• Registrator
• 05.09.2014.
• 0
  3153

NJIHOV ČAS, Mileta Prodanović (1992)

U poslednjem broju mesečnika “Delo”, odnosno mesečnog časopisa za teoriju, kritiku, poeziju i nove ideje iz 1992. godine, pod simboličnim naslovom “Beograd noću”, objavljen je tekst Milete Prodanovića “Njihov čas” koji ovde, uz zahvalnost autoru, prenosimo u celini.

 

 

 

 

 

 

 

 

NJIHOV ČAS

 

(Fragmenti rukopisa “Pas prebijene kičme”)

 

 

“… ali sad je vaš čas i oblast tame”.

Luka, 22-53

 

 

Njegova generacija pala je, sazrela, dospela – “negde između”. “Negde između” je i inače, jedno vreme, bila omiljena sintagma kojom se u njegovoj zemlji objašnjavalo gotovo sve. Počevši od geografskog, pa do duhovnog, kulturnog i političkog položaja. On i njegovi ispisnici rodili su se kasno za Stonse i Hendriksa, a kada su stigli Pistolsi bili su već pomalo prerasli da se opuste i prime ih čista srca. Njegovoj generaciji nudila se prilično jadna muzika, neka vrsta jalove sinteze klasike i roka, ili barokno podivljala varijanta sa kricima i preteranim maltretiranjem električnih gitara, no oni su ipak pomalo kradući od starijih ili njuškajući po pukotinama pronalazili svoju muziku, svoj zvuk. U jednom trenutku generacija se prenula, podržana mlađima i oslobođenijima pronašla je i svoj sopstveni ritam.

 

Bio je to period koji je svoju kulminaciju imao jednog bezbrižnog leta, kada su svi “pevali sa tranzistorom na uhu” i kada je izgledalo da je uprkos “strukturama” koje su uporno negovale neprirodnu falš komunikaciju izgrađen novi jezik razumevanja. Iako najjača, muzika nije bila jedina u tom talasu; u svim oblastima stvaranja izbili su ljudi koji nisu pristajali na zvanično zataškane ali potmulo podgrevane omraze.

 

Sedeći u svom minijaturnom kupatilu, na kofi šuta prekrivenoj nekakvom daskom on je mislio o usudu njegove generacije: izvršene su lažne promene a jedini zalog opstanka tih staro-novih ljudi bilo je podgrevanje i rasplamsavanje mržnje i plemenskih razdora. On je verovao u širinu tada postignutog prostora, on mu je bio potreban da bi se u njemu bolje ogledao on i ono što je radio, njemu je bila potrebna mreža ljudi, prijatelja koji su, svako u svojoj sredini, bili bedem protiv kasnih ispoljavanja prvog totalitarizma. On je verovao da će oni, svi zajedno, biti bedem i novom, još perfidnijem totalitarizmu koji je sebi tepao mnogim demagoškim titulama i nazivima.

Kada je sve ušlo u poslednju, krvavu fazu, kada je na severu počeo pravi rat panično je okretao telefone. Hteo je da čuje da su svi ostali tamo gde su bili. Da mostovi još uvek postoje. Ljudi su se skrivali, telefonske veze su bile otežane. Kada mu je jedna prijateljica, uzbuđeno, rekla da ju je zvao čovek iz Ljubljane, čovek sa kojim je gotovo odrasla, čovek njenih godina i njenih nazora i pitao je, sasvim ozbiljno: “Kako se osećate sad kad ste izgubili rat?” – prestao je da zove. Poznavao je velike moći propagande i koncentracije u uslovima kada se vodi pravi ili fingirani rat – ali je ipak verovao da postoje ljudi koji preziru igru i ne prihvataju da to bude i njihov rat. Posle toga više nije zvao, nije se usudio jer više nije znao šta može da očekuje sa druge strane slušalice. Čuo je, mada nije mogao da poveruje da je to uopšte moguće, da programi tamošnjih televizija po bezočnosti propagande prevazilaze njegovu plemensku.

 

U njegovom gradu bilo je još uvek mnogo ljudi koji su se držali, koji nisu dozvoljavali da im mozak otplovi u pravcu koji su zacrtale podivljale vlasti. Da li je tako i drugde – nije mogao da zna. Ako je već sve pošlo tim tokom, smatrao je, svako bi morao da pronikne u zlo u svom dvorištu. Nije bio siguran da sa druge strane postoje ljudi koji su spremni da to urade.

