Slavimir Stojanović / This is why I’m hot
Slavimir Stojanović je poznatiji kao grafički dizajner, ali je tokom poslednjih par godina ozbiljno ušao u svet umetnosti. O odnosu advertajzinga i umetnosti, o prevaziđenoj podeli na likovne i primenjene umetnosti, o merino kulturi, o tome kako je sedeti na deset stolica istovremeno i o budućim planovima smo razgovarali povodom tekuće izložbe This is why I’m hot u galeriji Zvono.
U odnosu na prethodnu izložbu Idiot u Podroom-u KCB-a na kojoj je bilo mnogo radova, trodimenzionalnih, dvodimenzionalnih, velikih, malih, raznih tehnika i medija, na izložbi u galeriji Zvono imaš takoreći jedan dizajn i dve poruke. Šta se desilo?
Desilo se to da imam redak slučaj da me pozove neko i da mi kaže ajde da uradimo nešto specijalno za baš ovu galeriju. Ljilja iz Zvona me je pozvala nekoliko meseci ranije, zatim sam ja doneo nekoliko skica, proces je bio kao u advertajzingu. Donesem skice klijentu, klijent pogleda, odabere šta mu odgovara i onda to razrađujem do realizacije. To je bio jedan veoma uobličen projekat od samog početka. A to se meni jako retko dešava, pošto imam jednu, a često i obe noge u advertajzingu ili dizajnu, pa ostane jako malo vremena da izbacim iz sebe autorske stvari. Ja se posvećujem puno tome, godinama, ali u stvari sve te izložbe gde ima puno svega i svačega su kompilacijske izložbe. Ja nisam artikulisao svoj izraz kroz jednu ideju već sam nabacivao godinama, zato je i izložba iz KCB-a bila eklektična i kompilatorna, i malo mi je dosta toga. Zadnje dve-tri godine sam radio presek šta sam radio u zadnjih deset. Sad je došlo vreme da se izrazim kroz jednu ideju i vrlo sam zadovoljan.
Očigledno postoje sličnosti u pristupu advertajzingu i umetnosti kod tebe. Koje bi bile razlike? Kako pomiruješ ta dva?
Ne pomirujem. Svet advertajzinga i masovnih komunikacija me inspiriše da napravim reakciju na globalno obesmišljavanje pojedinca. Ja sam jako dugo u tom poslu i, na žalost, ne stižem da kažem stvarno šta mislim o raznim pitanjima. Drugo, stavljam se u podređeni položaj u odnosu na klijenta odnosno brenda za koji radim. To ume da bude frustrirajuće ako ti se vremenom razvio autorski, lični izraz. Ono što se meni desilo, ako je to uopšte važno spomenuti, dok sam bio klinac i išao u srednju Dizajnersku školu, i posebno kasnije na faksu, je da nisam znao da radim ništa dok mi se ne da tema. Ja nisam znao šta da radim sa praznim papirom. Onda se desilo da sam narednih 20 godina proveo radeći po narudžbini i bio sam presrećan što znam da odgovorim na zadatak, bio sam klasičan štreber koji nalazi veliki užitak u zadovoljstvu onoga za koga sam radio. Ako je on zadovoljan, ja sam presrećan. Imao sam taj odnos prema svemu u životu, i prema poslu i prema odnosima s ljudima. I onda valjda kad dugo radiš na jednoj kreativnoj matrici ona malo dosadi i shvatiš da možeš i druge stvari da kažeš. Tako je onda krenulo, početkom dvehiljaditih. Mislim da je kriv jedan put 2001. u Pariz, Mirko Ilić me zvao na neki kongres grafičkih dizajnera i tamo sam se po prvi put suočio sa ozbiljnim galerijama i sa ozbiljnim umetnicima uživo. Tada sam prvi put sa interesovanjem obratio pažnju na to i tad se nešto dogodilo, pa sam shvatio da može i bez da mi se zada tema. Najprostije rečeno, tako sam počeo. I evo, već 12 godina više ne mogu da izađem iz toga.
Kad kažeš globalno obesmišljavanje pojedinca na šta tačno misliš?
Mislim na tu Merino kulturu, gde treba svi da smo u stadu i da slušamo i radimo ono što korporacije hoće. To sad zvuči otrcano jer traje već decenijama i mnogo ljudi se bavi tom problematikom, ali meni se čini da ja imam nešto specijalno tu da kažem obzirom da radim direktno u toj industriji, u industriji stvaranja želja. Ja imam prava da je kritikujem iznutra sa željom da je poboljšam, a ne da je srušim. Tu ima jako dobrih stvari, to je neviđen poligon ne samo za kreativnost nego za poboljšanje standarda života, kao i estetskog kvaliteta života. Na žalost, taj kanal advertajzinga se koristi, pogotovo u Srbiji, kao najgori treš. To je naravno posledica krize i posledica toga što se niko ne trudi da pomera granice. Vremena su već dugo čudna. U svetu, iako je i tamo kriza, postoje ljudi koji pomeraju granice. Tamo kad vidiš reklamu oduševiš se, ne kažeš „bljak, neću da gledam reklame”. Naravno, postoje ljudi koji su protiv kapitala i tog sistema vrednosti, i ja sam protiv toga, voleo bih neku alternativu da vidim, ali ja kroz postojeći sistem znam da funkcionišem i znam da on može da se poboljšava i da se menja.
