Treći Beograd / Presek stanja
Treći Beograd je nezavisna umetnička asocijacija osnovana 2010. godine sa idejom testiranja modela kolektivnog rada. Od početnog fokusa na umetničke prakse Treći Beograd je proširio polje delovanja na aktivnosti vezane za uključivanje studenata i mladih umetnika u umetnički život. Sa Radošem Antonijevićem i Sandrom Stojanović razgovaramo o projektima ArtSample i Nova Kolekcija i o trenutnom stanju u kojem se grupa nalazi.
Žolt: Treći Beograd je veoma aktivan u poslednje vreme, radite na više paralelnih projekata. Prošle godine ste započeli seriju razgovora pod nazivom ArtSample, sada nastavljate projekat.
Sandra: Umetničko obrazovanje, kao početno mesto za razvijanje umetnika, česta je tema u okviru grupe. Tako smo i došli na ideju ArtSample razgovora. Razgovori su koncipirani iz dva dela; u prvom, parovi mladih umetnika po našem izboru predstavljaju svoj rad kroz uticaje u vidu drugih umetnika, teoretičara i pojedinaca, a potom o predstavljenim radovima i široj umetničkoj strategiji diskutuju sa publikom. Pripremajući mlade umetnike smo shvatili da je jedan od najvećih kvaliteta razgovora to što oni nemaju ni malo iskustva u prezentaciji i javnom govoru, a ArtSample im upravo to pruža. Propozicija je dosta opšta i napravljena je da umetnici sami biraju izbore, koncipiraju prezentaciju, a potom i razgovaraju o istoj sa publikom.
Radoš: Najbitnija stvar je da je napravljena debata u kojoj je umetnost tema. Na taj način, jedni drugima dajemo smisao i legitimitet.
Sandra: Ovo je već druga godina kako se održavaju ArtSample razgovori; krajem aprila održali smo seriju razgovora u Kulturnom centru Beograda. Tom prilikom publici su se predstavili: Jovana Sudimac i Slobodan Stošić, Bojana Petković i Marija Marković, Jelena Nikolić i Mirza Dedać, Nikola Jovanović i Milica Stefanović, i Marko Marković i Nemanja Lađić. Odluka da se razgovori održe u KCB bila je prirodna u evoluciji samog ArtSample projekta. Postoji više pozitivnih aspekata da jedna nezavisna grupa sarađuje sa institucijama na sceni; nama je ta saradnja olakšala realizaciju projekta, a u KCB smo doveli novu demografiju poput mladih ljudi, umetnika i zainteresovanih za događaj. Mnogi od njih drugačije možda i ne bi imali priliku da dođu u kontakt sa institucijom i aktivno učestvuju u nekom projektu.
Saša: Kako misliš ne bi imali prilike?
Sandra: Prosto nemaju motivaciju da uđu u KCB, a iz interakcije sa jednim delom publike pred ArtSample, zaključila sam da, nažalost, jedan broj prethodno nije ni znao gde se KCB nalazi.
Saša: Da li su mladi umetnici nezainteresovani za institucije sticajem okolnosti ili svojevoljno?
Sandra: Ne bih donosila generalizovane zaključke. Više je faktora uključeno u problem nezainteresovanosti; veće institucije retko imaju programe namenjene studentima, sa druge strane, studenti umetnosti su u nekoj vrsti izolacije i često nemaju kontakte ni sa svojim profesorima.
Radoš: Osnovni problem u sistemu je to što se sve svodi na angažovanje pojedinca. Zavisi kod kog si profesora ili ko radi u nekoj instituciji i nema sistema koji bi to uvezao.
Žolt: Da li se može reći da Fakultet likovnih umetnosti zapravo nema metod koji bi uključio studente u realan umetnički život?
Sandra: Iz ličnog istustva u klasi tokom pet godina, prvenstveno naučiš da koncipiraš svoj rad, ali ne naučiš celu stvar koja obuhvata prezentaciju rada, definisanje lične strategije, komunikaciju sa akterima scene i uopšte sve što ulazi u profesionalno bavljenje umetnošću.