 

U jednom trenutku je, pokušavajući da pobegne od raznoraznih izjava, od halucinantnih proroka i tumača, ratnih huškača i tragičnih cena koje su po narudžbinama tih bezumnika plaćali zaista nevini, stavio na gramofon ploču iz vremena opuštenosti: reči tih pesama koje su predstavljale nesumnjivi zenit zlatne sezone njegove generacije zvučale su čas umirujuće, čas onespokojavajuće. Sa jedne strane one su, iako broj proteklih godina nije bio veliki, nudile neku vrstu nostalgije, rekonstruisale mir te epohe, a sa druge, činilo mu se, sadržavale su neki mutni nagoveštaj buduće nesreće:

 

 

Rođeni uz neke reke daleke

gledamo nebo koje pada na nas

sve što nemaš živi bolje i bolje

uzmi me nežno dok sam još tu…

Tražimo kroz lovor azurna jutra

svetlosti nisu dovoljan znak

sve što imam je kod mene kod mene

reci mi nežno da sam još tu…

 

 

On i njegova žena su ćutke, bez reči, slušali nizove tih pesama, iznova stavljajući iglu na rotacionu crnu površinu u čijim su gustim brazdama bile sakrivene te melodije i reči. Oni su još bili tu, tu si bili prijatelji kod kojih su mogli da odu i da ćute ili govore o nečem – ali za druge nije mogao da bude siguran da su još tu.

 

 

Tvoje reči su sada

tek nešto drugo

ko da ih lako iz noći

u noć kradu

dolazi sezona perja i glavna ptica

gledam sa svog balkona

na barikadu…

 

 

Bio je to, nekada, u trenutku kada su jedine bitke bile imaginarna razračunavanja vladajućih struktura, pučevi i “diferencijacije”, poklič dostojanstvene distance. U tim pesmama koje su prevazilazile jedna drugu, na jedan osoben način mešala se urbana ironija njegove generacije i otvoreni, nimalo vulgaran pogled na nasleđe, pogled koji mu je bio blizak. Danas je krv prava. Nemogućnost vladajuće oligarhije i nepregledne prateće horde nosilaca privilegija da se svega toga odreknu i suoče sa posledicama svoje skupe vladavine, imala je samo jedan izlaz: iskorak u spiralu mržnje. Krv je bila samo argument u njihovim demonskim konstrukcijama i kalkulacijama. Ozvereni, obični ljudi nisu imali priliku da se zamisle nad svojim transom.

 

Da, bez sumnje je to bio rat. Ali on se ipak odvijao negde drugde. Još uvek. Kroz prozor svog stana, preko ulice i malo dijagonalno on je video letnju baštu popularnog gurmanskog restorana. Bila je prepuna. Svako veče. Malo dalje, pred kafićem, zaustavljali su se japanski motorcikli i skupoceni automobili teško samerljivi sa socijalizmom i post-socijalizmom.

 

On je znao da će doći trenutak kada će i to prestati.

 

Jedna lokalna radio-stanica, jedina kojoj se moglo verovati, puštala je muziku prilagođenu tekućim crnim zbivanjima. Pre dvanaestak godina Toking hedsi su snimili pesmu Život za vreme rata. Kao i u slučaju pesama Idola u vreme prvih slušanja bila je to jedna sasvim apstraktna stvar:

 

 

…zvuk paljbe, tamo u daljini,

navikavam se na njega…

To nije zabava, to nije disko,

to nije ludiranje…

Problemi u prevozu, probijanje kroz barikade,

mešamo se sa gomilom…

Spalio sam sve svoje sveske, čemu služe sveske?

One mi neće pomoći da preživim…

 

 

Kada su sazreli, kada su im izrasle brade i brkovi, kada je po svim merilima bilo logično da njegova generacija preuzme stvar u svoje ruke – ponovo su izronili starci, prebojenih lica ali dobro poznatih silueta. On se čudio, uvek se čudio.

 

Kada se osvrnuo – polovina njegovih prijatelja i dobar deo mlađih iz njegove porodice već nije bio tu. I on je odlazio i vraćao se, i on je premišljao, ali ipak je odlučio da nosi taj krst. Da poštuje činjenicu rođenja i utemeljenja u jednom jeziku i jednoj kulturi od koje su mnogi pravili karikaturu, zloupotrebljavali je na najbezočniji način u korist svojih tekućih političkih ciljeva, ali za koju je on znao da ipak postoji – čista, skromna, onakva kakva je, ali u svakom slučaju nedodirljiva za one koji je podređuju svojim sebičnim interesima.

