- Registrator
- 19.05.2014.
-
0
4561
Muzej Savremene Umetnosti (1929)
„Politika“, 23.7.1929.
Danas se otvara u starom Konaku muzej, koji je stvoren inicijativom Nj. V. Kneza Pavla
U tišini, postepeno, i sa minimalnim materijalnim sredstvima, izveden je jedan velik i značajan posao. Ljudi od duha i osećanja, prijatelji umetnosti, omladina, sami umetnici, imaju odsad gde da vide, stalno i nesmetano, dobre i najbolje umetničke radove naših dana. Od danas je otvoren Muzej Savremene Umetnosti u Beogradu.
Svetle umetničke tradicije našeg naroda, sa nasledstvom bogatih lepota našeg srednjeg veka, dosad su se daleko više pokazivale u umetničkom tvoraštvu nego u organizovanju umetničkog života i kulture. Velikoj i raznovrsnoj delatnosti naših umetnika sve doskora nije odgovaralo državno i društveno pregalaštvo u osnivanju institucija umetničkog karaktera i u porastu kupaca umetničkih dela: mi imamo malo muzeja i umetničkih škola, sasvim neznatan broj kupaca, jedva neku monografiju o našim umetnicima i nijedan umetnički časopis. Pri takvom stanju stvari, osnivanje Muzeja Savremene Umetnosti predstavlja, nesumnjivo, istorijski datum u razvitku umetničke kulture kod nas. Prestonica i cela zemlja dobile su instituciju koja će stalno buditi i održavati interes za nacionalnu i za stranu umetnosti naših dana.
Muzej Savremene Umetnosti je delo Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Pavla. Zamisao, izbor zgrade, veliki deo umetničkih objekata, potiču od Kneza Pavla, istinskog i velikog poznavaoca umetnosti i umetničkih prilika kod nas i na strani, erudita u pitanjima umetničkog tvoraštva i kulture o čemu su se trajno osvedočili svi koji su imali čast i sreću da s njim govore i rade. Svojom reprezentativnom kolekcijom slikarskih radova, svojom naklonošću prema našim slikarima i vajarima, i svojim poznavanjem muzejskih problema, Knez Pavle je udario temelj Muzeju, čiji će značaj i uloga u budućnosti samo rasti. Već ostvarenoj ideji pritekla je u pomoć država ustupanjem većeg broja umetničkih objekata koje je otkupila za poslednjih desetak godina. Na taj način, Muzej Savremene Umetnosti postao je u istinu i muzej, i savremen, i umetnička celina, pregledna i raznovrsna.
Zanimljiva je, umetnički, već sama zgrada u kojoj se nalazi Muzej, u Bogojavljenskoj ulici 14. Ona je zamišljena i podignuta kao dvorac, 1838. godine i predstavlja jedno od onih retkih, dobro očuvanih, reprezentativnih zdanja kakva su se zidala kod nas u doba vožda Karađorđa i kneza Miloša. To je, svakako, najlepša kuća staroga Beograda, u onom originalnom, “istočnjačkom” stilu koji se još nalazi samo u Južnoj Srbiji i čiji nas tragovi vode u naš srednji vek. Živopisne, osobene i barokne fasade; jasan raspored prostorija, njihova udobnost i dobro osvetljenje; monumentalan “hol” sa stubovima od hrastovine; amam pokriven kubetom; plafoni čiji crtež seća na radove u drvetu; polukružne sobe i prostrane dvorane; vrata koja leže u diagonali odaja i čine ih prostranim; odžaci, dolapi, kamini, niše i, najposle, podrum sa moćnim stupcima, svodovima i lucima, – sve to čini od ovog negdanjeg starog dvorca dragocen i zanimljiv arhitektonski objekt.
Spasti od propadanja ovakvu zgradu već je predstavljalo znatnu dobit. Ali je ta dobit još uvećana pažljivim i analitičkim prepravkama, dovođenjem starog zdanja u prvobitno njegovo stanje, vraćanjem nekadašnjeg njegovog izgleda. Za duži niz godina, kuća je služila raznim ustanovama javnog i humanog karaktera, te je bila zapuštena i, mestimice, pregrađivana, tako da se sad morala dovesti u red i načiniti opet onakvom kakva je nekad bila. Izmene su izvršene samo u onome što je zahtevao današnji život, sa svojom većom praktičnošću, trajnošću i štednjom: u zgradu je uvedeno centralno grejanje i udaren parket uz vodovod i električno osvetljejne koji su postojali još od ranije. Novinu predstavlja i šedrvan pred zgradom u bašti, ljubazno ustupljen od niške opštine; on je sasvim u stilu sa zgradom, vanredan i redak primerak istočnjačkih šedrvana, sa bogatom ornamentikom i s reljefima u kamenu, umetnička dragocenost osobite vrste.
