Stevan Kojić / Samoodrživi sistem apsurda
Sećate se onih beskonačnih mašina iz crtanih filmova, kada se jedna akcija prenese na drugu, druga na treću i tako dalje? Nešto poput toga konstruiše Stevan Kojić samo što koristi savremene tehnološke postupke i gedžete u kombinaciji sa predmetima iz svakodnevnog života. Razgovaramo povodom nedavno održane izložbe “Samoodrživi sistem apsurda – eko-tehnološko-bio-socijalno stanište” u galeriji 12Hub.
Tvoji radovi imaju veoma interesantne priče koje nisu vidljive na prvi pogled. Da li možeš da nam opišeš rad izložen u galeriji 12Hub?
Kad se uđe u galeriju u središnjem delu nalaze se parkirana kola, gepek je otvoren, vidimo unutrašnjost. Unutra se nalazi par struktura koje su kombinacija biljaka i nekih tehnoloških naprava. Konkretno, imamo mahovinu koja rotira oko svoje ose uz pomoć motora od disko kugle. I imamo web kameru koja snima taj proces rotacije. Slika se prenosi putem video bima koji se takođe nalazi u kolima na šoferšajbnu sa unutrašnje strane. Na šoferšajbni je paus papir koji delimično zaustavlja sliku. Na paus papirima se nalaze foto otpornici, to su mali senzori za svetlo. Oni mere količinu svetlosti u tačkama na kojima se nalaze. Tu količinu svetlosti pretvaraju u manji ili veći otpor i time utiču na jačinu struje koja dalje ide do led dioda kojima je osvetljena voda u balonima. Evo, da rezimiramo, slika mahovine koju kamera hvata se pretvara u manju ili veću količinu svetlosti koju foto otpornici prenose, dakle, osvetljavaju vodu pulsirajućom svetlošću koja zavisi od rotacije mahovine.
Proces se završava osvetljavanjem vode?
Ne, ne. Stao sam samo da rezimiram. Dakle voda je osvetljena i prirodnom i veštačkom svetlošću, tu je pumpa za vazduh, tako da se formiraju alge, kao u akvarijumima. Ljudi koji drže ribice znaju da se vremenom, ukoliko ne sipaju one hemikalije za ubijanje algi, stvaraju ti organizmi koji nikome ne trebaju. To je vezano za princip dobijanja dizela iz algi, taj neki proces gajenja algi koje se kasnije izvlače iz vode i ne znam tačno kojim hemijskim procesom se dobija dizel, ali ne moramo sad da širimo priču. Voda se koristi za akvarijum koji se nalazi na krevetu na sprat. U akvarijumu je jedna velika alga koja rotira oko svoje ose zbog pumpe za vazduh koja vrti vodu. Taj proces snima ponovo jedna web kamera koja sliku prenosi na monitor koji se nalazi u donjem delu kreveta na sprat kao neka vrsta televizora koji se prati iz ležećeg položaja. Na monitoru su opet foto otpornici koji mere količinu svetlosti i prenose je do jednog objekta koji izgleda kao ranac koji je u stvari sačinjen od teremina, to su instrumenti koji pretvaraju impuls svetlosti, odnosno jačinu svetlosti u zvuk i svetlo. Pored tog ranca se nalazi jedna kaciga koju možete da stavite na glavu. Svetlost i zvuk se prenose na kacigu. Zvuk se prenosi na kacigu sa spoljašnje strane i putem vibracija možete da ga čujete, a svetlo se nalazi u unutrašnjosti kacige tako da je zamišljeno da publika stavi kacigu na glavu, da zažmuri i onda vam to svetlo pulsira i neki cilj je dobijanje unutrašnjih slika kada žmurimo i kada nam treperi svetlo. Tada vidimo neke šare i paterne. To je bio levi deo izložbenog prostora. Tu se završava, od mahovine idemo do čoveka koji na kraju posmatra svetlost i sluša zvuk.
Dalje?
Sa desne strane, ova slika mahovine unutar kola se prenosi na desnu stranu izložbenog prostora preko jednog kabla, na monitor koji se nalazi u jednoj simboličnoj staklenoj bašti, odnosno kućici koja podseća na neki dom za biljku i na tom monitoru se nalaze foto otpornici koji mere količinu svetlosti i pretvaraju je u svetlost kojom je osvetljena biljka unutar kućice. Svetlost se menja i utiče na razvoj biljke. Pored te biljke se nalazi još jedan teremin, međutim, ovaj teremin ima antenu koja je zabodena u zemlju i funkcioniše na taj način što pravi elektro-magnetno polje oko svoje antene. To elektro-magnetno polje se širi svuda oko antene i ljudi svojim prisustvom menjaju magnetno polje, i samim tim menjaju zvuk. Ovaj teremin ima antenu zabodenu u zemlju i onda ova biljka koja je puna vode faktički postaje nova antena posredstvom vlažne zemlje i vode u kojoj se nalazi, tako da ona u stvari reaguje na prisustvo ljudi, na dodir, približavanje i tako dalje. Zvuk se prenosi na kadu, staru kadu, koja je napunjena zemljom i u njoj je zasađena paprat. Zvuk koji ova biljka proizvodi sa tereminom utiče na rast paprati. Tu se završava desni deo.
Kako zvuk utiče na paprat?
Kao i svetlo, ne znam tačno (smeh). Šalim se, to nije ništa precizno, naučno definisano, nije to sad neki eksperiment koji je egzaktan, da proizvodi nešto. To ja pretpostavljam da utiče na paprat, postoje neka istraživanja da zvuk utiče na rast biljaka. Ja zaista ne ulazim u neke precizne eksperimente.