 

 

 

 

 

 

Na površini svetlucavog ekrana gledao je voditelja-poltrona koji razgovara sa jednim stranačkim vođom, lažnim doktorom, lažnim vojvodom i lažnom ličnošću, čovekom pomoću koga su se nacional-levica i nacional-desnica, obe podjednako vulgarne, otvoreno bacile jedna drugoj u zagrljaj. On, još koliko juče “kadar”, doktor marksizma, objašnjavao je da je sasvim normalno što su gotovo svi protagonisti političkog života bivši komunisti.

 

– Da to nije tako to bi značilo da se mladoj generaciji, koja nije ni imala prilike da bude u partiji, moralo prepustiti da preuzme sve, rekao je otprilike.

 

Voditelj, provereno selekcionisani junoša, pripadnik upravo te generacije koja je MOGLA da ne bude u partiji – ali, ipak, da nije bio ne bio sedeo tu gde sedi – gledao je kao tele. Kao da je i klimnuo glavom u znak odobravanja.

 

Nije mogao da shvati da je kod tih staraca socijalizam – od koga su profitirali više no iko drugi – do te mere potro svaki moral. Bili su u pravu kada su kao mladići u kožnim mantilima otimali žito i imanja, sprovodili ekonomske metode smišljene u azijatskim glavama – a u pravu su i danas, kada kao zaslužni akademici govore sasvim druge stvari. U njima nema ni senke kajanja, naprotiv, oni smatraju da je sasvim normalno da posle četiri kraha dobiju mandat za peti pokušaj. Užasavala ga je ta količina amnezije.

 

Među njima je bilo i umentika, stvaralaca. I nekada i sada bili su to polit-umetnici, zvučnici sistema. Neki od njih su kasnije bivali i pseudo-disidenti. Oni koji su petingovali sa sistemom i služili kao parametar “slobode stvaralaštva”. Na jednoj strani ritualno kritikovani, na drugoj obasipani privilegijama. Kasnih četrdesetih oni su u svojim literarnim kabinetima ili literarnim odmaralištima potpisivali upute za Goli otok, da bi kasnih osamdesetih potpisivali zbirke priča koje tuže nad sudbinom logoraša. Čudilo ga je kako niko ne vidi da je to čudo, taj čovek čije su slike, po starom običaju, visile po radnjama i kancelarijama, onaj koji je izašao iz retorte pod kojom su oni veselo razgorevali vatru – zapravo njihov kolega, pesnik. U najboljoj neronskoj tradiciji. Onaj koji zapali Rim i uzme da komponuje.

 

Sutra, ako požive, oni će prvi oprati ruke od svog Golema, od svog Frankenštajna i uz osmeh nastaviti da prekorevaju za nebudnost one koji su od početka ukazivali na nesreću.

 

Upravo ljudima poput njega se, kako mu se učinilo, obratio nacionalni književnik, predsedavajući koncila sivih eminencija, čiji su članovi bili rasuti po raznim strankama, naravno, u “nadstranačkoj”, nevidljivoj formi, da se Vlasi ne dosete i da se ne okaljaju ruke ako stvar pođe u drugom pravcu. Mnogi od njih bili su i u vladajućoj stranci kao njihovo “nebesko krilo”, bez obzira što je javnosti sugerirano da su “bliski opoziciji”. Na taj način oni su, posle jednog nejasnog perioda, obnovili svoju raniju poziciju, poziciju iz vremena kasnog titoizma, popunili su mesta režimskih opozicionara, čineći neku vrstu podzemnog intelektualnog servisa vladajuće politike. Po potrebi, mada sada ipak nešto ređe, i obaveštajnog.

 

Govoreći o potrebi formulisanja nove politike njegove zemlje koju je nazvao “politikom prilagođavanja svetu” on je kazao:

 

“U toj dezideologizaciji nacionalne politike, u koncipovanju nove nacionalne politike, treba da učestvuju i novi, kompetentni, mladi ljudi kojih je, čini mi se, malo u sadašnjim političkim strankama. U postojećim političkim strankama su se slegli konzervativizam i ideološka isključivost. Iz sadašnjih stranaka ja nisam čuo ljude sa vizijama modernog budućeg sveta. To ne znači da ih nema. Ali sam uveren da su osnovne intelektualne snage mlade generacije izvan političkih stranaka.”

