Tina Gverović i Siniša Ilić
Razgovor sa Tinom i Sinišom započeo je neposredno po završetku izložbe Izvrnuta kuća koju su priredili u Tate Modern-u u sklopu Project space programa ove prestižne institucije. Usled raznih obaveza razgovor se razvukao na nekoliko meseci, ali su se Preokreti u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (drugi deo saradnje Tate Modern-a i MSUB-a) ispostavili kao odličan povod da ponovo otvorimo pitanja i sa nove distance preispitamo pozicije sa kojih su nastajale ove dve izložbe.
–
Razgovarali: Saša Tkačenko, Tina Gverović, Siniša Ilić
mart-jul 2014.
Šta stoji iza naslova izložbe Izvrnuta kuća?
Siniša Ilić: Izvrnuta kuća, nas uvodi u prostor galerije insceniran od prepoznatljivih elemenata, predmeta, mobilijara, boja i prizora izmeštenih iz svojih standardnih pozicija. Naši radovi su se i ranije bavili reorganizacijom prostora u odnosu na narativ rada, a u ovom smo fokusirali teme odnosa enterijera i spoljnog sveta, procesa izgradnje imaginarnog prostora institucije, njegove materijalnosti i ostataka te materijalnosti, posledice koje mogu biti percipirane kao svojevrsna nelagoda i/ili osjećaj neke prisutne, nevidljive opasnosti. Zamišljam da publici prostor deluje prepoznatljivo, ali ne sasvim. Foto dokumentacija ove izložbe uglavnom odabira za prikaz kadrove makro rešenja prostore i velike elemente, ali sastavni deo koncepta su manje slike koje uvode u prostornu instalaciju napuštene – nekad aktivne prostore, korporativne distopijske prostore u relaciji s mestima rada, uniformisanošću ljudi/radnika, tehnološki otpad kao produkt rada, ekonomije, proizvodnje…
Naslov ‘Izvrnuta kuća’ se u širem smislu odnosi i na ispreturanu sliku, ‘izvrnutu’ u odnosu na dikitiranu, ili ‘neizvrnutu’, koju smo prisiljeni da popunjavamo i potvrdjujemo svakodnevno.
Tina Gverović: Možda je zanimljivo pokušati sagledati muzej kao prostor za razmišljanje ili prostor u kojem se radi, prostor u kojem se stvara? Izokrenuta Kuća je instalacija koja se fizički i tematski bavi idejom dekonstrukcije kako prostora tako i vremena. Čine je zidovi koji se naizgled raspadaju, uglavljeni su u strop ili vire pod različitim kutovima iz poda, zidovi se ruše na zidove galerije. Sve je jedan mikro prostor koji se bavi jednako osobnim kao i geopolitičkim stanjima nestalnosti, nepostojanosti i ovisnosti o takvim stanjima. Dio prostora natkriva tenda, vrsta zaklona, skloništa. Na zidovima su i fiktivne priče o gradnji, suludoj besciljnoj gradnji, slike i crteži na kojima linija ili potez kista postaju metafore za geopolitička stanja, zauzmanja različitih pozicija, vidimo zgrade i čitava mjesta koja se ruše…
Ovo je samo jedan od projekata koji u kontinuitetu od 2007. realizujete zajedno. Šta se promenilo za ovih sedam godina, kako funkcioniše vaš zajednički rad i koliko se on razlikuje od vaših individualnih umetničkih metodologija?
TG: Siniša i ja smo do sada surađivali na nekoliko projekata, ali radimo i samostalno. Suradnja omogućava različite pozicije u razradi nekih tema, razvijanje različitih pogleda, procesa propitivanja. Zanima me promatranje tema kojima se bavim iz različitih, „neusidrenih“ i promjenljivih kuteva. To stanje nefiksiranosti je sveprisutno. Ono je suvremeno i blisko našem iskustvu.
SI: Razgovaramo o svetu, umetnosti, različitim iskustvima, politici, ljudima. Pravimo celine, radove, instalacije koje razrađujemo, re-kombinujemo, prilagođavamo jedne drugima. U biti, meni se ta radna ‘prodcedura’ ne razlikuje radikalno od moje individualne, osim što pojedinačni radovi u ovakvoj proceduri bivaju, da kažem, ‘obogaćeni’ i izloženi drugim perspektivama i kritikama, a granice između radova postaju ‘blurovane’ i nijansirane.