Saša: Pošto ja nisam studirao FLU, mogu da kažem da je uvek postojala ta fama da su studenti FLU kao neki viši nivo čega god. Iz ove vizure više godina posle studiranja, mislim da je to sve isto i mislim da je jedino što obrazuje umetnika sam umetnik, tačnije odluka da neko postane umetnik je najbitnija. Meni je frapantno da ljudi ne znaju gde je neka galerija i da nikad nisu ušlu u tu galeriju zato što im se ne dopada program. Ne mogu da nađem opravdanje za to. Naravno, očajne su institucije, ali mislim da studenti moraju da budu svesni u kojoj zemlji se bave umetnošću.
Radoš: Treći Beograd pokušava da se konstituiše kao svojevrsna umetnička institucija. Mi našu aktivnost ne vidimo kao prevashodno aktivnost određene umetničke grupe koja pravi umetnički rad. Mogućnost da bi uopšte mogli da napravimo umetnički rad je ostvarena tek kada stvorimo uslove u kojima umetnost ima smisla. Ima smisao ako postoji sistem i umetnički kontinuitet. Bez toga, svi mi samo plutamo u nekom bazenu kao planktoni pokušavajući da shvatimo gde smo, praveći naše mikro svetove koji su malo besmisleni. Treći Beograd je odlučio da se bavi ArtSample-om i Novom kolekcijom i još nekim akcijama upravo iz tog razloga, a možda je to naš najvažniji zadatak: da osvestimo probleme i da sebe konstituišemo u sistemu u kome očigledno neke institucije ne funkcionišu kako treba. Ze legitimitet je nužno postajenje nekom vrstom institucije. To znači da imaš produkciju, da imaš prezentaciju, da imaš publikacije, da imaš programe, širi spektar delatnosti koji tebe zapravo postavlja na poziciju institucije. To jeste komplikovano i verovatno se neki od naših pokušaja mogu protumačiti kao trapavi, ali osnovna intencija je ta koju sam opisao.
Žolt: Kako je nastao projekat Nova kolekcija i koji su ciljevi?
Radoš: Projekat se razvijao postepeno, a nastao je iz konteksta u kome ja radim kao docent na Fakultetu likovnih umetnosti. Jedna grupa studenata iz koje se izdvojila Slavica Obradović, došla je na ideju da sarađuju sa Trećim Beogradom. Predložio sam im da napišu plan, koncept, koji bi služio kao okosnica za saradnju. U razgovoru smo došli do pitanja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu koji je zbog rekonsturkcije zatvoren tokom čitavog njihovog studiranja. Nakon što je Slavica napisala početni koncept, uključeno je oko 120 studenata umetnosti sa više fakulteta umetnosti u Beogradu i Novom Sadu. Konačni proizvod Nove kolekcije biće izložba studentskih radova napravljena sa propozicijama referisanja na neki od radova ili nešto što se vezuje za Muzej savremene umetnosti.
Sandra: Ceo projekat se organski definisao kao jedna kompleksna simulacija procesa produkcije i afirmacije umetničkih radova. Pored studenata umetnosti, pridružili su nam se i studenti istorije umetnosti, i nezavisni kustos Maja Ćirić, a potom i Žolt Kovač i Miloš Tomić kao mentori.
Radoš: Projekat je u osnovi edukativan. Ovaj projekat je ušao u prazan prostor kojim se umetnički fakulteti ne bave dovoljno. Meni je bilo uzbudljivo da se napravi jedno živo mesto koje će omogućiti uslove za formiranje mladog umetnika na početku karijere. Studenti su dobili jasan zadatak, sa jasnom propozicijom, sa jasnim konceptom i kontekstom na koji moraju da odgovore. Da osmisle svoj rad, da komuniciraju sa kustosima, da definišu rad tekstualno…
Sandra: Da budu deo kompleksne strukture, koja zahteva da se prati procedura.
Saša: Ovo meni zvuči kao jedan semestar nekog predmeta na fakultetu. Zašto to ne može na FLU?
Radoš: Zato što fakultet funkcioniše tako što postoje programi koji se akredituju i moraju da se sprovedu. Sistem tako funkcioniše.
Sandra: Meni je najzanimljivije kod Nove kolekcije to što završnu izložbu ne tretiramo kao studentsku izložbu. Projekat omogućuje da studenti saznaju nešto, posavetuju se sa mentorima, da verbalizuju svoju ideju i, prođu kroz iskustvo izlaganja. Nije poenta u kritikovanju MSUBa, čak i da se sutra MSUB otvori, pitanje je koliko bi bilo publike i koji je zapravo realan zadatak Muzeja u promenjenim društvenim uslovima.
