• Registrator
• 02.11.2013.
• 0
  2265

Intervju sa grupom Škart / Zoran L. Božović (2001)

Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator objavljujemo niz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović. Ovom prilikom objavljujemo razgovor sa umetničkim kolektivom “Škart”.

 

 

 

 

 

 

Zoran Božović: Sad dolazi ono moje uobičajeno pitanje – kako vi sami komentarišete, sagledavate, dosadašnje faze – ako ih je bilo – razvoj, u krajnjoj liniji tok svega što ste do sada radili?

 

Žole: Kad pogledam naš rad, ne bih mogao da ga podelim na faze, pokušavam da se prisetim. Dobro, sećam se da je prvih par godina bilo vezano isključivo za grafiku. Recimo, ono što je Prota rekao pre par minuta da te zanatske stvari ne voli, ja mogu da kažem da volim – meni to jako prija. Ta borba sa metalom, rezanje, tamo-vamo, taj dugotrajni dosadni proces dok se ne ispili grafika, ja sve to volim, moram da priznam, mada to oduzima mnogo vremena ta manuelnost, ali svejedno, ja to volim. Ja sam inače jako trapav, ali nekako me to leči i uživam u tome.

 

Prota: Dobro, kad kaže da voli – ja se sećam da sam ja večito prao alat, ploče i kamen itd., znači on voli da se igra ali ne voli da ima odgovornost.

 

Žole: Ali ja sam voleo, recimo, da režem metalne ploče testerom i da ih turpijama šiljim, recimo.

 

Prota: I onda ode na plivanje, i nema ga pet dana, sav alat ostane zapečen.

 

Žole: Zna se ko je domaćica! Tih prvih par godina smo bili prilično vezani za grafiku, do ’91-92. godine grafika je bila dominantna. Onda smo počeli da se bavimo grafičkim dizajnom, potpuno slučajno i odmah su počeli da rade kompjuteri, znači, počeli smo da štampamo stvari u ozbiljnijim tiražima. Na taj način su i Tuge ispale, naštampane na kartonima, tu su krenule i serije tih plakata, znači ozbiljnija štampa i dosta stvari. Onda je krenuo taj rat koji mislim da nas i sad obeležava na neki način – jedna tesna veza sa dizajnom i štampom, sa štamparijom. Svi naši radovi imaju dosta toga štampanog u sebi, većina, neki ne, recimo, u poslednje vreme. Izdvojio bih još jedan aspekt rada – to su tzv. performansi, koje ja isto jako volim, recimo kao što su, Armatura, ta ljubavno-tehnička pesma sa horom i sa grupom iz ’93, ’94. godine, ne znam tačno. Izdvojio bih još, šta smo radili, Marlen i zupčanici, taj gerontološki bend, mislim da je to jako zanimljiva stvar, to je druga vrsta našeg posla. I tako kratki performansi, kao recimo onaj Sofija, umij se, operi se. To mi je jako drago, kao i subverzija na Festivalima poezije 1991. godine, to sam voleo, to je jedna druga priča.

 

 

 

 

 

 

Prota: Zanimljivo je da sve ove subverzije o kojima Žole priča, da ih se on prilikom nastajanja i planiranja uvek gadi i stidi i ne želi da se pojavi i kaže – ja to neću, i nemamo vremena i nije to kako treba. Međutim, nakon izvesnog vremena, sad prvi put čujem da je to nešto što mu je jako važno. To je dobar podstrek da ga gnjavim dalje.

 

Žole: To je tačno što Prota kaže – recimo, ja sam dosta povučeniji nego on, nekomunikativniji, ja teško ljudima prilazim i sklapam prijateljstva, dok Prota radi to vrlo lako, on bez problema uspostavlja komunikaciju, postavlja pitanja, odgovara itd. Kad smo mi počeli da radimo tu vrstu stvari, recimo sa Tugama, ja sam se pred svako deljenje Tuga porađao, to je bilo strašno za mene, zato što je trebalo prići na ulici nepoznatom čoveku i dati mu poklon, znači na neki način se otvoriti, što meni užasno teško pada, jer ja ne volim bilo kakva uznemiravanja bilo od strane drugih, bilo nekom drugom to da radim, meni je to zaista teško padalo, ja sam se osećao zaista neprijatno, tim više što je Vesna sve to fotografisala – em mi je neprijatno pred čovekom, em neprijatno što me Vesna fotografiše, nas, to je meni bilo jezivo, moram da kažem. Pred svaki taj nastup ja osećam jako veliku tremu i uvek me je strah. Pre godinu dana, pred izvođenje jednog rada pod veoma lošim uslovima, našao sam se u situaciji da li da odustanem od svega toga, pošto je Prota bio ostao u Beogradu, baš sam razmišljao da odustanem, nisam uopšte nazirao izlaz iz takve situacije ili da idem do kraja, znači da reskiram i onda sam rekao sebi u tom momentu – ako si već došao ovde, počeo si da jedeš govna pojedi do kraja, i pojeo sam, uz tešku muku, uz pomoć jednog drugara, uspeli smo da završimo taj rad u minut do otvaranja izložbe, u minut do pola dvanaest se otvarala izložba, mi smo uspeli da ga postavimo uz sopstvenu muku više nego uz bilo kakvu pomoć sa strane i taj rad je doživeo izuzetno dobre kritike. Shvatio sam da je potrebno biti hrabar, kao i u sportu, bilo čemu – da bi se postigao uspeh mora biti te spremnosti da se krene neizostavno, čak i po cenu neuspeha. I kasnije sam to shvatio, i u Stokholmu kad smo radili taj rad, ulični performans, nas trojica, i bila je dilema da li da izađemo na ulicu ili ne, niko nas nije najavio, nova zemlja, postojala su komešanja – Prota je bio protiv, Boris je bio ne zna ni sam, ja sam rekao – dobro, ovde smo, ima da ga isteramo. Isterali smo i bilo je sjajno. On je u pravu, meni je to jako teško, teško se nakanjujem, ali kada prelomim – idemo do kraja.

