Škart / Improvizacija i radna disciplina
Grupa Škart su Dragan Protić Prota i Đorđe Balmazović Žole. Oni su takoreći legende ovdašnje umetničke i dizajn scene. Budući skromni i nazainteresovani za medijsko eksponiranje, javnosti nije dovoljno poznata njihova upornost i količina aktivnosti i produkcije na različitim poljima, kao ni međunarodni uspeh i pojavljivanje njihovih radova u savremenim izdanjima o dizajnu i umetnosti. Njihov glavni koncept poslednjih godina je “Arhitektura ljudskih odnosa”. U skladu sa njim pokreću niz participativnih aktivnosti koje uključuju publiku, posebno onu koja nije direktno upućena na umetnost. Razgovor sa Škartovcima je vođen u njihovom ateljeu koji ste nedavno mogli da vidite na Supervizuelnoj.
Vezani ste i za dizajn i za umetnost. Kako doživljavate tu svoju dvostruku poziciju. Da li imate potrebu da to odvajate, da etiketirate ili to sve vidite kao jednu aktinost?
Prota: Baš suprotno od tog odvajanja i etiketiranja. Mislim da je to avantura znatiželje i krčenja kroz različite medije, srećom, još neucrtane u mape. Tako da svaka nova stramputica ima svoju slobodu da bude u mediju koji sami izaberemo, bilo to grafički dizajn ili muzičko scenski rad ili nevidljivi pedagoški rad ili šta god. Sve su to samo sezonski radovi na trasiranju nepoznatog puta.
Žole: Ja ne volim ta razdvajanja. Zašto bi se stvari razdvajale? Stvari treba da se mešaju u raznim aspektima. Nema tu šta znači dizajn i šta znači umetnost. Dizajn može istovremeno da se tretira kao umetnost i obrnuto. To je kao sa jelom. Kad smo bili mali bilo je pravilo da ne smeš da jedeš voće i jogurt jer ćeš dobiti proliv, ili ne smeš da dodaješ med u jogurt jer ne ide slatko i slano. Ko kaže da ne ide? Voćnom jogurtu ništa ne fali. Kao što se u kuhinji mešaju razni ukusi, tako se u životu mešaju razne discipline.
Prota: Meni su te discipline kao neke grozne čekaonice sa zatvorenim vratima. I ti nemaš kud, moraš da čekaš da te neko vidi ili selektuje ili pozove na izložbu. A ovo drugo su zapravo svraćališta sa otvorenim prozorima i vratima. Kad ti je dosadno – iskočiš kroz prozor, uđeš na druga vrata, desi se nešto treće. Od samog početka, s obzirom da dolazimo iz arhitektonskog konteksta iz kog smo već pobegli, pa ušli u grafički dizajn i što šta drugo, svo vreme je to bežanje kroz otvoreni prozor. Ponekad i kroz zatvoreni.
Vi ste oduvek imali društveno angažovane postupke, od “Tuga” preko različitih aktivnosti kao “Tvoje govno, tvoja odgovornost” i rada sa ženama veziljama, pa do današnjih akcija sa horovima. Kako gledate taj svoj razvoj u poslednjih petnaestak godina? Da li registrujete mikro promene?
Prota: Na početku smo nekako sebično mogli da budemo komotni u nekoj maltene autističnoj samokomunikaciji. Nije nam bilo bitno do koga poruka doseže već nas je zanimala artikulacija sopstveniog bunta, kojeg smo pokušavali da u raznim medijima ispoljimo. Međutim, sada, u poslednjih recimo petnaest godina, učimo i shvatamo da postoji nekakva odgovornost komunikacije i dijaloga sa različitim generacijama i sa različitim sredinama, što ranije nismo radili.
Žole: Sama činjenica da nas dvojica radimo u grupi već govori da smo spremni na neku vrstu tolerancije i kompromisa. I da želimo društvo. U početku smo osećali tako kako smo radili, ako misliš na devedesete, na akcije – mi napravimo nešto, pa onda izađemo na ulicu i nepoznatim ljudima to nešto damo. Onda smo krajem devedesetih pomislili zašto da se obraćamo samo nepoznatima, lepše je oformiti grupu sa kojom možemo da radimo i da se u okviru te grupe razmenjuju iskustva i zadovoljstvo i tako je počelo od hora i kasnije sa ženama veziljama i tako dalje. Prosto, rad u grupi je zadovoljstvo, ako čovek nije previše egoista i ne nameće previše svoj stav. I to nekako prirodnim tokom ide, možda zato što smo večno želeli da budemo rok zvezde kao neki (smeh) ali nismo imali grupu kao neki ovde prisutni…
Prota: Ja sam imao grupu…
Žole: …dobro, ti si imao grupu. Šalim se. Rad u grupi je lep. Ja volim da radim u grupi.