Da se vratimo na izložbu. Na slikama su dva konkretna slogana This is why I’m hot i My shit don’t stink koji mogu da liče na advertajzing poruke. Zašto baš ta dva?
This is why I’m hot je naslov izložbe i on kreće direktno od autosuperlativa koji je danas najomiljenije sredstvo komunikacije, posebno razvojem društvenih mreža na kojima možeš da pričaš o sebi najbolje bajke i da se, bez obzira što neki ljudi mogu da pomisle da to nije istina, većina upeca i pomisli da je barem deo toga istina. Taj deo neproverive izmišljotine koju čovek izmisli sam o sebi je fenomen za mene u novom vremenu, a drugo je to otuđivanje. Društvene mreže nas kao zbližavaju, a istovremeno otuđuju. Taj fenomen mi je izuzetno zanimljiv. Mi smo svo vreme zakovani za neki ekran i ta kultura ekrana može da iznedri ozbiljne kreativne bravure, posebno Twitter. To je vrlo ozbiljna kreativna disciplina i ima majstora koji se time bave, međutim ima i pavijana. Plus kad je sve to kod nas potkrepljeno reality programima onda to sve zajedno deluje kao ubeđivanje sebe u nešto što suštinski nisi da bi uopšte preživeo zbunjujuća vremena.
Čini se da će uskoro, ako se to već ne događa, svako imati jedan svoj fizički identitet i jedan online identitet koji može da bude više ili manje izmišljen tj. kreiran prema potrebama i shvatanjima.
Jeste, to mene strašno zanima. Zanimljivo je kako ljudi svaki moj post na Facebook-u shvataju drugačije od onoga što ja stvarno radim i kako živim. To je meni uzbudljivo. Poenta cele izložbe je da vidiš naslov This is why I’m hot i dođeš na izložbu i onda vidiš radove na kojima piše My shit don’t stink i doneseš neki zaključak. Prvo, nemoguće je da ti ne smrdi govno, a drugo, tada se shvata ta sarkastično-ironijska nota izložbe. Ono što je meni bilo presudno je estetski element, to je moralo da bude upakovano u neku formu grafičke interpretacije koja meni leži.
U našem društvu još uvek postoji prevaziđena podela na primenjenu i likovnu umetnost, pri čemu je i sam termin likovna umetnost neadekvatan, jer se tu likovnost podrazumeva i nije viša određujući element. Kako gledaš na to, da li vidiš tu razliku ili ne?
Razlike suštinski nema. U drugim sredinama su te razlike izbrisane, tu je kapital odigrao ulogu. Ta nova umetnost ima korene u masovnim komunikacijama, u grafičkom dizajnu, tipografiji, fotografiji, i to su discipline savremene umetnosti koje su u potpunosti legitimne svuda napolju. Međutim, i tamo su velika trvenja i borbe, imaš stariju gospodu i mlađu gospodu u generacijskom sukobu. Tako je i kod nas, samo što je kod nas malo ljudi koji cene i shvataju ono što umetnici kao što sam ja rade, a to je da se trude da povežu te dve discipline, odnosno da prelaze te granice bez pasoša i vize. Malo je i ljudi kod nas koji imaju novac da to konzumiraju, ne postoji kritična masa ljudi koje to zanima. Na tome treba raditi.
Da li imaš planove za dalji rad? Kako to kod tebe ide, kad završiš jednu izložbu.
Uskoro izlazi knjiga pod nazivom Knjiga utisaka koju sam radio zajedno sa Slavoljubom Stankovićem. On je napisao stotinak pesama koje sam ja ilustrovao. To je autorski rad, naravno, kao “primenjaš”, ali iz sve snage, nije tu bilo razmišljanja o tome šta će da kažu ljudi koji su videli izložbu u Zvonu ili KCB-u. Knjiga će biti dobra i zabavna. Pored toga, imam ideju da napravim seriju manjih ilustrovanih knjižica za decu. Ja to shvatam kao autorski rad, jer nije došao neko spolja da to traži. Tako ja i odvajam svoje poslovne aktivnosti: da li je neko tražio da uradim nešto ili radim iz svoje sopstvene unutrašnje potrebe. To može da bude “primenjena” stvar ili čisto “likovna”. Što se tiče umetnosti za galeriju, ja bih mogao sa onim što sam napravio skica i ideja u zadnjih par godina, u narednih pet godina da imam po tri samostalne izložbe godišnje. Problem je investiranja, sve je to dosta skupo, a vremena nisu baš za to. Koliko bude bilo uspešno finansijski ono što radim, toliko će novih izložbi biti. Imam taj svoj lajfstajl brend Futro, koji guram koliko god mogu i on se dobro prodaje. Ja sedim na deset stolica, a to je izuzetno stresno, ponekad.
.