Meni je zanimljivo što od snimka mahovine sa početka ti granaš dve linije, mutiraš informaciju na različite načine.
Tačno, to je upravo poenta.
Sa jedne strane krećeš od nečeg što je vizuelno, dakle kamera snima mahovinu, nizom transformacija dobiješ vizuelni materijal koji onda utiče na čoveka sa zatvorenim očima. To je zanimljiva igra, od video snimka nečeg konkretnog dobiješ sliku koja postoji samo u glavi čoveka, da tako kažem, i to samo sa zatvorenim očima, jer jako svetlo na zatvorenim kapcima proizvodi te karakteristične slike i paterne. A u drugom kraku galerije imaš opet neku interakciju sa okolinom, da bi na kraju dobio delovanje jedne biljke na drugu, ali sa uticajem čoveka koji menja tu informaciju, ako sam dobro razumeo.
Super, to je to. Većina mojih radova jeste upravo to, menjanje, transponovanje jednog signala u neki drugi. Zvuka u sliku i obrnuto i uopšte ispitivanje perceprije kako mi kao ljudi vidimo svet oko sebe i na koje sve načine možemo da utičemo i menjamo sopstvenu percepciju.
Mene to podseća na one beskonačne mašine iz crtanih filmova i na radove Fišli i Vajsa (Fischli and Weiss).
Jeste. Oni su direktno moji idoli. Fišli i Vajs i naravno Incredible Machine Rub Goldberga (Rube Goldberg). Moje izložbe izgledaju dosta komplikovano, ali ja ne želim da to mistifikujem. Zato uzimam objekte koji su prepoznatljivi, kada, kola, to su sve lični objekti.
Tu se nameće pitanje odnosa čoveka i tehnologije, prirode i tehnologije, i zapravo trojstva prirode, čoveka i tehnologije. Da li je to nešto što je važno u tvom radu ili je to samo materijal kojim barataš? Da li je važan neki stav u odnosu ta tri, u smislu kritike neke vrste, ili je to samo demonstracija prenosa informacija i mogućnosti koje postoje?
Pravo da ti kažem, ne znam. Nemam neki kritički stav prema tehnologiji. Volim tehnologiju, koristim je, naravno da sam svestan svih njenih vrednosti i protivrečnosti. Mislim da način na koji danas koristimo tehnologiju jeste malo pod znakom pitanja, upravo zato što se velike korporacije koje proizvode tehnologiju trude da je tako zapakuju i dizajniraju da više nismo u mogućnosti da je menjamo, poboljšamo. Mi samo koristimo nešto što je neko drugi dizajnirao, i sve više ide u tom smeru. Što se tiče odnosa prema tehnologiji, podržavam “Do It Yourself” pokret koji insistira na otvorenom i kodu i hardveru, na uključivanju što većeg broja ljudi u kreiranje neke nove tehnologije.
Pominješ u nekim tekstovima momenat beskorisnosti i besmislenosti procesa. Kako gledaš na to? Tvoj rad pravi situaciju koja je dovoljno otvorena da svako može da izvede svoj zaključak. Koliko je tebi važno da šalješ konkretnu poruku i kako gledaš na besmislenost procesa?
Naziv izložbe “Samoodrživi sistem apsurda” jeste neka vrsta kritike samoodrživih sistema koji se danas pominju od prirodnih nauka, do raznih društvenih sistema, političkih, ekonomskih. Sve je nešto samoodrživo, a u stvari, mislim da ništa nije samoodrživo. To je samo neki izraz koji se olako koristi. I mislim da je to taj apsurd koji pokušavam svojim instalacijama da pokažem. Samoodrživo jeste u smislu automatizma i u smislu apsurda, bilo bi samoodrživo kada bi se taj sistem sam zalivao, kad bi sam prizvodio struju, kao neki perpetuum mobile, koji naravno ne postoji. To je kao neki organizam čija je jedina svrha samo njegovo postojanje.
Kao neki dadaistički postupak. Kao takav može da bude kritika neke vrste. Duže vreme se baviš tim prenosima informacija, šta te uzbuđuje u tom procesu?
To što nikad ne znaš do čega ćeš doći. To je uzbuljivo, praviti nešto što ne znaš kako će ispasti na kraju. Pratim neke forume, danas možeš svašta da napraviš u kućnim uslovima. Tu dolazi momenat igre kada ja menjam nešto. To je ono što mi je interesantno.
Koji su to sajtovi, možda nekog zainteresujemo?
www.instructables.com, časopis Make na adresi www.makezine.com, recimo ta dva.
Kako vidiš dalje svoj rad? Šta bi bilo sledeće, pretpostavljam da imaš planove?
Imam izložbu u maju u Domu omladine. Za tu izložbu razmišljam nešto o jednoj ideji koju sam već ranije realizovao na određenom nivou. Tu je u pitanju ispitivanje mogućnosti korišćenja satelitskih signala koje meteorološki sateliti koji kruže oko zemlje šalju putem radio signala na zemlju. U prošlim radovima sam već koristio te signale koji se menjaju od zvučnog u vizuelni signal i dalje učestvuju u procesima.
Tvoj rad je kao neki laboratorijski rad, eksperimentalan, mutira i može da bude beskonačan.
To me interesuje i interesuje me opet rad sa biljnim svetom, nešto sam radio sa životinjama, ali to mi je malo onako, žao mi je da eksperimentišem. Imam punu kuću biljaka i trudim se da prežive (smeh).
Živimo u utilitarnom svetu, sve ima funkciju, sve ima svrhu, neku korist. Tvoj rad je kao neka oaza besmisla.
Ja nemam neki direktno kritički ton, poruku, ali to može da bude izvesna konstatacija o opštem stanju.