Prota: Nakon tog perioda od prvih deset godina uvek nam je bilo nekako krivo da jedna ideja krene, pa da se iscrpi, prestane i nestane. Ovako radom u kolektivu jedna ideja se pretopi u drugu, pa u treću, pa neko napusti grupu, pa osnuje svoj mali kolektiv koji ima druge ideje. Taj protok je drugačiji i to je nešto što je dragoceno. Evo sad u ovom poslednjem periodu rada sa horom, pesme nastaju na samim probama i menjaju se i vrte i muče se i neke otpadnu, nekima se vratimo. Divan je taj proces stalnog obnavljanja i neke vrste ideje koja teče.
Meni se čini da je baš sad ovo što ste ispričali, da je to neka konkretna promena u umetnosti. Imam utisak da kod nas još uvek postoji taj mit da umetnost mora da bude intimna. I da je autentična i vredna jedino ako potiče iz tih nekih najdubljih slojeva duše ili čega god i kao takva ona često ostane nekomunikativna. Promenom vremena, tehnologije, načina komunikacije, količine komunikacije pa makar ona bila i površna, događa se taj momenat da se umetnost menja i da prioritet postaje komunikacija.
Prota: Jeste, ali ne komunikacija po svaku cenu, nego neka vrsta nesebične razmene iskustva ili zabluda, grešaka, zajedničkog rada ili čega god.
Žole: Ako bi uzeli umetnost kao proizvod, mada ja to ne volim, sve manje sam u tome da moramo nešto da prizvodimo. Možda možemo da proizvodimo dobru zabavu. To mi je najvažnije u radu, da je nama lepo.
Produkt umetnosti može da bude proizvodnja društvenih odnosa. Ne mora produkt da bude materijalan.
Prota: Apsolutno. To je Žole nazvao arhitekturom ljudskih odnosa.
Žole: Radom u kolektivu smo shvatili koliko je to osetljiva stvar, koliko moraš da budeš obazriv prema tome ko šta oseća da bi sve to imalo smisla i da bi pre svega, što sam stariji to mi je važnije, da se oseća zadovoljstvo tokom rada. Ako toga nema, onda je to neka vrsta eksploatacije, mučenje, šta god, prinude.
Ima tu još jedna stvar, a opet konkretna, vezana za rad u grupi. Rad u grupi će ispasti uvek po prirodi stvari drugačiji nego rad pojedinca i prosto u grupi nastaju rezultati koji ne mogu da nastanu drugačije. Mnogi autentični odnosi mogu da nastanu samo u grupi.
Žole: Dobar je primer akcije Nazad koju smo izveli sa Horkeškartom prvi put 2006. godine. Posle toga, u januaru naredne godine je bio je razgovor u Rexu o toj akciji. Sećam se da su tu bili razni kunst historičari i drugi i da su svi oni tražili baš to što ti kažeš, tu intimnu kreaciju, pitali šta je tu umetnost, šta je tu umetnički čin. A u stvari ta akcija je po meni jako dobra iz razloga što se ona desila zahvaljujući inicijativi i predlozima četvorice ljudi, različitih. Jedan je ispričao priču, jedan je napisao tekst pesme na tu priču sa snažnim političkim refleksijama na tadašnje vreme, jedan je pisao muziku i jedan je rekao: “Pa ljudi to treba da uradimo baš ispred institucija na koje se to odnosi, ne da pevamo na koncertima”. Kroz te procese pregovaranja, hoćemo, nećemo, ta akcija se porodila posle jedno mesec i po dana žučne debate i ljudi su izašli na ulicu I pevali i na tom razgovoru u Rexu, neki ljudi su previđali to da je najveća vrednost te akcije to da su toliko različiti ljudi i ideje sproveli sve u delo zajednički. I to je to o čemu pričamo.
Na čemu trenuto radite? Šta vas trenutno uzbuđuje?
