Promena arhitekture tela kao umetnički rad
Intervju sa umetnikom koji nastupa pod pseudonimom Stelark, vođen je maja 2007 prilikom njegove posete Beogradu, nakon što je na lokaciji pod nazivom “International Test Site Z-1” održao prezentaciju svojih radova.
Za vaš rad se tvrdi da je redefinisao poimanje ljudskog tela u savremenoj umetnosti, pa čak i u savremenoj kulturi. Kako biste u opštim crtama opisali vašu polaznu taćku u tretmanu tela kao predmeta i medijuma umetnićkog rada?
Ja sam uvek bio zainteresovan za ljudsko telo. I to posebno za način na koji se u raznim izvođačkim umetnostima ono koristi kao izražajno sredstvo. Tako sam se i odlučio da sa bavim performansom, ali ne na isti način na koji su se njime bavili Vito Akonči ili Kris Burden. Nisu me privlačile fizičke akcije, niti situacije opasnosti. Mnogo više me je okupirao problem arhitekture tela, i načini da se ona izmeni. Naime, ukoliko promenite arhitekturu tela, menjate i poimanje sveta koje je njome posredovano. Kao što, na primer, znamo iz komparativne anatomije, zmije se orjentišu prepoznajući infracrvena zračenja i sklapajući ih u svojevrsne toplotne mape, slepi miš se rukovodi odbijanjem zvučnih talasa, pas svet vidi u crno-beloj shemi, itd. Kada uvidimo da druge vrste živih bića vide svet drugačije, tada uviđamo i da ljudski organizam ima vrlo ograničene opažajne moći. A način na koji vidimo svet direktno utiče na način na koji promišljamo svoje mesto u njemu.
U vašim radovima koji problematizuju ljudsko telo kakvim ga mi znamo, očituju se dve gotovo potpuno međusobno protivrečne tendencije – s jedne strane, vi nastojite da ga unapredite putem raznih tehnoloških pomagala, a, sa druge, da ga pretvorite u objekat manipulacije. Kako to objašnjavate?
Vidite, ja te dve tendencije ne postavljam u međusobno konfliktan odnos, već ih tretiram kao komplementarne. Telo je veoma složen fenomen, i ono se pokazuje kao podatno i za tehnološko unapređivanje i za dominaciju spolja, od strane njemu stranih agenasa. Ja tehnologiju nikada nisam video kao nešto što samo unapređuje naš život i donosi boljitak – to je konzumeristička vizija tehnologije, koju nameću velike korporacije. U konzumerizmom zahvaćenom društvu tehnologija se, naime, uobičajeno smatra za faktor poboljšavanja uslova života, i svodi se na aparaturu koja je u potpunosti podatna kontroli onoga ko se njome služi. Sa druge strane, pak, neki postmodernistički filozofi, kao na primer, Virilio, nju vide na mnogo mračniji način, i tvrde da ona svakim svojim novim obličjem sobom nosi i novu vrstu nevolje i nesrećnih slučajeva. Ja tehnologiju ne vidim u baš toliko lošem svetlu, iako smatram da nas ona suštinski destabilizuje, niti je doživljavam kao nešto samo utilitarno. Ona me fascinira time što naprosto stalno generiše informacije koje prevazilaze skalu ljudskih opažajnih mogućnosti (teleskopski, mikroskopski, putem rendgen zraka, putem raznih vrsta skenera), i obrazuje nove paradigme sveta u kome živimo, kao i našeg samog postojanja, te time stvara uslove uviđanja novih konceptualnih i umetničkih horizonata.
Neke od tih novih načina generisanja informacija, kao, na primer, video snimanje ljudske utrobe putem mikroskopskih kamera, vi ste koristili u svojim radovima?
