• Registrator
• 21.03.2014.
• 0
  2940

Intervju sa Pat Andreom / Zoran L. Božović (1999)

Koje to teme želiš da predstaviš?

 

To je uvek pomalo teško reći. Ovo je već teže pitanje (…), pošto, u principu, ja sebe ne želim da ograničavam. Sve je moguće naslikati, ali mene ne zanima, dakle, slikarstvo imaginacije u kome dopuštam da moje nesvesno govori bez sakrivanja, ili bar to pokušavam, jer to nije lako, uvek postoji razmena između svesnog i nesvesnog, recimo slikarstvo zasnovano na posmatranju zajedničkog života, odnosa između muškaraca i žena, velike teme moći, pola i slično… To me je oduvek fasciniralo, da ostanem dobar slikar koji je dobar posmatrač, ili ne posmatrač, kako se kaže za onog ko samo gleda, rekao bih…

 

 

 

 

 

 

Voajer?

 

Voajer, da, voajer, eto.

 

 

Da li se kroz tvoje teme ponekad provlači tvoj politički stav?

 

Da, naravno, jer znaš, rekao sam, borba za moć između muškaraca i žena, za koju se misli da govori o polu, ali ima i drugih borbi koje su veoma prisutne, koje svakodnevno živiš i koje na tebe utiču… Kao što sam ti rekao ja ne želim da “zatvorim teme”, dakle s vremena na vreme se dešavaju upadi. To je bio slučaj sa Argentinom, sedamdesetih, gde sam slučajno stigao dan pošto je vojska preuzela vlast. Vidiš, nisam mogao da izbegnem politiku, bio sam odmah i stoprocentno u njoj. U to vreme radio sam velike crteže sa grupama muškaraca, žena, dece, vojnika… Bilo je mnogo, mnogo napetosti. I mislim da je i to bitno, zar ne? Jer moja tema je možda upravo to, ta tenzija između različitih ličnosti u mojim slikama, posebno u vezi sa izvesnim nasiljem, jer moć ima potrebu za nasiljem, inače ne postoji… Ima intervjua u kojima sam rekao – verujem da je zapravo moja tema nasilje između različitih ličnosti i nalaženje forme da se govori o tome, što je teško jer, vidiš, rizikuješ da veoma lako upadneš u anegdotiku. Kada slikaš, kada neko radi tako, onda se kaže a, anegdotski, itd. Ne, treba kao Piero della Francesca, čak iako su usred borbe, njegovi likovi ne pokreću glave, oni imaju večan pogled… Ja želim upravo da vidim da li te emocije u slici koje me (…) i mislim da sam sebe stavio pred težak zadatak (…). Evo pričali smo o Danielu Burenu, on je sebi na primer, znatno olakšao život.

(…)

 

 

 

 

 

 

 

Imam jedno pitanje više socijalne prirode, a takođe veoma lično. Kakvo je tvoje iskustvo čoveka, koji se presadio ovde, u Pariz?

 

Dobio sam obrazovanje dovoljno frankofilsko. Moji roditelji su uvek dolazili ovde, u adolescenciji provodio sam svaki raspust ovde itd. Ono što me oduvek impresioniralo, to je ta književna strana koju francuzi imaju. Oni to uče u školi, na način na koji se ne uči u Holandiji, da se govori, racionalizuje, u kartezijanskom duhu itd. Ovde me to uvek impresioniralo, ali prvo uspostavljanje kontakta u Francuskoj mi je time bilo otežano, prosto nisam baš znao da teorijski branim svoje slikarstvo. Ali sebi sam rekao da ću se ipak nametnuti njime i šta da se radi ako ga ne umem propratiti rečima i teorijom, ja ću se nametnuti. I eto, sada je sve u redu, dobro ide, moje slikarstvo ovde postoji, ima čak ljudi koji izlažu, koji prate, itd. Jel to bilo pitanje? (…) Inače ono što volim ovde, u Francuskoj, je nešto što je pomalo u kontradikciji sa mojim pravim duhom, koji je u svakom slučaju Holandski, jer ja sam Holanđanin. Holandija je zemlja koja je veoma demokratska i to funkcioniše veoma dobro, sa mnogo poštovanja prema drugom, ali istovremeno, ta demokratija može doneti jedno preterano uravnanje. U dobroj demokratiji je sve sivo, pošto se, zar ne, ne može biti više od drugog. Ovde u Francuskoj postoji autoritet, postoji tradicija apsolutizma… I mogu ti reći da mi se to dopada. Dopada mi se što mi se ljudi obraćaju sa “maitre”, majstore. U Holandiji bi to bilo smešno reći. Ovde ti se ukazuje poštovanje. Kada to što radiš, radiš dobro, ovde se kaže to nije slučajno, to što ima uspeha, mora da je zaista dobro… U Holandiji bi ti rekli “šta ti zamišljaš, da si dobar, da si nešto više od nas, ne, ne, hop, nazad na liniju”… Ovo je naravno preterivanje, zar ne, to je karikatura. To što živim u Parizu je pomalo slučajno, Jean Claire me je posle Argentine pozvao da izlažem ovde, dakle došao sam, veoma mi se dopalo, u Argentini sam već bio upoznao ženu koja je govorila Francuski i koja je želela da dođe u Evropu, u neku frankofonsku zemlju i sve je to doprinelo tome da sam ja sad u Parizu… Ali mogu ti reći da se još uvek svaki dan veoma radujem što sam ovde, u ovom prelepom gradu, koji je jedno čudo, ovde nikada nisi umoran, uvek nađeš sve novosti, sve velike puteve…

 

 

 

 

 

Razgovori o likovnoj umetnosti IV, Beograd, 1999.

 

Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator iz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.

 

 

 

__________________

 

 

ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000) Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000).