Prota: Radimo gomilu tih nevidljivih aktivnosti na alternativnoj edukaciji sa klincima u dva doma, jedan je u Beloj Crkvi, drugi je ovde u Beogradu. Sa njima smo pokrenuli dva mala hora, jedan se zove AprilZMAJun, a drugi u Beloj Crkvi se zove Deca sa meseca. Kroz zajedničko pisanje pesama, sa temema iz njihovog vrtloga odrastanja i osmišljavanje koreografija smišlja se strategija kako da ih izvučemo iz domova da vide što više nekog drugog sveta i osete kakav je život van tog domskog gnezda. Paralelna stvar na kojoj trenutno radimo je Papirint, mali lutka teatar koji uključuje decu iz raznih zemalja koja će, kroz uradi-sam lutke, pričati o svojim iskustvima, interesovanjima, čudima. Kad si pričao o umetnosti koja bi morala da dođe iz intimnog i da bude završena, savršena, ovde se upravo radi o jednoj dosta rasklimanoj i raspadnutoj proizvoljnoj formi koja se svaki put prilagođava grupi izvođača i publike. Neka vrsta uličnog kabarea, komedije del arte, sa izvođačima koji svoje objekte i priče smišljaju na licu mesta. Dakle, ne dati deci uloge i objekte, nego baš iz njih izvući i priču i sam lutka predmet kroz koji se priča priča. Priredba koja je prizvoljna, koja nastaje na licu mesta, koja je pomerljiva, prenosiva, jeftina, koja zapravo i ništa ne košta. Istovremeno, nastavljamo sa off PESNIČENJIMA kroz programe PISAC JE PEČAT koje izvodimo u seoskim i gimnazijskim fiskulturnm salama sa Davidom Albaharijem i Ljiljom Ilić, školskim bendovima i recitatorima. Ovih dana, u automehaničarskoj radionici pored REXA, spremamo prvo ovosezonsko DVORIŠNO KOMŠIJSKO POENIČENJE. Sa kolegema iz hora PROBA osnovali smo male paralelne bendove, MAZILA SAM DELFINA, DAVILA SAM PINGVINA, HALI GALI, ELEKTRO-ŽOZI, sa kojima povremeno nastupamo u različitim formacijama. 6 ljudi čini 8 bedova. Divota! Tu je i novoosnovani omladinsko-penzionerski hor HOR-RUK… Eto, kad već pitaš.
To su pomalo nevidljive aktivnosti, a opet čini se dosta važne i edukativne. Da li mislite da to treba da ostane nevidljivo i vezano samo za tu grupu ljudi koja je angažovana ili postoji neki potencijal u medijskom pokrivanju aktivnost. U smislu da se vidi da se neke takve stvari događaju. Čini mi se da tek onda taj edukativni karakter postaje i primer drugima i da to nije nevažno.
Prota: Polako se radi na tome. Svaki izlazak je već neka vrsta javnog događaja, tako da su, recimo, ovi dečji horovi nastupali i na javnim dogadjajima u Kulturnom centru Beograda i na Dečijem oktobarskom salonu. U gluvim medijima postoji nepotrebni raskol između takozvane umetnosti za odrasle i umetnosti za decu. Umetnost za decu je oduvek omalovažavana i skrajnjivana. Recimo lutka projekat će se izvoditi po raznim evropskim festivalima, kako pozorišnim, tako i festivalima savremene umetnosti. Time rad ne ostaje samo u komunalno-socijalnom i dečijem kontekstu već ide dalje. Pokušaćemo da sve te priče otvorimo i na neki drugi način. Slažem se da to može da bude dragoceno i nekom drugom, kao što i mi krademo ove alate od iskustava sa raznih strana i od raznih saradnika.
