. Odavno nema mog kutka za osamu, kontemplaciju i plakanje, tamo su sada kafići Beton hale. Nedostaju mi tišina, mir i samoća koje sam imala pored Save i Dunava. Mnogo, mnogo dugo mi fali humaniji i dostojanstveniji Beograd (ili svet).
Šta tebi lično znači umetnost? Šta ti ona daje? Šta ona zahteva?
Prostor između, granični prostor, hod po tankoj liniji, ispunjenje, misao, smisao, komunikacija, rizik, igra, eksperiment, doživljaj, trag, sećanje, razumevanje… Umetnost je način posmatranja i poimanja sveta. Ona je moj prostor i moje vreme, moj jezik, moja poezija, moje dostojanstvo, moje uzvišeno… moja etika, estetika i politika, moja filozofija i religija, moja istorija i arheologija, moja geografija, moja biologija, hemija, fizika i matematika… Daje mi mogućnost da volim svet i čoveka u njemu. Zahteva veru, snagu, žrtvu, ljubav i mržnju, žudnju, odvažnost, strast, strpljenje, humor, radoznalost, hrabrost, ranjivost, iskustvo i neiskustvo, sigurnost i nesigurnost, moć i nemoć, profesionalizam i amaterizam, blato, mulj, oblake, nebo, let i pad, intuiciju, zablude, utopije, rešetke i slobode… Zahteva mnoštvo koje se širi i sažima u jednom biću, iz neposrednog ili posrednog iskustva: i muškarca i ženu, i Fausta i Margaritu, anđele, đavole, bogove i boginje, i Alisu i zeca, i Odiseja i Kalipso i Penelopu, i Marka Pola i Džingis Kana i Šeherezadu… Zahteva imaginaciju.
Koja misao ili osećanje te veseli?
Kada vidim nešto što me tera da gledam dalje i dublje, da zurim, kada me to što vidim ili doživljavam ispunjava. Veseli me istovremeni duboki osećaj najmanje dvoje ljudi u komunikaciji, kad nam se oči zacakle od nekog uzvišenog osećanja, misli, otkrovenja, razumevanja. Vesele me nova saznanja, trenuci kada osetim da me je nešto „udarilo” jako i „odbacilo u visine“, kada se prebaci lestvica prosečnosti, svakodnevice, nemogućnosti, kada se desi ono što naizgled ne može da se desi.
Svetlana Volic, NON FINITO, Pasaž 2: Gde prestaje svet, 2017, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd.