Osnova mog istraživanja unutrašnjosti tela je imala poreklo u interesovanju za njegovu evolutivnu arhitekturu. Telo nije zatvoren objekat, ono je porozno, i puno praznog prostora. Tokom 1972. i 1973. godine, ja sam snimio tri filma o unutrašnjosti sopstvenog tela, putem sondi koje su ubačene u moj želudac i creva, u levu i desnu bronhiju, i u intestinalni trakt, da bih prikazao viziju tela koje nije ispunjeno samo organima, već i mnoštvom praznina. To je kasnije, i to 1993. godine, dovelo i do projekta koji se sastojao u tome da napravim skulpturu koja bi bila postavljena u unutrašnjost mog tela. Ja sam po svojoj osnovnoj vokaciji performer, ali kada su neki moji prijatelji počeli da me nagovaraju da predam neki projekat za peto australijsko trijenale skulpture, koje je za temu imalo “prostornu specifičnost”, ja sam, budući da me skulpture u javnom prostoru ne interesuju, osmislio i realizovao skulpturu za unutrašnjost sopstvenog tela. Uz pomoć jednog juvelira, kao i jednog konstruktora medicinskih naprava, ja sam napravio mobilnu skulpturu koja se putem komandi slanih daljinskim upravljačem skupljala, širila, emitovala svetlo i zvuk, i ona je u skupljenom stanju kroz usta i jednjak ubačena u moju utrobu. Kada je dospela do želuca, njena mašinska koreografija je započela, i njena prostorna specifičnost je ostvarena. Moje telo je tako od alata za stvaranje skulpture manuelnim oblikovanjem, kako ga mi tradicionalno poimamo, ovim preobražajem postalo prostor za koji je ona (ta skulptura) konstruisana, i u kome jedino može da ostvari efekat originalnog prostorno specifičnog umetničkog rada.
To što vi opisujete sada je jedna vrlo specifična vizija kiborga, suprotstavljena onim vizijama koje kulturna industrija obrazuje – da uzmemo na primer samo Terminatora ili Robokapa, koji imaju kompaktno oklopljeno telo, u koje je nemoguće prodreti…
Da, to je veoma zanimnjiv uvid. Taj vojno-medicinski model traumatizovanog tela, čiji su organi zamenjeni tehnološkim komponentama, da bi se od njega stvorila ljudska borbena mašina, je zapravo nešto što do besmisla pojednostavljuje problem o kome govorimo, problem odnosa tela i tehnologije. Na, primer, umesto ovakvog izolovanog tela koje postaje kiborgom, mi možemo da hipostaziramo mnoštvo međusobno umreženih tela, elektronski povezanih internetom kao nekom vrstom spoljašnjeg nervnog sistema. Ili, možemo da dalje elaboriramo tezu da će sva tehnologija budućnosti biti uklonjena sa horizonta našeg prirodnog pogleda, i iz područja našeg kretanja. Naime, ako ona postane dovonjno smanjena i dovoljno biokompatibilna da bude, u vidu nekih nano-mašina u telo unošena prostim udisanjem, ili ako se svede na formu virusa koji se širi elektronskim medijima, telo će postati prostorom koje tehnologija nastanjuje, a ne funkconalna struktura koju ona upotpunjava.
Projekat na kome trenutno najviše radite vezuje se za veštačko gajenje tkiva, od koga treba da nastane novi organ …
Ideja za taj projekat je nastala još 1996. godine. Godinu dana kasnije, skenirali smo moju glavu, te napravili trodimenzionalni model mog desnog uva, da bi se u tom obliku od veštački gajenog tkiva, za koje je genetski materijal uzet iz živig ćelija odstranjenih sa moje kože, obrazovalo treće uvo, postavnjeno iza mog desnog uva, i elektronski ozvučeno. Uvo je odgajeno, ali niko nije pristao da izvrši takvu operaciju, zbog potencijalnih problema sa nervima čiji završeci su upravo u tom predelu, a čije prekidanje bi moglo da izazove facijalnu paralizu. Tek prošle godine operacija izmenjenog tipa je izvršena, i to uvo je pridodato na moju desnu podlakticu, da bi i proces njegovog funkcionalizovanja počeo. U finalnoj fazi će u njega biti ugrađen bežični mikrofon, koji će biti povezan i sa internetom, tako da će svako moći da se uloguje na moj sajt i čuje to što moje novo uvo čuje.
–
Napomena:
Fotografije koje su objavljene u okviru intervjua nastale su u junu 2011. godine tokom Stelarkovog drugog boravka u Beogradu, kada je na izložbi Cirkulirajuće meso: lešina, komatoze i himera održanoj u “International Test Site Z-1” u Ritopeku predstavio svoj rad publici.
–
Priredio Ivan Petrović