 

Tako je govorio veliki pisac. Tako je konačno pokazao da život vidi kao literaturu, polje u kome je presudna imaginacija a ne uvid u stvarne činjenice. Ljudi koje je označio poželjnima su zaista postojali – ali gde su i u kakvom stanju, kakve su im modrice i šta im je u glavi, to nacionalnom piscu po svemu sudeći nije bilo poznato.

 

Mnogi od takvih bili su vrlo daleko od zemlje; nisu dočekali taj formalni i neiskreni poziv nacionalnog pisca. Oni koji su još uvek bili tu su posle sistematskog gaženja, ponižavanja i maltretiranja od strane “struktura”, od strane nepismenih a podobnih, nesposobnih a poželjnih, netalentovanih ali upotrebljivih, mogli samo da se nasmeju na takav zov.

 

Za takve, a ne za one koji su se poput nervoznih primadona selili iz “kadrovskog” stana u “kadrovski” stan i kao poželjni “omladinci” pretendovali na direktorska mesta firmi koje bi, u slučaju da ih odbiju, postajale ruševine u roku od nekoliko meseci je, kao nagrada i potez dugoročne kadrovske politike vladajuće partije, leta u kojem je pokušavao da ostane pribran, organizovan novi sremski front.

 

Kada su “novi, kompetentni, mladi ljudi” progovorili, u osvit krvavog raspleta, nacionalni pisac, koristeći se iskustvima korisnih izgovora iz vremena kada je bio partijski službenik, “nije bio tu”.

 

Šteta, mislio je, da je bio prisutan možda bi video da ljudi koje je poželeo govore nekim sasvim drugim JEZIKOM. Jezikom koji nacionalni pisac ne razume.

 

Da je čuo kako mu okupljena mladost zviždi, možda ne bi ni skupio hrabrost da je uzme u usta. Da je mogao da je vidi, možda bi izlečio nacionalno-mesijanski kompleks, možda bi pomislio da je vreme da se završi njegova misija, možda ne bi ni dao intervju nekada uglednim novinama danas pretvorenim u partijski bilten.

 

Veliki nacionalni pisac je morao da zna da će, ako ti mladi ljudi “kojih je, čini se, malo u političkim strankama”, ako ti mladi ljudi kojih je malo bilo gde, dobiju pravo da kažu bilo šta, prvi koji će poći niz vetar biti upravo on i njegov serkl staraca, neoguslari, izvikivači osvetničkih pokliča i angažovani istoričari koji sa dna jame vide samo deo stvarnosti, svi oni koji u svom blaženstvu nikada neće moći da sebi na dušu stave makar gram odgovornosti za sve što se dešava.

 

Njegov opus su od objektivne kritike štitili najpre partijski kanoni, visok položaj. Zatim, kada je pisac politički napadnut od strane dežurnih plaćenika štampe, objektivnu kritiku onemogućavali su obziri druge vrste, elementarna pristojnost. Konačno, u trećoj fazi, u doba vladavine čoveka koji je po njegovom uverenju “od svih srpskih političara u poslednjih pet decenija najviše uradio za srpski narod” autor je definitivno postao sveta krava nacionalne književnosti. “Mašta i volja mladog sveta” kojom zaključuje intervju će, on je na to morao biti spreman, konačno bez predrasuda pročitati njegove knjige i izreći o njima sud. Ta ista generacija, barem oni koji iz nje prežive “istorijsku prekretnicu za srpski narod” će, nadao se, isto tako, kad – tad znati da odmeri udeo velikog nacionalnog pisca u ubrzavanju vrteške i racionalnosti u njegovoj zemlji i da odredi, makar simbolično, udeo u ceni koja je plaćena za drugi od njegova dva velika sna.

 

Više puta je pokušavao da čita te knjige koje su obarale rekorde u tiražima. Što se tiče starijih, nekako mu je i uspevalo da ih isčita do kraja; neke od njih su mu tematski bile zanimljive. Već kod epopeje iz prvog rata je zapeo; taj roman u kome su mnogi oduševljeno prepoznali “našeg Tolstoja”, ostavio je posle pedesetak stranica. A najnoviju trilogiju u kojoj se individualne piščeve traume epohalizuju mogao je samo da prelista.

