Srđan Veljović / Lep život kao eksces
Srđan Veljović već oko 25 godina uporno fotografiše. Analogno. Ali on nije klasični dokumentarni fotograf koji luta gradom u potrazi za snimkom. Srđan zapravo fotografiše kulturu, u različitim izborima i smislovima te reči. Razgovaramo povodom tekuće izložbe “Lep život kao eksces” u galeriji Remont.
Najpre, reci nam nešto o načinu rada. Tvoja praksa kao fotografa se zasniva na dokumentarnoj fotografiji. Ti si višegodišnji fotograf događaja u SKCu, CZKDu i drugim mestima. Da li se tvoj angažman kao umetnika zasniva na dokumentarnoj fotografiji koju tek kada ona nastane stavljaš u kontekst ili ciljano radiš fotke vezano za ideju koja je prethodno nastala?
Radim verovatno više nego što mi prija. Sad, svaka fotografija je dokumentarna, generisana je nekom stvarnošću. Linije asocijacija koje se rasprostiru iz svake od njih su gotovo neizmerne, tako da jedini put do nekog smisla vodi putem konstruisanja konteksta. Okolni svet koji je od interesa je nužno klasifikovati u skupove tema i onda okolo njih i kroz njih prikupljati uzorke, reference, označitelje. Tok ideja i nastanka pripadajućih slika je prepleten i kombinacija je intuitivnog i intencionalnog i odraz je nekih već definisanih vrednosti, stavova. No svakako se selekcija vizuelnog materijala uključuje u proces u veoma ranoj fazi.
Često radiš dugotrajne, višegodišnje projekte, kao fotografisanje Nenada Rackovića, tehno žurki, Jarbola ili ove serije koja je sada izložena u Remontu. Ako je dokumentarna fotografija svedok i zabeleška trenutne situacije ovekovečene u jednoj fotografiji, pomenute serije su kao neki produženi dokumentarizam za koji može da se pomisli da je u suprotonosti sam sa sobom, jer se ne zasniva na jednoj fotografiji već na seriji koja obuhvata raspon od više godina. Fotografije dobijaju puni značaj tek u seriji i prolaskom vremena. Šta te zanima u ovakvim procesima?
U poslednje vreme sam sklon da radim projekte iz arhive. Kako smo već konstatovali da radim puno i kontinuirano i ako su te fotografije zaista u nekim grozdovima nastalim u skladu sa interesovanjima, onda je to solidan kapital za definisanje preciznih iskaza koje se trudim da postavim kroz izložbe koje pravim. Ne čini mi se praktičnim da termine prihvatam bez visokog stepena relativizacije, tako sam slobodniji. Kad ovo kažem mislim na termine nalik dokumentarna fotografija, umetnost itd. Promene naših života po svim pravcima, hibridizacija, rascepkanost, konstantna prekidnost su mnoge termine učinile nepreciznim, rastočile, učitale nova značenja. Komunicirajući međusobno nismo načisto šta oni znače u stvari. Treba nam precizan kontekst. Meni je fotografija oduvek bila sredstvo komunikacije spram sveta. Ideal su mi situacije jedan na jedan. Tema je nebitna i može biti potpuno nereferentna za bilo kog izvan. Taj proces uočavanja kauzalnosti i njihovog mapiranja, pravljenja drugog, partnera u tom saobraćanju jeste izuzetno uzbudljiv. Rad sa Nenadom Rackovićem jedan je od te sorte. Razmena teče. Vreme je bitan resurs, najbitniji. Sa Rackovićem nisam imao potrebe previše da razgovaram. Lako i lepo smo komunicirali svako u svom mediju. Idealna razmera sličnog i komplementarnog. I puštali vreme da teče.
Sa druge strane, Rackovićev rad nad okolinom, u javnom prostoru, ta serija provokacija, rušenja normi, nepristajanja i doslednosti u takvom stavu je višeznačan i izuzetno vredan. Kroz taj njegov put po margini/granici normiranog/normalnog se događa i definisanje samog tog prostora. I sve to na aktivan, autoironičan, silovit način. Životan.