Žole: Pošto nas nikad nije preterano zanimalo, nismo bili zainteresovani za javno pokazivanje, nismo se baš previše interesovali za izložbe, muzeje i takve stvari. Mislim da nije toliko bitno koliko ćemo mi ovo pokazati (mislim na rad sa decom), zato što mislim da nismo mi jedini koji rade na tome. Takvih primera u Srbiji sigurno ima dosta samo što se nisu još umrežili i jedni drugima otvorili. To je mnogo važnije od toga što će deca pevati tamo i tamo i biti viđeni, deci to naravno odgovara, ali je mnogo važnije negovati jedan proces rada, kontinuirani proces rada. To je moje životno iskustvo i u to verujem, da jedan disciplinovani, stalni proces rada ili uvođenje radne discipline kakva god da je, daje rezultate. Meni je mnogo važniji proces gde mi sa njima radimo, sve vreme i da oni usvajaju te metode, načine, navike zajedničkog rada, nego samo rezultat što ćemo mi izaći negde i javno to otpevati. Nikad nisam bio sklon scenskom pokazivanju, i izložbe su uvek mali stres za mene, ali sam rad i proces su mi uvek mnogo zanimljiviji. U tome vidim vrednost što mi iz nekog drugog konteksta odlazimo u domove za decu i pokušavamo da uvedemo novi program u odnosu na uobičajeni pedagoški program, a istovremeno koristimo naše umetničke veze da tu decu izvedemo iz klasične domske svakodnevice i da ih ubacimo u druge kontekste, pa sad eto pregovaramo sa zagrebačkim festivalom dece, treba da dobiju svi pasoše i da prvi put putuju malo dalje. To su zanimljive stvari, mešanje baba i žaba, meda i jogurta.
Prota: Kad Žole priča o kontinuitetu i kroz hor i kroz veze, svi ti projekti postoje sad više od 13-14 godina, govorim o kolektivnim projektima. Tokom rada sa decom potrebno je mnogo vremena , da bi prvo prepoznao grupu i da bi se stvorio prostor poverenja. I sad sa decom iz Bele Crkve radimo, u saradnji sa Ivanom Bogićević i Grupom 484, već treću godinu u kontinuitetu, a pet godina se poznajemo. Sa decom iz Zmaja radimo oko oko godinu dana. Vremenom smo postali veliki protivnici tih safari projekata, kvazi aktivističkih, gde neko samo dođe i za tri dana navodno prepozna čvorno mesto zajednice, grupe ili bilo kog sistema, odradi sve odgovore…
Žole: Postavi dijagnozu, propiše lek…
Prota: …da, i pobegne. Zbog toga mi je drago da je ovo nevidljivo jer je u to uloženo beskrajno vreme i to je već proces koji je stvarno pokazao rezultate. Nije bitno da li su ti rezultati zapravo vidljivi vani ili ne, jednostavno u samoj grupi i mikrozajednici je očigledno da se nešto pomerilo.
Mi živimo u društvu diskontinuiteta i mislim da je jako važno da se beleže stvari i događaji i da postoji ideja o tome da su neki ljudi nešto uradili, da bi neko drugi posle njih mogao da nastavi rad. Taj medijski momenat na neki način je sastavni deo, ne mora da bude to u smislu popularnosti, već više u pravcu ovoga što Žole kaže umrežavanja, i uz pomoć današnjih elektronskih medija to može da ostane na nekom blogu, ali se čini da bi morala da ostane neka zabeleška da bi neko mogao da se nadoveže na vaš rad.
Prota: To je tačno. Ili da se priključi. Uvek je trauma kako naći saradnike koji bi bili spremni na terenski rad. Oni očigledno postoje, a kao što i sam kažeš, verovatno ne znaju da su takve inicijative pokrenute i da postoji jednostavan način da se neko priključi.