 

Na nivou fabule on tu nije mogao da pronađe ništa što mu je bilo blisko: nije bio vernik, da bi posle toga mogao postati grešnik ili otpadnik. Za razliku od velikog pisca on nije bio zarobljenik sindroma Svetog Pavla. Nije ga zanimala Kominterna, nisu ga zanimali njeni zaluđeni službenici, nisu ga zanimali junaci koji imaju samo dve dileme: da li ih vara žena i da li do kraja služiti Revoluciji.

 

Njegova majka je kupovala te knjige. Jednog poslepodneva je listao nasumice izabranu. Valjda srednju. Ili najdeblju. Prvu koja mu se našla pri ruci. Bio je iskreno zapanjen. Tako nizak nivo pismenosti, takvi klišei, takvo siromaštvo… I tako mnogo ljudi koji smatraju da je to velika literatura.

 

Ništa čudno, deo naroda koji je sebe smatrao izuzetno prosvećenim, taj veliki amorfni sloj malograđana, prosto je gutao sve što je makar malo mirisalo na skandal ili se doticalo opsesivnog mračnog trougla Vatikan – kominterna – slobodno zidarstvo. Bio je to isti onaj sloj koji je, kada se to nosilo, na zidove svojih stanova kačio slike naivaca, zatim kupovao bezvredne ofsetne grafike jednog produktivnog i marketinški osvešćenog balkanskog Brojgela ili očaravajuće serigrafije jedne generacijski bliske kičerke, sloj koji je, kasnije, u vreme sveopšteg ubrzanja zašiljio pera i vrtlogu raspaljenosti, rubrici propagandnog dnevnika nazvanoj “Odjeci i reagovanja” dao osobene kreativne doprinose…

 

Jezik i fabula te slavne trilogije bili su prilagođeni sloju intelektualnog predgrađa, intelektualne Kaluđerice…

 

“Intelektualna Kaluđerica” je bio pojam, sintagma koju je konstruisao da bi najpreciznije obuhvatio sloj kulturnih konzumenata sredine u kojoj je rođen i odrastao. Ali pored tog uslovnog pojma koji je pokrivao krug koji je za sebe verovao da je izdignut i emancipovan postojala je i prava Kaluđerica, naselje – metafora širokog prstena prigradskih aglomeracija, slika usuda propasti svega u njegovoj zemlji.

 

Otrgnut sa sela u kome je bio vekovima utemeljen, jedan sloj koji je na selu imao svoje zakonitosti i mogao imati svoju perspektivu je neprirodnom brzinom pohrlio u grad ohrabren sugestijama nove, revolucionarne vlasti. Pred gradom su se raspale sve tradicionalne vrednosti, a zakonitosti i ritmovi grada ukazali su im se kao neosvojiva tvrđava. Zato su se ulogorili na njivama oko grada i krenuli u dugotrajnu opsadu.

 

Obogaćeni deo je počeo da zida svoje logore, čudesne samonikle imitacije željenog, monstruozne kuće bez kanalizacije, ali sa baroknim balustradama, naselja bez ulica, ali sa pokretnim stepenicama u kućama, počeo je da stvara svoj paralelni univerzum kome je okosnica bilo nešto što se eufemistički zvalo “novokomponovana muzika”, a što je u suštini bilo sinteza islamsko – grčko – meksikanskih napeva, koji su se lažno predstavljali kao deo autentične tradicije naroda.

 

Tim fluidom su napali grad, počeli da ulaze u njegove prostore, da snižavaju kakav – takav mukom stečeni kulturni nivo.

 

“Novokomponovani” supstrat koji je dao oduška svemu najgorem u tkivu naroda, koji je do monstruoznih dimenzija razvio pukotine i slabosti bio je ljigav, lepljiv, imao je neograničene mogućnosti transformacije, sposobnost da zloupotrebi svaku situaciju. Čak i kada se u medijima ceo fenomen posmatrao iz parodijskog ugla bilo je to, u krajnjem ishodu, u njegovu korist.