Tehno je velika ljubav. Pročišćen od naslaga sve kulture, repetitivan, dugotrajan. Otvara prostor za vrhunski užitak. Naznaka melodije, ovlašna referenca je nalik pojedenom paru badema nakon višesatnog planinarenja. Sa druge strane tehno događaj ima svoju strukturu, učesnike, kauzalnosti. I najbitnije, rezultat je subjektivizacije njegovih učesnika. Oni ga proizvode. Proizvedu i mesto i vreme i međusobnu komunikaciju. To je dragoceno. Neki nedavni tehno događaji, organizovani sa jako malo novca, svedeni, ništa nalik nekom konzumerističkom proizvodu industrije zabave, više nalik kakvim ranohrišćanskim ritualima. To mi se čini jako bitnim, to formiranje zajednice, koje je, bojim se, prisutno samo na rubovima, margini.
Radio sam u novembru, kao gost Katarine Radović na izložbi u Domu omladine, jednu seriju fotografija o tangu, koji sam sticajem okolnosti takođe pratio niz godina. Na isti način kao i tehno, i tango je proizveden svojim učesnicima. Oni su aktivni, subjekti. Komuniciraju. Komunikacija je ključna jer je jako malo ima. Čini mi se da su ovo zgodni primeri kako učiniti da i neke druge oblasti prokomuniciraju. Recimo savremena umetnička produkcija. To je, na kraju, stvar odluke.
Zanimaju me pojave ispoljavanja subjektivnosti, napori pomeranja granica sopstvenog identiteta iznutra prema spolja. Svakako smo represiji izvana konstantno izloženi, na nama je da otmemo nešto slobode. To volim da fotografišem.
Fotografije iz serije „Lep život kao eksces“ zauzimaju jedno specifično mesto. One su turističke fotografije, ali nisu snapshot, već estetizovane, analogne fotografije, dakle potpuna suprotnost škljocanju fotografija na letovanju. Sa jedne strane, one su estetizovane fotografskim postupkom što bi sugerisalo neku pozu, nameštenost, pripremu, a one su nasuprot tome veoma otvorene, intimne, čak ogoljene. One povezuju umetnost i svakodnevni život. Kako gledaš na poziciju svoje fotografije i na odnos umetnosti i života?
Mala primedba: termin turistička je možda neprecizan. U pitanju jesu putovanja, izmeštenosti. Ili heterotopije. To su ujedno i situacije koje su najpodatnije za ovakvu vrstu rada, beleženje te fine komunikacije. Fiksiraš većinu varijabli i fokusiraš se na onu od interesa. Na taj način dobiješ najrelevantniji rezultat. Ove fotografije su u stvari jako jednostavne. Ja takve radim čitav život. Analogne su, tj film je nosilac slike, pa digitalizovane. To je vrsta slike koju volim i čini mi se referentnijom spram realnosti nego digitalna slika. One jesu estetizovane, ali su prirodne i nipošto nameštene. Samo pažljivo promatrano i izabirano. U stvari su dokumentarne, ali nisu tako percipirane. Zato što je lep život eksces. Ta intimnost i, kako reče, ogoljenost, ovim projektom tvore jedan politički stav, gde je politika aktivnost koja treba da obezbedi lep život, a to se ne događa. Lep život je umetnost. A ove fotografije su njegov trag, dokumentacija. Ili samo simulacija, fotoperformans. Možda on ne postoji.
Kada kažeš „lep život“, pretpostavljam da ne misliš samo na estetsku komponentu. Pretpostaljam da bi lep život za mnoge zapravo značio „udoban život“ ili „lak život“ ili „život bez odgovornosti“. Ovde se ne radi o tome.
“Lepota je diskurs tela”, kaže Judith Butler, čini mi se. I relativna. Vraćam se mojoj omiljenoj metafori, planinarenju. Dakle radi se o aktivnosti koja se nikako (ma kako relativizovali termine) ne može opisati rečima udobno, lako, bez odgovornosti. Naprotiv, veoma je naporna, neudobna, opasna. Imaš odgovornost prema sebi i partnerima u planini. Događa se da si u situaciji kada su bukvalno životi partnera uvezani, zavisni od odluka drugog. Dakle vrlo duboka komunikacija po raznim parametrima. I upravo te to čini živim, bitnim. Subjektom. Izoštrava. Kontemplativno je, menja perspektivu. I predstavlja vrhunski užitak. To je moja vrsta lepote.
Na ovoj izložbi imaš po prvi put video rad. Zašto si se odlučio za to?
