Slađana Petrović Varagić
Slađana Petrović Varagić, istoričarka umetnosti, magistar filma i medija, kustoskinja. Programski je koordinator Nezavisnog filmskog centra „Filmart” iz Požege od 2006. godine. Od 2009. godine radi kao direktor Kulturnog centra Požega.
Šta trenutno čitaš?
U poslednje vreme čitam više knjiga istovremeno, trenutno čitam Metro Milana Oklopdžića i Sneg Orhana Pamuka. Nažalost malo vremena ima za uživanje u čitanju ovakvih knjiga. Inače, juče je iz štampe stigao naš novi Godišnji katalog Gradske galerije Požega za 2014. godinu, i poslednja dva dana čitam odlične tekstove kolega kustosa koji su u njemu objavljeni – Ane Bogdanović, Miroslava Karića, Saše Janjića, kao i tesktove umetnika Žolta Kovača, Dragane Žarevac i drugih.
U kom prostoru radiš?
Moji radni prostori nisu strogo određeni. Naša profesija je takva da nema stroge podele na privatno i poslovno, ni u smilsu vremena, ni u smislu prostora. Uglavnom sam u Kulturnom centru Požega, u kancelariji, ali i u galeriji, i u hodnicima, i u drugim objektima, Klubu mladih… Radim i kod kuće, i u prevozu kada putujem, u drugim javnim prostorima.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zvuci prirode, a što se muzike tiče „Cool Jazz“ je trenutno omiljeni kanal na našem televizoru kod kuće, koji uglavnom služi kao muzički uređaj.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Opuštanje, opraštanje, ljubav, podrška, prihvatanje, odgovornost … i opet ljubav.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Apatičnost okruženja, potkupljivost ljudi, nedostatak entuzijazma i zaplašenost ljudi da se izbore za svoja prava.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Ne doživljavam sebe lično delom scene, ali znam da joj doprinosim. Poslednjih nekoliko godina manje doprinosim stručnim tekstovima i kustoskim projektima u onoj meri u kojoj bih želela, ali mesto u kom radim, Požega, izborilo se da bude relevantna tačka kad je u pitanju kultura, a ponajviše scena savremenih vizuelnih umetnosti i svojevrsni centar dokumentarnog filma. Tome doprinosi nekoliko nas koji ovde radimo.
Ono što se na sceni nikad ne menja, to je nažalost, diskontinuitet. Ovu pojavu koja uglavnom remeti sve i najmanje doprinose sceni, najčešće izaziva politička bahatost, ne postojanje strategija u obasti kulture, loš obrazovni sistem, nedostatak čvršće veze između kulture i obrazovanja i loša medijska pismenost stanovništva.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Jasan stav. Pokušaj da se ostvari određena vrsta promene.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zbog sunca. Zbog sata koji zvoni. Zbog putovanja…
Da li postoji neko kome bi htela da postaviš javno pitanje? Koje pitanje bi to bilo?
Idealna prilika, ali vidim da je odgovarajući u „Mustri” ljudi vrlo retko iskoriste. Pitam se šta je razlog tome. Da li se čini da smo toliko neslobodni da ni pitanja više ne postavljamo javno? Ja pitam sve nadležne „Zašto je policija čuvala MSUB pre neko veče na 50. rođendan muzeja? Od koga je muzej čuvan? I kada će muzej već jednom biti otvoren / rekonstruisan / kada će biti urađena nova stalna postavka ovoj zgradi na Ušću?”
Da li postoji nešto/neko čemu/kome se diviš? Šta/ko bi to bilo/bila/bio?
Divim se svima onima koji uspevaju da budu svoji, nezavisni, nepotkupljivi i moralni. Nažalost došlo je takvo vreme da je takve ljude teško naći.
