Thomas Hirschhorn / Večni plamen
OCCUPY PALAIS DE TOKYO – možda bi ove reči najbolje dočarale atmosferu koja je zavladala Palais de Tokyo-om od kada je krajem aprila otvorena izložba Thomasa Horschhorna. Natpis crnim markerom na kartonu «Pratite gume» uvodi nas u prostor od 2000 m2, koji mi je automatski oživeo sećanja na demonstracije devedesetih, barikade na ulicama; nešto između monumentalnog skvota, automobilske garaže i haotične radionice izlepljene širokim braon selotejp trakama. Iznad poroznih «zidova» sačinjenih od recikliranih automobilskih guma prostiru se baneri na kojima su ispisane nedovršene parole «Ne želim budućnost, želim», «Podelimo bogatstvo, a ne», itd. Šta je zapravo ovaj prostor, kako ga možemo opisati – kao monumentalnu instalaciju, izložbu, događaj, doživljaj, spektakal, the place to be u posh delu Pariza gde je ulaz besplatan, a pivo najjeftinije svega 1€? Prostor u kome se nalazi efemerna biblioteka u kojoj nalazimo knjige Michel-a Foucault-a, Hannah-e Arendt, Alain-a Badiou-a, Noam-a Chomky-og; u kome se mogu pogledati filmovi: Contagion, Stevena Soderbergha, The Matrix, The Nun’s story sa Audrey Hepburn, ili pak odštampati tekstovi u nekoj vrsti besplatnog internet kafea; u kom se s vremena na vreme, iznenada i neplanirano, u improvizovanom salonu oko ognjišta tj. večnog plamena mogu čuti izlaganja filozofa Jacquesa Rincièrea, Marcusa Steinwega, pisca Manuela Josepha. Ukratko, to je prostor u kom prvodim vec nekoliko večeri zaradom, u kom sam se susrela i razgovarala sa Thomasom Hirschhornom, bez unapred pripremljenih pitanja poštujući princip neplaniranja, 4. juna oko 21h.
Za početak, recite mi šta za Vas predstavlja «Večni plamen» i na šta se odnosi?
To je plamen prijateljstva između umetnosti, filozofije i poezije.
Za mene je tradicija večnog plamena uvek bila povezana sa prostorima sećanja na istorijske događaje koji su se zbili u prošlosti, na večnu vatra koja neprekidno gori u podnožju spomenika posvećenom neznanom junaku.
Da naravno, večni plamen možemo sagledati kroz ideju trajanja – horizontalno, ali ga možemo sagledati i vertikalno kao momentum, trenutak neverovatne intenzivnosti, ispunjenosti i pažnje. To je upravo način na koji ga ja doživljavam, kao trenutak izuzetnog intenziteta.
Kroz večni plamen u ovom prostoru želeo sam da stvorim situaciju u kojoj postoji mogućnost da se dogodi susret, trenutak prijateljstva, da se probudi pažnja. Upravo iz tog razloga sam pozvao oko dve stotine filozofa, pisaca i pesnika koji iznenada i bez unapred određenog programa, iz dana u dan održavaju plamen. Potrebno je biti prisutan, ovde i sada.
Na ulazu u izložbeni prostor, ispisane su reči : prisutnost, produkcija, neplaniranost, slobodan ulaz. Sta one označavaju?
To su četiri principa na kojima je zasnovan ovaj rad. Prisutnost se najpre odnosi na moje lično prisustvo. Ja sam prisutan u ovom prostiru od 12h do 24h jer želim da posetioci takođe budu prisutni, zato sam ja prisutan sve vreme. Želim da oni proizvode, stvaraju, iz tog razloga i ja sam stvaram. Kada kažem stvaranje, mislim takođe i na razmišljanje, aktivno mišljenje, misaonu aktivnost. Ulaz je slobodan, tj. besplatan zato sto sam želeo da pružim uslove posetiocima da budu prisutni, smatrao sam da je neophodno i logično da ulaz bude slobodan. Princip neplaniranja sam prvi put primenio u ovom radu. Želeo sam kroz njega da dam prednost upravo trenutku u kom je osoba prisutna, dostupna i pažljiva. Uvođenjem ovog principa sam hteo da sprečim da ovaj rad postane kulturni proizvod koji će od nas zahtevati da budemo kulturni potrošači. To takođe odgovara samoj formi izložbe koja podseća na atelje ili garažu, prostor u izgradnji.