Žole: Uvek govorim da je važno kreirati taj mali prostor oko sebe. Recimo, pre dve godine smo radili neku radionicu “Ko gradi grad”, neke umetničke intervencije u urbanom prostoru, razni predlozi, mi se sastajemo u Rexu u tako dalje i kao idemo u neke delove grada pa ćemo tamo da intervenišemo, pa ćemo mi ovde da napravimo neku homogenu masu ljudi gde će kao komšije da sarađuju. Sve je to prilično maglovito i pomislim onda – mi svi smo spremni da odemo negde u neki kraj, neku zemlju koju ne poznajemo i u sredinu koju ne znaš i onda tamo treba nešto da napraviš, a u suštini malo ko od nas zna kako mu se zovu komšije u sopstvenoj zgradi, ne znamo sa kim stanujemo. Lakše je da se izmestimo negde i tu sad nešto kreiramo, a prostor oko sebe ne negujemo. Meni je lakše da pričam kroz primere, pa ću navesti primer iz 2009. kad su nas zvali iz Londona, zove se Space, umetnički prostor, kulturni prostor, galerija u Hakniju, gde su oni pokrenuli rezidencijalni projekat. Namerili su da nam daju jedan stan u domu sa mnoštvom penzionera poreklom sa karipskog arhipelaga i da sa njima radimo dva meseca. I pita me direktorka: “Kako mislite da dođete iz Srbije i dva meseca budete sa njima i nešto da promenite”. To je pitanje koje sam ja hteo vama da postavim, kažem joj, vaš zadatak je da kreirate oko Space-a neku auru gde će lokano stanovništvo da se oseća pozvanim da učestvuje u programima i da se druži, kao neka vrsta kulturnog paba. Kao što je pab mesto gde se ljudi okupljaju, piju pivo i druže, ovo isto treba da bude neka vrsta socijalne razmene. Oni (Space) bi trebalo da formulišu i kreiraju program, a mi da dođemo i da u tom kulturnom pabu, kulturnoj kafani, šta god, da predstavimo nešto iz drugog kraja sveta. Hoću da kažem da je dužnost kreirati mikro prostor. To je Buden svojevremeno rekao u nekom intervjuu kad su ga pitali kako vidi Srbiju ili Hrvatsku za dvadeset godina, on je rekao, baš me briga i za Srbiju i za Hrvatsku za dvadeset godina, zanima me da napravim mikro prostor oko sebe gde mogu da radim sa ljudima i da u svom malom okruženju pomeram neke stvari. U tom malom okruženju se osećam prijatno, a to će onda proizvesti neku razmenu i širiti se, kao što je saznanje šta neko drugi radi, pa se sretnemo pa razmenimo, primenimo neke metode, tu će se onda kvalitetne ideje tako menjati i širiti. Ne verujem u kolonijalni pristup, mi sad imamo neki model pa treba da idemo po raznim zemljama istoka i zapada da im mi plasiramo taj naš model, to mi je besmisleno. Svaka sredina ima svoje specifičnosti, svi ljudi su sposobni da kreiraju sopstveni model kako žele i hoće.
Prota: Iz mog iskustva, jako je dragoceno da čujem neki glas sa strane i da čujem neku ideju sa strane. Ljudi u jednoj zajednici, u jednoj bašti ili u jednom svinjcu, često su zaključani nekim skrupulima i mikro odnosima, tako da ne smeju da se izjasne, iskažu, ne smeju ništa da pomere. Čuti neku otresitu, drugačiju misao ili strategiju sa strane je jako dragoceno.
Žole: Svaka sredina ima svoje rešenje. Navešću primer. Ovde su otvorili neke restorane po ugledu na zapadne restorane, ideja samoposluge, uzmeš tacnu, poslužiš se. To ne može ovde da proradi jer je naš čovek navikao da sedne, bude uslužen, da vikne “konobar”, a ne da ustane, stane u red i sam bira. To je primer loše implementacije, ne možemo mi sad odjednom da budemo kao šveđani.
Prota: Ja se ne slažem sa tim, nekad su postojale menze.
Žole: Ovo je druga priča, ovo nije jeftino, ovo je u trendu, i skupo.
Prota: Dobro, ali ne znači da to iskustvo nije postojalo, samo smo ga mi zaboravili.
Žole: To je kao kad se vratimo sa puta, pa ti kažeš, jao katastrofa kako ljudi ovde jedu samo meso, meso i meso. Ti ne jedeš toliko mesa, i onda pomislim, ne možeš ti ovde da promeniš ljude tako brzo, ne možeš sad da kažeš – nemojte da jedete toliko mesa, to nije zdravo. To je navika i ovde se jede meso. Treba poštovati i lokalne običaje i načine koji funkcionišu. Nema socijalizma ili bilo kog sistema sa univerzalnim likom, već sa posebnostima.
Prota: Ti misliš da takav restoran uopšte ne bi trebalo ni da se pojavi, sa drugačijim navikama, nego svi treba da štipaju konobarice? Ajde da probamo razne načine, restoran u kom se leži, restoran u kom sam pereš sudove, to je sve izazov.
Žole: Slažem se.
Prota: Ta skrupula da ne smeš u restoranu da se izuješ ili prilegneš, to je opet taj niz predrasuda i niz naših pretesnih kragni koje čitavog života nosimo sa sobom i mislim da to stvarno treba razbijati.