 

 

 

 

 

 

Na jednom od televizijskih kanala, a televizija je i inače bila najvažniji propagator te lažne autentičnosti, tih grotesknih zvezda čudesnih imena i još čudesnijih nadimaka koje su se iz gumenih opanaka lansirale u bidermajer, rokoko i ampir, jednom nedeljno je emitovana emisija koja je uz namerno vulgarizovane konferanse popularnog voditelja, improvizacije koje su bile izgovorene iskrivljenim jezikom, pokazivala primere najgoreg: snimke iz kafana na Ibarskoj magistrali sa dobacivanjima pijanih potrošača te vrste umetnosti ili neukus u “video-spotovima” kućne produkcije. Prvobitna namera da sve to bude pročitano u parodijskom ključu, da bude ukazivanje na neukus, razbila se kao mehur sapunice – deca po školama počela su da govore tim iskrivljenim jezikom, da pišu oduševljena pisma voditelju… Nije bio mali broj ljudi koji to nije shvatio kao parodiju već kao normalnu zabavnu emisiju.

 

Naziv te emisije, duhovito preuzet iz žargona, pomogao mu je da pronađe još jedan svoj termin; kovanicu koja je najbolje uokvirivala proces erozije sveopšteg kulturnog nivoa. Nazvao je to “šoderizacijom stvarnosti”.

 

U jednoj elitnoj knjižari je među novim izdanjima zapazio knjigu gotovo enciklopedijskog formata, doduše u mekom povezu. Zvala se “Najdraže pesme”. Kompjuterski složena, na način nedostupan takozvanim “ozbiljnim” izdavačkim kućama, ona je sa tehničkog stanovišta bila zaista savršena. U toj pesmarici su bila pažljivo prikupljena sva remek-dela novokomponovane narodne muzike od njenih prapočetaka, do pojave prve mega-zvezde, jedne slavne kockarke i kolekcionara perika. Alfabetskim redom su bile nanizane pesme po naslovima, a pored tekstova bile su karikature izvođača, dakle, u izvesnom smislu karikature na kvadrat, jer su oni, sami po sebi već mahom bili karikaturalne pojave. Te karikature nacrtane rukom jednog autora, ne sasvim nepismene, služile su kao neka vrsta sofisticiranog načina prepoznavanja izvođača pojedinih pesama. Budući da ciljna grupa ovog izdanja potencijalni izvođači na pozornicama ili među kafanskim stolovima koji izviruju iz srče nije bila ni muzički pismena – smišljen je ubitačno jednostavan način notacije sposoban da prenese suptilne melodijske linije: iznad teksta štampanog krupnim slovima bili su ispisani akordi. Da je to mogao da vidi, otac solmizacije, Gvido iz Areca bi se, mislio je, zacelo ubio od pakosti što sam nije došao do tako genijalno prostog metoda.

 

Nasumice je listao knjigu, koja se našla na polici namenjenoj najnovijim izdanjima; između Elijadea i Pekića, između Solovjeva i Svetlane Velmar – Janković. Bio je zgranut, iskreno zapanjen. Prelazio je pogledom preko tih fragmenata stereotipnih nastupa patnje, napada nostalgije i kajanja zbog odlaska iz “rodnog sela”. Posebno mesto među tim jeftinim stihovima imale su takozvane “šaljive”, zapravo vulgarne pesme po kojima se naročito proslavila jedna postarija korpulentna dama, često predstavljena i u delima “ozbiljne” umetnosti, u autorskim filmovima ili u esejima kao ilustracija graničnog područja ove “umetnosti”.

 

 

“Guram guram pa neće da uđe,

moja noga u cipele tuđe…

Ajte bliže komšiji se diže,

krov na kuću, da pijemo vruću…”

 

 

Kao mesto izdanja navedeno je: Vrnjačka banja – Beč. Položaj slavnog lečilišta i turističkog mesta na izdavačkoj mapi njegove zemlje nije mu bio poznat. Znao je da su prijatelji njegovog prijatelja, nedavno, pokušali da u tom malom gradu pokrenu izdavačku delatnost štampajući izvesne ozbiljne, filozofske knjige nevelika obima, znao je da je tamo svojevremeno izlazio zanimljiv časopis heterogenog sadržaja u kome su izašli neki važni prevodi… Ali što se tiče Beča, tu dileme nije bilo. Neka kapitalna dela književnosti na njegovom jeziku ugledala su svetlost dana baš u “Carstvujušćoj Vijeni”, prestonici mračne imperije, grobnice naroda.

 

Danas, takve Vijene nije bilo – njegov narod u tom gradu sada nije obilazio štamparije i gledao korekture, njegov narod se baškario u zadimljenim kavernama, pretvoren u “gastarbajtere”. Mreži takvih kaverni je ovo izdanje upravo bilo i namenjeno.