Upravo bih želela da Vam postavim sledeće pitanje koje se odnosi na ideju nedovršenosti. Na svim banerima i kartonima koje možemo videti nalaze se nedovršene parole, npr. «nema demokratije bez (prazan prostor )». Da li su ove parole nedovršene zato sto ste time želeli da prepustite samom posetiocu da ih dovrši, ili zato što želite da one ostanu nedovršene, ili ni sami niste sigurni kako biste ih dovršili, ili pak iz nekog drugog razloga ?.
Zapravo postoje tri razloga: kao prvo, želeo sam da ostavim posetiocu da ih dovrši ili pak da ih ostavi nedovršene kao što već i jesu, ili da ih promene na način koji sam želi, da budu aktivan u odnosu na njih. Drugo, želeo sam da i baneri odražavaju samo stanje radionica, nedovršenog prostora, prostora u nastajanju. I kao treće, želim da ovo mesto bude mesto gde je nezadovoljstvo moguće. Smatram da ako bi baneri bili dovršeni vrlo brzo bismo se složili sa onim sto je napisano ili ne. Mislim da je ovo stanje neposrednog ne-zadovoljstva veoma teško održati, jer se od nas konstantno zahteva da budemo zadovoljni ili ne, da bi nastavili dalje, da bi se nastavilo konzumiranje. Želim da ovo bude mesto tj. prostor u kom je stanje ne-zadovoljstva moguće, pa čak i poželjano.
Pomenuli ste ulogu scenografije, ona je sačinjena od veoma jednostavnog materijala: velikog broja automobilskih guma. Zašto ste se odlučili za ovaj materijal ?
Želeo sam da podelim prostor na osam celina: njih čine dva salona sa ognjištem u sredini, jedan bar, prostor u kom se proizvode dnevne novine, biblioteka, videoteka i internet kafe, workshop. Hteo sam na neki način da odvojim ove celine, a da pritom ne koristim pregradne zidove. Upravo su mi gume omogućile da napravim zidove bez zidova, a u isto vreme su mi se učinile veoma interesantne zato što evociraju barikade, garažu, ulicu. One za mene predstavljaju univerzalni materijal. Omogućile su mi da ograničim prostor ali tako da očuvam njegov porozni, nestabilni, neizvesni karakter.
Danas je 33. dan od kako je izložba otvorena. Kakvi su Vaši utisci, kako doživljavate način na koji se prostor menja i razvija tokom izložbe ?
Drago mi je što sam ovde svaki dan, što mi je pružena prilika da iznova i svakodnevno rekonstruišem svoj rad, da se suočim sa kritikama, sa pitanjima o umetnosti. Da li umetnost može uključiti drugog, da li je moguće kroz nju voditi dijalog, da li posetioci mogu da se uključe u njeno stvaranje, da li se oni ponovo vraćaju, u čemu oni zapravo učestvuju? To su sve pitanja koja sebi postavljam i srećan sam što sam ovde pokušavajuci da pronađem moguće odgovore.
Kada sam bila poslednji put ovde, pričali ste o ulozi umetnika u društvu aludirajući na jednu scenu iz filma Stalker Tarkovskog. Reč je o sceni kada Stalker vodič ne znajući u kom pravcu treba da krene baca vijak na kojem je okačeno parče tkanine i nakon toga kreće u datom pravcu.
Po mom mišljenju ne postoji slika koja bi mogla bolje da opiše šta je zapravo uloga umetnika, tj. nekoga ko čineći jedan prerefleksivni gest, gest koji je ispred njega, preuzima odgovornost za svoju odluku, ta sama činjenica da on ne poznaje put, ali da uspeva da odredi put i iznad svega da preuzme odgovornost za svoju odluku. Sam čin bacanja vijka je jedan konstitutivni akt, dinamični akt, izraz energije, volje. On preuzima odgovornost za nesto za sto ne može biti odgovoran, što zapravo ni ne poznaje. Stalker je imao misiju, a ona je bila da vodi kroz zabranjenu zonu. U isto vreme, on je izmučen, uznemiren, ljudi mu ne veruju, smatraju ga ograničenim, nesposobnim da prodre u sva njihova znanja. Za mene je ta scena prekrasna, veličanstvena!!! Ne postoji slika koja bi bolje pokazala težinu, ali i lepotu onoga sto je zapravo umetnik.
To što ste upravo rekli je tako lepo!! Ali moram da primetim da tog filma nema u videoteci Palais de Tokyo-a?
Hahaha, zato što nisam želeo da ga mešam sa ostalim filmovima. Za mene je to Film sa velikim F.