Ono što oboje govorite kada je u pitanju Izvrnuta kuća jeste da je ovaj rad nastao na licu mesta tokom vašeg boravka u sklopu rezidencije koja je prethodila izložbi. Zašto ste se odlučili za ovakav pristup?
SI: Ceo projekat (saradnja MSUB-a i Tejta kroz koju se Izvrnuta kuća realizovala) je uključivao rezidencijalni boravak i istraživanje u samom Tejtu, tako da je rad napravljen zaista kao rezultat tog vremenskog perioda. Ono što mi se tu čini specifičnim kada to pominjemo, jeste govor o procesu rada, kako je u kojim okolnostima i uslovima umetnički rad nastao. Važan mi je praktični deo svakodnevice umetničkog rada i delanja, njena materijalna realnost; vreme provedeno koncipiranju, detaljima, u prenošenju radova, u pisanju, prevodu tekstova, korespondenciji, odnosima institucije i autora, jednako kao i vreme provedeno u samom slikanju, snimanju, montiranju…
Ono zbog čega je još važna činjenica da je rad nastao u toku rezidensa, jeste da je specifičan za sam prostor Project Space koji je u sklopu Tejta, koji smo na samom početku zajedno definisali kao studio za rad. Pokušali smo da njegovu funkciju izlagačkog prostora proširimo na mesto rada i prozivodnje. Iako smo neke materijale pripremili u drugom studiju, razmatranje prostora izložbe, pripreme i desetak dana instaliranja su zapravo rad u galeriji koja je i atelje.
Siniša, pre dve godine si učestvovao na izložbi Šta se dogodilo sa Muzejom savremene umetnosti, u jednom drugom muzeju i u potpuno drugačijim okolnostima. Da li je i koliko ovo iskustvo uticalo na stvaranje Izvrnute kuće? Da budem precizniji, da li stolice koje se nalaze u galeriji Project space-a u Tate Modern-u rekonstruišu situaciju koju si kreirao u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu?
SI: Instalacija Forum u Tejtu ima veze sa radom Scena u MSUB (2012) i sa mojim istraživanjem prostora, ljudi-publike u njemu, načina na koji se (ne)gledaju radovi i koristi prostor. Instalacija u MSU upućuje na ograničen prostor, nefunkcionalno postavljeno i prazno gledalište bez scene koja se gleda, u neaktivnom i ispražnjenom prostoru Muzeja, sa stolicama iz nekog drugog vremena. U Tejtu ‘ostrvo’ stolica je pokušaj da se napravi mali javni prostor za publiku, mesto sa kojeg može da se sagleda umetnička celina sa svojim detaljima, preokretima, perspektivama, mesto na kojem posetilac može da bude u relaciji sa izložbom, eneterijerom i gradom – eksterijerom, jer fizička pozicija stolica upravo popunjava prostor u kojem se sreću spoljni svet (veliki prozor koji uokviruje sliku ulaza u Tejt, milenijumskog mosta, uličnih atrakcija) i prostor izložbe. Stolice su tu, može se na njima odmoriti od dosade ili zasićenja gradom ili gledati izložba u Tejtu – to je mesto u koje možeš da ‘uđeš’, prostor moguće interakcije drugih-različitih elemenata izložbe.
Ne mogu a da se ne osvrnem na situaciju u kojoj Beograd već sedam godina renovira zgradu Muzeja savremene umetnosti, a za to vreme je u Zagrebu izgrađena nova zgrada Muzeja suvremene umjetnosti. Da li se i koliko razlikuju situacije u Beogradu i Zagrebu?