 

– Kako se ovo prodaje, pitao je prijatelja koji je radio u elitnoj knjižari.

 

– Ne možeš da zamisliš… Kao alva… A što se čudiš, zar nisi, rekao je, primetio da je cela knjižara u tom fazonu. Možda ranije nije bila, ali sada jeste. Pogledaj malo bolje, pogledaj te naslove…

 

I zaista, knjige naslagane po podu i na pultovima imale su bombastične naslove i sadržaje u kojima su dugo zanemarena prošlost ili njeni zabranjeni segmenti vaskrsavali u senzacionalistički ukoričenim feljtonima, u nepismeno formulisanim preterivanjima, u istoj onoj lakoći koja je karakterisala i te kafanske melodije.

 

Takvi su bili filmovi, takve su postajale novine, takav je postajao jezik, komunikacija: vulgarna, ksenofobična, netolerantna, kičasta, paranoična…

 

Na ceni je bio “autentičan” izraz, “ono što narod razume”, ono što mu je “potrebno” i što “traži”. To je i dobijao. Naučnici i akademici, humanisti i istoričari, počeli su da govore lokalnim jezikom, a ne jezikom koji razabiraju kolege van granica njihovog atara. Oni koji su mislili i delali na širem planu bili su u najmanju ruku gledani sa podozrenjem. Na ceni su bili oni koji su se, otrgnuti autoritetom visoke nauke, ili sakriveni iza titula dobijenih mahom u vreme vladavine najvećeg i po njima jedinog krivca i krvoloka, bavili inventarisanjem teških nepravdi koje su u daljoj i bližoj prošlosti zadesile njegov narod.

 

Ponekad bi, suočen sa tolikim prevarama koje su ponuđene njegovom narodu, dalekosežnim i podmuklim lukavštinama kojima je taj narod nasedao, pomislio da je rođen i odrastao u okvirima jednog zaista izuzetno glupog kolektiviteta; da svi lamenti tih vrlih dinarskih učenjaka zapravo ukazuju na to – na to da on nije bio sposoban da prepozna ni jednu zamku. Lukavi oni, podmukli ovi, prepredeni treći – a njegov se narod uvek primi… Takvo njegovo razmišljanje je, opet, bilo u kontradikciji sa izlivima hvale, sa dokazima o njegovoj nesamerljivoj bistrini i inteligenciji, dokazima koji su dolazili iz istih tih učenih usta.

 

Ti kontradiktorni stavovi dolazili su sa ekrana televizijskih aparata, iz obično plavo obojenih prostorija studija u kojima su bili stolovi i fotelje i zabrinuti voditelj-domaćin, koji se u zavisnosti od ugleda gostiju u manjoj ili većoj meri prenemagao. Nije pamtio pojedinačne sadržaje tih emisija jer je mahom poznavao sve argumente i dokazane podatke o usudu njegovog naroda, najvećem u vaseljeni; obično je isključivao ton ili prebacivao na neki drugi program. Ili gasio televizor kada bi se – a bilo je i takvih dana – na svim programima srećno uklopile emisije srodna sadržaja. Ipak, nije mogao da zaboravi prizor u kome se jedan novinar-voditelj, pre no što je nagrađen visokim položajem, doslovno i neprekidno klanja velikom nacionalnom minstrelu, mistagogu traumatične istorije.

 

Ovakvi programi, udruženi sa navlas istim pisanjem štampe ili periodičnim ubacivanjem u opticaj senzacionalističkih knjiga i “otkrića” imali su hipnotičko dejstvo: narod je postepeno padao u trans. Narod je obolevao, propadao u ponore psihoze.

 

Ko se nudio da bude lekar – nije trebalo posebno napominjati: to se manje ili više podrazumevalo. A da li je takvome bio potreban lekar – nije se smelo ni pomisliti.

 

Da bi cela operacija bila moguća, da bi nepregledne mase rasute pred televizorima koji im je zamenio mozak bile dovedene u stanje u kome ih je moguće okretati poput lepeze, bilo je neophodno da se opšti civilizacijski nivo dovede do nule, da se stvarnost “šoderizuje” do kraja, da jezik postane mumlanje ili njegova imitacija.

 

Jedino u tom mraku reči akademika, velikog nacionalnog epičara zabeležene u dvodelnom novinskom intervjuu, mogle su da zasvetle, jedino u mnoštvu oktroisanih mozgova njegove fikcije mogle su da zazvuče kao prave dileme.