 

 

…

 

 

Zoran Božović: Meni lično se veoma dopada, u svim vašim radovima koje vi delite, da oni dobijaju personalnost i činom davanja i činom posedovanja onih koji su ih dobili.

 

Žole: To je moguće, ne znam, prosto ako ga dam – ode. Nemam o tome neko posebno mišljenje. Činjenica je da mi pravimo radove da bi ih delili a ne da bismo ih prodavali. To je jedna zanimljiva stvar.

 

Prota: Ja sam uvek razmišljao o tome da želim da radim i činim drugima ono što bih želeo da drugi čine meni, i da rade za sebe, tako da je prvi stepen zamišljanje kako bih se ja osećao da dobijem to od nekog drugog i ako sam obradovan tim svojim pronalaskom onda je stvar sigurno u redu. To je vrsta pomalo perverznog premišljanja i pravljenja, programiranja, to je neka vrsta programirane situacije gde ja najčešće znam šta će se dogoditi. Naravno, volim kad se iznenadim. Svaki put mi je neplanirana i čudna reakcija draga ali najčešće znam.

 

 

 

 

 

 

Zoran Božović: Zašto se skoro uvek, znači ne uvek, skoro uvek opredeljujete za vangalerijsko delovanje?

 

Žole: To je možda od početka krenulo, ne znam. Kad smo počeli da radimo, bilo je nekog predubeđenja, bili smo i mladi, i neiskusni, imali smo predubeđenje da je dosta teško ući u galeriju, a plus toga galerija je zatvorena, učinila nam se suviše konvencionalna pa smo tako počeli – prvi naš rad, veći, bio je van galerije i vezan za gradski prostor, pošto smo arhitekte pa smo nekako doživljavali taj grad ceo, i onda smo se odlučili da izađemo. Posle toga smo to radili više puta. S druge strane, ne znam, nismo često bili u situaciji niti da nas zovu, niti smo pak suviše želeli da ulazimo.

 

Prota: Ja se ne slažem sa Žoletom, nismo mi o tome nikada razgovarali, verovatno. Naši vangalerijski nastupi bili su dosta planirani. Ja sam uvek više bio zainteresovan za nepoznate ljude, za slučajne prolaznike kojima treba dati šansu da odreaguju i koji reaguju na svoj, potpuno nepotrošen i neplaniran način, nego što sam bio zainteresovan za galerijsku publiku koja je zasićena, razmažena i kojoj možda naš način naizgled skromne komunikacije ne bi bio dovoljan. S jedne strane, razlog je bila skromna produkcija koja je mogla da deluje samo na nekim, sa naše strane kontrolisanim prostorima a sa druge strane ta vrsta zaista kod nas sterilnog i prilično zapostavljenog galerijskog sistema, gde ti nemaš pravu komunikaciju ni sa medijima, ni sa publikom, ni sa štampom, niti postoje bilo kakvi zdravi uslovi za izlaganje. Pre par dana je Uroš Đurić dao dobar intervju za Vreme, gde je prokomentarisao pitanje Muzeja savremene umetnosti, da li može da im pozajmi rad na godinu dana, da bude tamo izložen pa da ga posle vrate itd., zaista o našim galerijskim uslovima ne treba trošiti reči, tako da bih voleo da više naših drugara krene putem …

 

Žole: Ne može se tako reći, to sa Urošem Đurićem se slažem, naravno, ali mi kad smo počeli, to je bilo pre 10 godina, skoro, tada nije bilo baš tako, mada je mirisalo da će biti. Nismo ni bili uključeni u ceo taj sistem, nismo ni sada bogzna kako, ali nismo imali baš neku jaku sklonost prema tome, i to što Prota kaže, planirani, planirani manje-više ali ne znam da li je to baš tako bilo. S jedne strane, to znam da on više voli reakciju tih nepoznatih ljudi, s druge strane, ja volim reakciju ali se isto tako mnogo više plašim reakcije tih nepoznatih ljudi. Često se desi da je reakcija nikakva ili čak krajnje negativna što mene strahovito pogađa. To je ono zbog čega ja imam neku vrstu stida pri prilasku nepoznatima, i kad nepoznati dođe, te situacije deljenje Tuga, vrlo dobro se sećam, mi smo na izlasku iz Robne kuće, potrošačima delimo, ljudi onako prvo iznenađeni samim tim činom deljenja, sad situacija kad neko uzme pa baci, ili nam vrati, ili baci u prvu kantu na dva metra od nas, to je nešto što strahovito boli. Toga se ja plašim.

 

Prota: Ja se sećam sebe kad sam išao u osnovnu školu, niže razrede, i jedina galerija koja je postojala u mom gradu Zrenjaninu to je bila Moderna galerija. Ja sam se tokom svih tih nekoliko godina ustručavao da uđem u Galeriju, jer nisam znao kako se tu ulazi, zašto se tu ulazi i da li se plaća ulaznica ili ne, niko tu nikada nije ulazio, ta komunikacija sa umetnošću mi je bila apsolutno, na neki način, daleka, maltene zabranjena. Niko me nije u to uputio, tako da davanje šanse ljudima da se uključe, da potroše tu umetnost za mene je jako važna. I zbog toga volim da do našeg rada dopru potpuni autsajderi.