TG: Možda je zanimljivo razgovarati o mogućoj ulozi suvremenog muzeja općenito – koju možemo vidjeti kao mjesto koje je javno, namjenjeno javnosti, kao mjesto susreta, mjesto neformalne zajednice. Živimo u skučenim društvima, u gradovima koji su gotovo u potpunosti privatizirani, gradski trgovi su pretvoreni u kafiće, otvaraju se shopping mall-ovi, sportski tereni i golf centri koji nam se predstavljaju kao mjesta razonode, ali u kojima uvijek nešto moramo – naručiti, kupiti, pobjediti, uložiti. Čini mi se da je muzej u toj situaciji neutralan prostor, prostor u kojem se nužno ne kupuje, u kojem se ne igra, prostor susreta s idejama, konceptima, stvaranjem, apstrakcijom – prostor neke vrste odmaka. Kao takav, nije nužno pasivan prostor, već je mjesto u kojem se propituje, otvara, u kojem se ‘ne mora’ ali se može…
SI: Izbegao bih komparaciju ili interpretiranje ovih institucija, nastalih u različitim vremenima, državama i lokalno političkim kontekstima. Utisak mi je da su generalno institucije umetnosti pred, i pod pritiscima, i moraju da se prilagode potrebama umetnosti, kulture, i kulturnih politika koje se menjaju, i životu koji ‘nikada više neće biti isti’…
Koliko su razlike ili sličnosti ove dve sredine (Beograd-Zagreb) uticale na nastajanje Izvrnute kuće?
TG: Pripadamo generaciji umjetnika koji u potrazi za poslom, znajem, komunikacijom dosta putuju, mobilni su i izloženi su međunarodnoj sceni i različitim suradnjama i utjecajima, ne prepoznajemo se niti identifikujemo kroz nacionalni model ili nacionalnu pripadnost, niti tako surađujemo, ali ono što nas dijelom spaja jeste sličan kritički pristup suvremenoj slici sveta i to je nešto što povezuje naše poetike. Ali istovremeno svijesni smo važnosti suradnje i dijaloga između umjetnika i uopće ljudi u regiji bivše Jugoslavije.
SI: Oboje smo generacija ‘jugoslovenske dece’ i kulturne klime drugog društvenog sistema od današnjeg. Takvo kulturno sećanje, nasleđe i neka vrsta ‘vaspitanja’ i vizulenog vaspitanja, fiktivnog ‘zajedničkog vremena’ – jer ipak, ne poznajemo se od detinjstva, sigurno utiče na našu međusobnu i vanjsku komunikaciju, prijateljstvo, medije u kojima radimo. Ipak, nas najviše spajaju umetnički i ljudski senzibiliteti i iskustva rada, ali i rad na trećim mestima, u kontekstima koje manje poznajemo, jer lokalni kontekst, i u relaciji Beograd – Zagreb, ponekad se čini preuskim.
Osećaj neizvesnosti se nameće kao dominantna atmosfera iz koje je nastala Izvrnuta kuća. U fokusu vašeg zajedničkog rada često se pojavljuju slike destrukcije i nemoći da se ta situacija promeni. Na koji način ove predstave mapiraju trenutno stanje savremenog društva?
SI: U stvari mi je teško da sagledam ovo pitanje i odgovor… možda mogu da govorim iz baš ovog trenutka o svom pesimizmu i strahu, sklonosti neraspoloženju, o osećaju nesigurnosti. Svi svedočimo svetu i vremenu u kojem živimo, njegovoj medijskoj promociji, manipulaciji i iscrpljivanju iza kojeg se kriju strašnije stvari. Prazninama, i ‘rupama’ na slikama i prostorima figure postavljam u prostor bez uporišta, u kojem su pritisci, napori i ideje o funkcionalnosti, ‘pravilima’ i balansu uzdramne i nesigurne. Neuporedivosti. Formiranje sumnjivog stanja (Galerija Nova, Zagreb, i 25 memorijal Nadežde Petrović Ja sam to što jesam, Čačak 2010.) i Neizvesne adaptacije 1 i 2 (galerija Kulturnog centra Beograda, i No Network, bijenale u Konjičkom bunkeru, 2011.) su radovi u kojima smo Tina i ja adresirali upravo te teme, nelinearnost događaja, kompleksnost reprezentacije, odnosa prema radu, vidljivost i nevidljivost sveta oko nas u medijima i protoku slika.
TG: Katastrofu, destrukciju shvaćam više kao neko stanje nego slutnju stanja – jedan zamrznuti trenutak, prije ili nakon nečega. Trenutak koji nam dopušta da se priberemo, shvatimo stanje stvari, prikupimo komadiće…
Siniša, ti si jedan si od osnivača Teorije koja hoda, godinama unazad sa Bojanom Đorđevim realizuješ projekat Pustinja slike, prisutan si i u pozorištu u raznim oblicima. Na koje načine pristupaš ovim projektima i da li oni i na koji način utiču na ono što stvaraš kao Siniša Ilić?