Čimi mi se da je problem sa intelektualcima u ovoj sredini taj što bi svi da spuste jedan idealni model bilo levice, bilo socijaldemokratije, a niko ne uzima u obzir da to mora da se izgradi iz postojećeg, pa da se vodi u nekom pravcu. Pomenuti restoran ne može da proradi zbog lokalnih kulturoloških pravila. Ali može da se radi na malim koracima ka razbijanju tih pravila da bi se došlo do nečeg drugog. Ne može da se spusti švedski restoran ovde, ali može da se krene iz postojećeg u nešto novo, pa to neće biti švedski restoran, ali će biti neka promena. Veliki problem našeg mentaliteta je što se promena doživljava kao izdaja.
Žole: Postavlja se pitanje zašto bi uopšte morao da se primeni npr. švedski model ovde. Jel bi ti voleo da ovde bude sve kao u Švedskoj? Ne verujem u neku univerzalni model “kako treba”. Ne volim te nasilne implementacije.
Da se vratimo malo na vaš rad. Dosta putujete i dalje. Da li vam se bliži neki put i šta ćete raditi?
Žole: Treba da radimo radionice sa decom u sredini koju ne poznajemo, jezik ne poznajemo, što je važno u komunikaciji sa decom, a ostajemo samo desetak dana. U tome se ja osećam prilično nesigurnim.
Prota: Žole je oduvek skeptičan, mi smo to radili tri godine od 2003. do 2006, sećaš se.
Žole: Sećam se, ali šta smo tu uradili. Skupili smo crteže gomile dece. Ništa se nije desilo osim tih malih priredbi, nikakav kontinuitet rada. Ista priča je ako se vratimo na ovdašnje projekte. Ne možeš ti ovde da radiš sa decom i ideš jednom u pet meseci kod njih. Potrebno je odlaziti češće, barem jednom mesečno, u kontinuitetu, da oni nauče da rade. A da odeš dva dana, uradiš neku pesmicu, idemo u Beograd gde ćemo pevati pesmicu, otpevamo pesmicu i to je kao odlično. Jedine stvari koje znam da radim su da crtam i da igram košarku zato što sam obe stvari radio kao konj, svakodnevno, satima. Tu sam naučio da se stvari pomeraju kroz radnu disciplinu. Nadovezujem se na priču kontinuiteta, potrebno je praviti stvari i onda ih nadovezivati. Ne kažem da treba da radimo kao robovi, ali treba da poštujemo rad. Ovde ljudi kad odu na izložbu, ako nije neka velika zvezda od koje će da im se tresu gaće, pogledaće izložbu u jednoj minuti i kazati – to je bezveze – i dati jedan isključivi paušalni sud, pošto ne umeju, ne znaju, ne mogu da procene koji rad iza toga stoji. A to je zato što sami ne rade. U to apsolutno verujem, što čovek više radi ume bolje da prepozna tuđi rad i da ga više ceni. Sama činjenica da ovde imaš toliko mnogo paušalnih izjava i kritika, to samo govori da ljudi koji tako govore ne rade puno, pa ne umeju da cene tuđi rad zato što i sami ne rade.
Prota: Ja mislim da nije sve u radu i disciplini.
Žole: Jeste, ima nešto i u spavanju i jelu.
Prota: Imaš razne forme discipline koje vode ka nasilju, destrukciji i bilo čemu. Nije svaki kontinuitet produktivan i progresivan. Treba postaviti neke razlike.
Žole: Nije mi jasno šta hoćeš da kažeš.
Prota: Ti kažeš da a priori treba ceniti rad i disciplinu. Šta je to onda? Radna disciplina je i logor i zatvor.
Žole: Ne pričamo mi sad o logorima, već o tome šta hoćemo da postignemo sa tom decom sa kojom radimo. Ako hoćeš da postigneš sa njima neki napredak, u smislu da postanu manje nasilna nego što jesu, a jesu nasilna u domovima, (tuku se krvnički i to svakodnevno), onda treba raditi u kontinuitetu. Te tuče su bile meni jedna od najvećih impresija, trebalo mi je vremena da se naviknem, to su tuče profesionalaca, a imaju po deset godina. Ako hoćeš to da pomeriš, da se ne tuku, oni posle izvesnog vremena rada postaju nekako blaža, komunikativnija, manje se biju a više pevaju. Mi želimo da vidimo pozitivne promene u njihovom ponašanju. A to može da se desi samo ako stalno tamo odlazi.