Saša: Dokle je stigao projekat?
Sandra: Studenti su prvo slušali predavanja koja su pripremile studentkinje istorije umetnosti, o Muzeju i kontekstu, zatim su definisali svoje ideje za radove u saradnji sa mentorima. Prijavili su radove i u toku je produkcija.
Žolt: Kada će biti izložba?
Sandra: Izložba će biti od 4. oktobra do 1. novembra na desetak mesta u gradu. Ta mesta nisu u sklopu institucija već su alternativnii prostori, kao što su Osmica, Magacin, Inex, Ulična galerija i drugi.
Žolt: Nedavno je izašla publikacija koja pokriva vaš rad tokom prošle godine.
Sandra: Mi na godišnjem nivou pravimo refleksije i preispitujemo se kroz tekstove. Dajemo slobodu ljudima sa kojima smo sarađivali da napišu nešto o toj saradnji. Treći Beograd se nepresatno definiše i pokušava da profunkcioniše. Prošle godine smo realizovali preko 40 događaja. Prvi deo ovogodišnje publikacije je deskriptivan i prikazuje dokumentaciju datih događaja. Drugi deo su osvrti na naše autorske radove kao grupe, i treći deo je reflektivni deo vezan za to kako se grupa menjala; transkripcija razgovora i eseji. Imali smo promene u članstvu i toga smo se takođe dotakli u publikaciji.
Radoš: Jako je bitno da se kaže da je Treći Beograd umetnička grupa koju čini trenutno šest pojedinaca: Anica Vučetić, Veljko Pavlović*, Marina Marković, Olivera Parlić, Sandra Stojanović i ja, Radoš Antonijević. Grupa je specifična, jer je čine vrlo različiti pojedinci, umetnici sa sopstvenim autorskim praksama, koje objedinjuje potreba za fenomenom zajedništva.
Sandra: To je za nas ogromna vežba. Treba dosta energije da akumuliramo da bi mogli da radimo umetnost zajedno.
Radoš: Postoje razni načini kako može da nastane zajednički umentički rad u kome učestvuje šestoro ljudi, a da su svi zadovoljni i uključeni. To podrazumeva razgovore, pregovore, razmišljanja, ujedinjavanja oko teme, oko forme, oko filozofske pozicije, onda propozicije kojima se dolazi do rešenja i materijalizaciju. To nimalo nije jednostavno, međutim kao pojednici dobijamo tokom procesa s obzirom da prevazilazimo sopstvena ograničenja.
Saša: Koji rad ste uradili poslednji i na čemu sada radite?
Sandra: Možemo li voleti što ne poznajemo je poslednji umetnički projekat, koncipiran tokom kolonije u Ečki. Tema kolonije je bila ‘Slika 2013’. Ideja je bila da naručimo sliku iz Kine po fotografiji jednog našeg performansa. Na osnovu toga smo razradili celu izložbu. Centralni segment je dakle bila tzv. kineska slika uljem na platnu, a izložili smo i dokumentaciju procesa. Na primer, na carini su nam tražili da pošaljemo kustosa koji bi overio da je to umetničko delo i da utvrdi vrednost. Ono što je ključno je da smo u svakom delu procesa preispitivali pojam autorstva. To je poslednji rad koji smo uradili.
Radoš: U klasičnom smislu je to teško definisati kao umetničko delo koje ima neke svoje granice. Više ima obrise nego granice. Mi odredimo neke propozicije i onda se samo pustimo u proces i iz toga izađu tekstovi i definisani stavovi. To je promišljanje prirode slike.
Saša: Kako tretirate taj dualitet, umetnik Radoš Antonijević i Radoš unutar Trećeg Beograda?