Taj video mi se dopada. Materijal je snimljen 2010, tokom jednog vrelog julskog dana i beleži vožnju rolerima oko jezera Ada Ciganlija. Ako su fotogafije na izložbi neki izuzetni, ekscesni, nemogući prizori koji svojom raznolikošću čine život ili bar neke njegove amplitude, struktura prikazane radnje na video zapisu je monotona, naporna i riskantna, dakle baš kao i život. Zajedno sa još nekim fotografijama drugačije tretiraninim, u toj drugoj prostoriji Remont galerije sam pokušao da naznačim kontrapunkt idiličnoj predstavi života, naznaku nekih drugih, spoljnih, društvenih uticaja.
U srpskom društvenom ambijentu nikako da se uspostavi građansko kao model vrednosti, odnosa i načina života. Uzroci za to mogu se tražiti u svetskim i lokalnim ratovima, migraciji stanovništva, diskontinuitetu i mentalitetu. U ovoj seriji fotografija kao da je upravo to građansko predstavljeno. Da li je to tvoja namera? Da li je uspostavljanje građanskog nešto što je moguće da se desi na ovim prostorima? Da li je to taj eksces?
Srpsko društvo se raspalo i plašim se da će se teško sastaviti. To građansko više ne postoji i kao takvog ga više neće biti. Možda postoje načini da se neke forme komunikacije, razmene, trgovine, solidarnosti, možemo sad ređati termine, uspostave, ali je to posao protiv struje. To se radi recimo kulturnom politikom, obrazovanjem, moguće i privatnom inicijativom, ali smo svedoci da ništa od toga ne postoji. Stvari se nekako kotrljaju i svi mi simuliramo kao da to što radimo ima smisla, a ni sami baš ne verujemo u to. Imamo procese izrazito loših trendova i velike inercije na gotovo svim bitnim poljima, pri tom mislim na demografiju, na naše ispadanje iz vremena, na tu superponiranu svetsku krizu. Ja ne znam ni jedno dete, pričam o tinejdžerima i to mlađim, koje svoju budućnost planira ovde. To je jako depresivno. To građansko bi podrazumevalo neku konstantnost, svest, samosvest, promišljanje, apstraktne koncepte. Ovi novi ljudi koji dolaze nisu kupci te robe. Gledam tehno publiku, vremenom. I nema podmladka. Fokus je sad negde drugde. Nema se vremena za iskustvo neposrednog, svi sadržaji su posredovani, a to je opasno. Bez iskustva neposrednog, bez te igre, se u situaciji kada se reaguje u stvarnom, neposredovanom svetu dešavaju ekstremne stvari. Prevari te devojka, a ti je zakolješ, zapališ i baciš kroz prozor.
Heteroseksualnim odnosom si se bavio u seriji „Ekonomija moći heteroseksualne veze“. U vremenu u kojem živimo čini se da je predstavljanje skladnog heteroseksualnog odnosa potisnuto u stranu kao nešto što nema nikakvu dramu, nikakav zaplet koji bi bio zanimljiv, doživljava se kao dosadan ukoliko je skladan. Može se steći utisak da je takva sreća pomalo dosadan osećaj. Međutim to ne mora da bude tako, naprotiv.
Čini mi se da kao i u lepom životu i ekonomija moći hetreseksualne veze tretira temu koja se smatra neupitnom, dosadnom, nespektakularnom, a nije tako. Na nivou slike, dakle dokumenta, u ekonomiji moći se vidi ta drama, razmena, komunikacija, zrcaljenje. Učinilo mi se da se taj proces može modelovati na nivou neke primarne razmene, trgovine. Otud ekonomija moći. Te neke teme koje jesu iskustvo i životi ipak većine su skrajnute, uzete zdravo za gotovo su mi veoma inspirativne i dramatične. I čini mi se smislenim da se to podeli i barem razmisli, ako već ne razgovaramo.
Da li je dobar život koji je predstavljen na tvojim fotografijama prevaziđeni mit, nedostižan ideal ili misliš da je moguće da se on zaista desi?
Dobar život je veoma relativna stvar. Ali treba sreće, a onda istrajnosti, nešto malo pameti. Bilo bi puno lakše kada bi okolina (školstvo, mediji, sistem umetnosti…) pomagali ili bar ne odmagali. Svako ima svoj put.
Šta je za tebe lep život?
Nešto malo mogućnosti izbora, slobode.