Šta ima unutra, u samom Muzeju, i kako su raspoređeni objekti? U prizemlju su smeštena dela isključivo jugoslovenskih umetnika. Padaju u oči na prvom mestu, ne samo po dimenzijama, fragmenti Vidovdanskog Hrama, skulpture Ivana Meštrovića, njih četrdeset pet na broju, u mermeru, u drvetu, u gipsu, u bronzi. Tu su kariatide, udovice, glave, figure i reljefi junaka iz narodnih pesama, – Kraljević Marko, Miloš Obilić, Srđa Zlopogleđa, Orlović Pavle i Kosovka Devojka; tu su Sećanje, Moja majka, Moj otac, Sfinga, Rob, reljef glave Kralja Petra, medaljon za kosovske osvetnike, i drugi delovi tog monumentalnog i bogatog ciklusa. Nije potrebno ni jednu reč trošiti na isticanje ogromne vrednosti i značaja tih vajarskih dela kojima su se zadivili svi narodi na bezbrojnim izložbama i koji čine od Meštrovića jednog od najboljih vajara na svetu. Pre treba možda naglasiti vrednost što su svi fragmenti Vidovdanskog Hrama danas okupljeni na jednom mestu i pregledno raspoređeni, te ih može svako videti, i naš čovek i stranac.
Skulptura ima i na spratu, gde su, uz Meštrovića, zastupljeni nekoliki glavni jugoslavenski vajari. Đoka Jovanović je predstavljen jednom bronzanom ženskom bistom, sasvim karakterističnom po umetnika koji je jedan od tvoraca našeg novijeg vajarstva. Izvrsna bronzana figura dečka pokazuje osetljivu i blagu ličnost skulptora Sime Roksandića, čijoj umetnosti još nije kod nas odana puna pravda. Jedna ženska glava u gipsu i, naročito, figura mlade žene u drvetu, radovi Tome Rosandića, svakako su od najdragocenijih vajarskih dela kojih ima u Muzeju. Od mladih skulptora, zastupljeni su Pero Palavičini, Sreten Stojanović i Fran Kršinić.
Jugoslovenski slikari se nalaze u prizemlju. Zasebnu sobu, levo od “hola”, zauzimaju predstavnici starije generacije. Slikarstvo iz druge polovine XIX veka predstavljaju Novak Radonić sa jednim i Steva Todorović sa dva portreta, a Đorđe Krstić sa jednom religioznom kompozicijom od vanrednih kolorističkih kvaliteta. Od Paje Jovanovića ima jedan ženski portret i jedna popularna kompozicija, a od Stevana Aleksića dve impresivne glave. Vlaha Bukovca vrlo dobro zastupaju četiri slike, među kojima su autoportret, dve ženske biste i jedna kompozicija. Oživljavaju sobu sa po jednim akvarelom Beta Vukanović i Mihovil Krušlin, koje popunjuju Bora Stevanović i Stjepan Baković.
Zasebnu sobu, desno od “hola”, imaju impresionisti. Među njima su najveći slovenački slikari, Grohar i Jakopič, zatim Vesel, Sternen, Vavpotič, Cotič i Tratnik. U istoj sobi, zajedno s njima, vide se radovi hrvatske i srpske impresionističke “škole” i njenih poslenika. Tu su nezaboravljeni Kosta Miličević i Nadežda Petrović, potom Milan Milovanović, Beta Vukanović, Vladimir Becić i Dragomir Glišić, sa po jednom ili sa po dve slike koje rečito govore o njihovu smislu za bogat i zvučan kolorit i o njihovoj krupnoj ulozi u preobražaju našeg novijeg slikarstva.
Najmlađi slikari su dobili svoje odaje, desno od “hola”. Na čelu njih stoji Branko Popović, sa autoportretom i predelom, kao svedočanstvima o začetništvu i tvoraštvu najnovijih slikarskih pravaca u nas. Jedan za drugim, u dobrom ritmu, ređaju se, raznovrsni, bezmalo svi naši mladi najbolji slikari: Petar Dobrović, sa dve mrtve prirode iz njegove “sezanske epohe”; Jovan Bijelić, sa jednim bosanskim pejzažom; Marino Tartalja, sa prefinjenim predelom iz Južne Francuske; Veljko Stanojević, sa dva raznovrsna portreta. Tu su, dalje, predeo i freska Živorada Nastasijevića, portreti od Ivana Radovića i Zore Petrović, pejzaži Save Šumanovića i Milivoja Uzelca. Nisu manje zanimljivi Moša Pijade, Vilko Gecan, Ignjat Job, Vasa Pomorišac. Sa još nešto dopune, naši moderni slikari će biti zastupljeni u Muzeju uistinu izvrsno, što je s mladim naraštajem redak slučaj i na strani.