Radoš: Komplikovano je. Kada krene koncipiranje zajedničkog rada, dosta je to oštar sukob. Krene neko sa sopstvenom idejom, pa je iznese, pa onda svi to komentarišemo, dok polako ne dođemo do nečega što je zajedničko, nešto što možemo zajedno da branimo. Važno je i to iskustvo kako kao pojedinac treba da nastupiš pred grupom, kako da doneseš svoju ideju, da li da je potpuno očistiš i ispoliraš pa zatim neće niko da radi na njoj, ili je doneseš musavu, pa je onda ostaviš da je zajedno čiste svi članovi grupe. Svi se malo učimo kako jedni sa drugima da funkcionišemo. Čini mi se da smo dosta dobar tim i da se međusobno poštujemo. Treba imati strpljenja sa temperamentima.
Saša: Da li imate neki ritam viđanja i sastanaka ili je to stihijski?
Radoš: Sada se neminovno viđamo češće jer su u toku projekti. A kada utihnu stvari onda obično napravimo neko povremeno viđanje kojim malo podgrevamo stvar. Retko kad je prazno vreme u kome nema šta da se radi. Ili treba rešavati administrativne poslove, ili konkurisati za projekte ili novac, ili završavati projekat, raditi na publikaciji. Posla uvek ima i previše.
Saša: Čini mi se da ja vaša grupa prošla neki put, imali ste početni entuzijazam, onda je to išlo gore-dole, neki su izašli iz grupe, desila se i neka negativna energija, ali sada ste ponovo kao novi, idete u nove pobede. Vi se niste organizovali kao klasična umetnička grupa koja nastupa tako što producira radove koji će predstavljati vas kao umetnike, već ste se skupili iz potrebe da artikulišete sebe i van svoje lične prakse.
Radoš: Drago mi je ako to tako vidiš.
Žolt: Zato što ste imali galeriju, vi se jeste skupili prvenstveno kao umetnička grupa, ako sam dobro to razumeo, a sada ste se isprofilisali u nešto šire, u kompleksnije igrače na sceni.
Radoš: Mi smo se skupili sa idejom da nešto uradimo sa prostorom. Selman je doneo propoziciju, imao je galeriju i rekao je hajde da radimo nešto zajedno. Onda smo mi tu pričali šest meseci dok nije Miša Mladenović rekao dosta više, ili idemo svi kući ili radimo. A šta da radimo kad nismo smislili zajednički rad, kad ne možemo da se skupimo, svi smo bili inertni, galerija nije bila završena, bilo je hladno, trebalo je prvo založiti. Tako je krenulo sa radom Toplo mesto i šporetima Smederevcima. Onda smo išli dalje, smislili da svi zajedno spavamo, pa je to slika zajedničkog sna. Posle smo se svađali kako će to formalno da izgleda. Neko hoće ovako, neko onako da ležimo, da snimamo odavde, ili odande. Na kraju su opet svi pristali da kroz to prođemo. I to pristajanje je doprinelo da su neka iskustva dobro došla, ali smo pristali i na neke negativne stvari. Nismo jasno definisali naše pozicije.
Žolt: Čini mi se da baš zato što sada nemate galeriju da se to usmerilo u nekom drugom pravcu.
Radoš: Ja sam to pričao još kad je galerija bila tu, u jednom trenutku mi smo se konceptualno zaglavili, i trebalo je napraviti radikalni rez. Galerija je postala balast zato što nismo mogli da se definišemo prema prostoru. Problemi kojima smo se mi bavili su bili mnogo širi. Ljudi koji su sada u Trećem Beogradu su uzeli na sebe odgovornost da pozicioniraju grupu malo drugačije. Uostalom, kao i Supevizuelna koja ima svoje mesto u sistemu iz kojeg deluje. Tako se gradi sistem.
Žolt: Što je više takvih pozicija to je bogatija scena.
Radoš: Sistem je zapravo imaginarni konstrukt, a u stvari, to smo svi mi. Ako Supervizuelna ne uradi nešto kako treba, nema ko drugi to da uradi. Ako Treći Beograd ne podrži studente u Novoj kolekciji, pa nema mnogo drugih koji će ih podržati. Ako ima makar 5 takvih uporišta onda ima smisla to što svi radimo. Nedostaje nam debata o umetnosti, kao delatnost koja stvara atmosferu u kojoj bavljenje umetnošću ima svoju duboku svrhu. Ako toga nema, onda smo svi pojedinci koji su sami u svojim ateljeima.
.
* 4. juna je preminuo Veljko Pavlović član grupe Treći Beograd.
–