SI: Verujem u samoorganizaciju, horizontalne strukture, razmenu znanja i emocija, stvaranje klime za diskusiju, emancipaciju i poverenje, i kako god to funkcionisalo u praksi (a ovo ne mislim ironično) kolektivni rad je način rada od kojeg ne bih olako odustao. Citiraću Dušicu Dražić iz razgovora sa ovog sajta gde, iako ne u istom kontekstu, govori o poverenju: “Gest poverenja nije propaganda nije banalna politika niti manifest. U ovakvoj relaciji ne postoji prostor za eksploataciju niti od strane umetnosti (umetnika) niti od strane društva (javnosti)’, čini mi se to dobro rečeno.
Tako, kolektivno koncipirane i različite autorske strukture u kojima sudelujem i u radu sa pozorišnim autorom Bojanom Đorđevim i kroz rad u okviru TkH-teorijsko umetničke platofrme, naravno utiču na sve moje pojedinačne radove, koji se kao i uvek uostalom, artikulišu u široj mreži različitih znanja, iskustva, uticaja, različitih realnosti.
Šta se dešava sa Izvrnutom kućom nakon izožbe u Tate-u?
SI: Izložba je zatvorena, radovi na papiru su nam vraćeni, deo koji je bio napravljen na licu mesta – mural, lebdeći zidovi, zidne slike – su demotirani, prekrečeni ili reciklirani. Vertigo prostora Izvrnute kuće više ne postoji, galerija Project Space je prazna, bez tragova. Ali, nedavno je u Salonu MSU otvorena izložba Preokreti, (koncept izložbe tematski uključuje i dva rada Ben Caina) čijim naslovom referišemo na preokrete u umetničkim dogovorima i odlukama, komunikaciji, uslovima rada pa i fizičke preokrete u prostoru. Izložba je drugi deo saradnje Tate i MSU i koncipirali smo ambijent koji na drugi način, drugačijim likovnim referencama propituje teme kao i Izvrnuta kuća – ‘muzeja u muzeju’, ‘prostora u prostoru’. Deo Preokreta je i video, ili kratki film Kameleon, produciran za ovu priliku.
Tina i ja smo koncipirali film kao ‘prevod’ crteža i tema, o kojima sam gore govorio vezano za Izvrnutu kuću, u pokretnu sliku, artificijelnu koreografiju, stalnih pokušaja, i potencijala proizvodnje i gradnje koja nikako ne uspeva da se realizuje. Radili sa glumcima i izvođačima (Vladimir Aleksić, Dušan Broćić, Vladislava Đorđević, Sena Đorović, Jana Jevtović uz kratko pojavljivanje Saše Reljića i ekipom direktorom fotografije Pablom Ferrom Živanovićem, montažerkom Vanjom Kovačević i dizajnerom zvuka Damjanom Ćirilovićem), delom dajući instrukcije za kretanje, a delom tako što su izvođači sami pratili crteže – u ovom slučaju shvaćene kao vizuelni skript, prevodeći ih u moguće pokrete i pozicije svojih tela u prostoru. Rekao bih da je Kameleon pomalo dokumentaristički, pomalo voajerski, film realizovan na licu mesta, bez strogo kontrolisanih priprema. Film je sniman u zgradi zatvorenog muzeja na Ušću, na čija smo tri nivoa rekonstruisali fiktivne izložbe u kojima su scene snimane i izvođene. Odabirom zgrade MSU-a kao lokacije, nismo imali ideju da referišemo direktno na političku realnost, koja neomogućava njegovu osnovnu funkciju, već ga shvatamo kao ‘ljušturu’ institucije kulture i umetnosti dvadesetog veka, sa svojim talozima istorije, u kojoj se artikuliše njena ‘nova’ funkcija, kao prostora gde umetnici rade, komuniciraju, mesta koje u trenutku svog delimičnog nefunkcionisanja traži i omogućava različite načine upotrebe.
–
www. tinagverovic.blogspot.com
Naslovna fotografija: Tina i Siniša ilić na izložbi Izvrnuta kuća, Tate Modern Project space, foto: Tate Photography