Strani slikari se nalaze na spratu, u sedam odaja. Ima radova od umetnika engleskih, francuskih, ruskih, italijanskih, rumunskih. Zastupljene su raznovrsne i mnogobrojne tehnike: uljena boja, pastel, akvarel, gvaš, olovka. Za reprezentativnost, raznovrsnost i mnogobrojnost slikarskih imena i radova zasluga pripada Njegovom Kraljevskom Visočanstvu Knezu Pavlu, znalačkom skupljaču i prijatelju i stranog i našeg slikarstva. Prvi put se daje prilika našem svetu da u svojoj zemlji, u prestonici, stalno gleda predstavnike savremenog inostranog slikarstva. Je li potrebno naročito naglašavati od kolike je to koristi i od kakvoga značaja po umetničku kulturu kod nas, po mogućnost poređenja samih naših umetnika, po umetničko vaspitanje mlađih naraštaja?
Najvećim brojem radova su zastupljeni engleski slikari, na prvom mestu predelima, “mrtvom prirodom” i portretima. Nekih šezdeset slika, probranih i raznovrsnih, izvrsno reprezentuju savremeno englesko slikarstvo, daju o njemu dostatan i tačan pojam, predstavljaju ga u svim njegovim glavnim osobinama. Po vremenu najstariji je slavni Vote, od koga ima jedan tipičan engleski portre kakav se retko viđa. Jedna marina od Holoveja, koji seća na stare holandske slikare, druga od Čarlsa Kondera, sa najboljim kvalitetima impresionističke škole, zatim jedan predeo od Marka Fišera, reprezentuju predstavnike starije generacije. Velika imena u Engleskoj nose Džon Lavern, Henri Lamb, Pol Neš, Kloven, Maneon, Fišer-Praut, Vanesa Bel, Vud, i drugi, od kojih ima u Muzeju više predela, kompozicija i “mrtvih priroda”. Tu je i jedan od najmlađih i slavnih nosilaca modernih struja u engleskom slikarstvu, Dunkan Grant.
Naročitu draž i vrednost imaju engleski akvareli, koji zauzimaju dve posebne sobe. Možda nigda nije dato, za poslednje po veka, više i boljih akvarela nego u Engleskoj, gde je ta tehnika došla do savršenstva, po lakoći i nežnosti, po vazdušastoj prozirnosti i paučinastom tkivu. Zajedno sa akvarelima koje su dali Sibil Volker, Vikadži, Liptot, Glen i drugi, stoje i dva vanredna gvaša Čarlsa Simsa, jedinstvena po bogatom i toplom koloritu. Zajedno s njima je i jedan crtež Augustusa Džona, čija slava je odavno prešla granice Engleske.
Među Francuzima na prvo mesto dolazi veliki Kamil Pisaro, od koga Muzej ima jedan akvarel. Od drugih francuskih slikara su tu još Žuv i Skot, svaki reprezentovan sa po jednim većim platnom. U Francuskoj je živela, ali ruskoj umetnosti pripada slavna Marija Baškirceva, od koje je ostalo samo nekoliko slika i među njima, ova koja se nalazi u Muzeju Savremene Umetnosti u Beogradu: to je portret Kneza Božidara Karađorđevića, koji je bio i sam umetnik i književnik, portre njegov koji je rađen 1883, u vanrednom sivom tonu, u duhu škole Bastijen-Lepaža. Tu je, dalje, u istoj sobi bista devojke od ruskog slikara Harlamova, kome se pridružuju još dva ruska umetnika: Voltov, s kompozicijom, i Nikolaj Kuznjecov, s dva živa portreta.
Savremeno italijansko slikarstvo predstavljaju Arturo Noči, Buskaljone, Alfredo Muler i Korkos, – prva trojica sa po jednim predelom nežnih osobina, a četvrti sa strogim portretom kneza Aleksija Karađorđevića u celoj figuri.
Rumunska slikara ima dva, Popesku i Severino.
Kako izgleda, posle svega, Muzej Savremene Umetnosti? Težilo se da se stvori organska celina, umetničko delo za sebe, u kojem će biti u skladu zgrada i umetnički objekti, njegov izbor, raznovrsnost, raspored i postavljenje. Brinulo se da prestonica i cela zemlja dobiju visoku i neophodnu kulturnu instituciju, čija bi potreba bila stalna i vrednost neprolazna. Želela se stvoriti mogućnost za umetničko vaspitanje najširih slojeva i za neprestano pribiranje sve novih i novih umetničkih dela.
I što je Muzej osnovan, i za sve što je u njemu dobro, zasluga pripada isključivo Njegovom Kraljevskom Visočanstvu Knezu Pavlu, čija briga i staranje za Muzej ne prestaju ni trenutka i čija težnja za unapređenjem umetničke naše kulture ne poznaje prepreka. Ne može biti nikakve sumnje da će prijatelji umetnosti, kojih je kod nas svaki dan više, tu težnju potpomoći i svojim pojačanim interesovanjem za umetnosti i posetom Muzeja, koji je od danas za svakoga otvoren.
Dr. Milan Kašanin
–
