Slavica Obradović
Slavica Obradović (1990.)
Diplomirana skulptorka. Živi i stvara u Beogradu.
Šta trenutno čitaš?
Henry Miller “Nexus”.
U kom prostoru radiš?
Trenutno sam u fazi prireme ateljea, zapravo ne samo toga već i radim na rekonstruisanju jednog prostora sa nekoliko prijatelja. Kao grupa pokušavamo da stvorimo neku vrsta nezavisnog kulturnog centra za mlade umetnike, o tome će se uskoro čuti više, a dok su pripreme u toku i to se ne ralizuje radim gde se zadesim, uglavnom moja soba… podrum, kuhinja…
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zapravo muzika. Imam faze u kojima do izbezumljenosti slušam određenog izvođača, grupu, album, pesmu. Sad je u pitanju grupa 18plus, album “Trust“ i sa korenima od leta Sufjan Stevens, “Carrie and Lowell”.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Sve koje posedujem u vokabularu da bi mi misli bile potpune, međutim reči na kojima najčešće zasnivam misli su: fantazije, memorije, umetnost, bliskosti, tajne.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Finansijska.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Obzirom da sam tek diplomirala više vidim sebe kao nekoga ko tek treba da radi i tek treba da postane deo neke umetničke scene… Ali ni sama ne znam koje scene.
Što se tiče promena, mislim da se uglavnom već duže vreme na sceni menjaju samo akteri i različite nezavisne inicijative i projekti, a da neke radikalnije promene sistema koje su nam potrebne se uglavnom ne dešavaju. Kad radikalnije promene pominjem mislim na više aspekata koji su uglavnom vezani za kulturne institucije, počevši od umetničkih fakulteta čiji je program odavno nezadovoljavajuć, kao i galerijski sistem koji umetnicima obezbeđuje minimalne mogućnosti, pa onda naravno nezaobilazna tema koja je kod nas već dugo aktuelna o nefunkcionalnosti zgrada dva najveća muzeja. Očigledno je da ulaganje u kulturu već duže vreme nije prioritet, ali i da određene funkcije u tom sistem zauzimaju nekompetentni ljudi, a dok se to ne promeni sav entuzijazam od strane pojedinaca ostaće nedovoljan da bi sistem bio održiv.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
To je zaista teško objasniti, a i trebalo bi previše vremena i da isto pitanje bude postavljeno u različitim raspoloženjima da se sve navede.
Danas:
– volim umetnost kao način života,
– volim u umetnosti ono što je neočekivano, radikalno, vizuelno uzbudljivo, iskreno, promišljeno.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Jer ne vidim poentu gubljenja vremena u razvlačenju.
Da li postoji neko kome bi htela da postaviš javno pitanje? Koje pitanje bi to bilo?
Javno pitanje… to mi zvuči previše politički i agresivno, a u tom slučaju i besmisleno, jer i odgovor kao fraza je potpuno izlišan. Imam dosta pitanja za razne ljude, ali ne nužno javna.
Da li postoji nešto/neko čemu/kome se diviš? Šta/ko bi to bilo/bila/bio?
Divim se uglavnom osobama čija me energija, ideje i razmišljanja fasciniraju i inspirišu. U zavisnosti od toga u kom okviru se gleda, kriterijumi se donekle menjaju. Ako bih se fokusirala samo na osobe koje me inspirišu u radu top lista 10 bi otprilike bila…
- Louise Bourgeois
- Albert Camus
- David Bowie
- Ingmar Bergman
- Hieronymus Bosch
- Marcel Duchamp
- Joseph Beuys
- Robert Gober
- Alesandro Bariko
- Ren Hang
Diplomirana skulptorka. Živi i stvara u Beogradu.
Šta trenutno čitaš?
Henry Miller “Nexus”.
U kom prostoru radiš?
Trenutno sam u fazi prireme ateljea, zapravo ne samo to){kind=link}