Simonida Rajčević / Prvi rez
Izložba “Prvi rez” Simonide Rajčević je održana od 24. оktоbra do 23. nоvеmbra 2014. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Izložbu čini više crteža velikih formata, kao i trodimenzionalna instalacija od kartona i neonki. Razgovaramo o nazivu izložbe, crtežima i instalaciji, kao i o odnosu savremenog čoveka sa prirodom, animizmu, šumi i plastičnim figuricama životinja koje se u šumi pojavljuju.
Zašto se izložba zove Prvi rez?
Na engleskom jeziku, izraz “The first” cut prvobitno je imao užestručno značenje. Koristio se u filmu i muzici za snimljene materijale koji su grubo montirani i još uvek nisu prošli završnu obradu. Danas se taj izraz ustalio u svakodnevnom jeziku u svim oblastima rada kao sinonim za radnu verziju, prvi predložak, prvu varijantu.
Međutim, izraz “The first cut” u engleskom ima i drugo, sasvim različito značenje, koje nema nikakve veze sa ljudskim delatnostima, već sa emocijama i intimom. To značenje dolazi do izražaja u poslovicama kao što su “The first cut is the hardest to mend” ili “The first cut goes the deepest”.
Pesma “The First Cut” benda Eurythmics, sa albuma Touch iz 1983. god, koji sam zavolela još u detinjstvu, za mene u tom smislu predstavlja još jedan referencijalni okvir za ovu izložbu. Iako manje eksplicitno prisutan nego na mojim prethodnim izložbama, referencijalni okvir, dakle, i dalje postoji. Naslov izložbe tako ukazuje na suštinski konceptualni i metodološki kontinutet u mom radu uprkos pomeranjima na formalnom planu.
Takođe, izraz “prvi rez” na srpskom se često tumači kao “rani rad”, “prvi mladalački pokušaj”.
Meni takvo tumačenje, iako neočekivano, ne smeta. Naprotiv, što su otvorenije i šire mogućnosti različitih, pa i međusobno suprotstavljenih tumačenja, to sam sklonija da radni naslov izložbe usvojim kao konačan.
Često u svojim radovima imaš reference na popularnu kulturu i teoriju. Kažeš da je ovaj put to manje eksplicitno. Na šta referišu tvoji radovi ovaj put?
Referentni okvir za ovu izložbu donekle je različit u odnosu na moje prethodne izložbe. Glavna razlika je u tome što se, u crtežima na kojima su predstavljene životinje, ne osvrćem na medijatizovane oblike izražavanja u pop kulturi, već na fizičke objekte: masovno proizvedene plastične figurice životinja namenjene da služe kao dečje igračke. Kao što se vidi iz samih crteža, za mene u tim tobože nevinim predstavama prirode ima nečeg duboko ambivalentnog, pa čak i zlokobnog. U tom smislu, svakako bi se moglo reći da u ovom nizu radova pre svega referiram na masovnu produkciju u našem savremenom tehnološkom društvu, uključujući tu i masovnu produkciju strahova.
Ni ljudsko telo nije isključeno iz procesa tehnologizacije i komercijalizacije. Stalni napredak u genetskim istraživanjima i inženjeringu svakog od nas pretvara u potencijalni predmet masovne produkcije i reprodukcije. I to je nešto na šta referiram u nekim od svojih crteža.
Sa druge strane, tome se suprotstavljaju reference iz mog intimnog sveta, koje su takođe zastupljene na izložbi; kako u nazivu, tako i u samim crtežima, na manje ili više eksplicitan način.
Koja je uloga šume na crtežima? Da li je šuma opasna, priroda po sebi, da li je to mesto gde urbani zakoni prestaju da važe, da li je tvoja šuma mesto anarhije ili mogućih novih društvenih odnosa i identiteta koji još nisu prihvaćeni? Da li je šuma mesto bekstva od poznatog ili mesto gde je moguće realizovati još neotkriveno ili neprihvaćeno?
Ova izložba kao ni mnoge druge ne pretenduje da daje bilo kakve odgovore. Ona može da u određenom smislu postavi neka pitanja koja svakako uključuju baš i pitanja koja mi postavljate i ponudi prostor za promišljanje. Od 2008. godine, prvi put u istoriji većina stanovništva na planeti živi u urbanim sredinama. Drugim rečima, sve je manji broj ljudi koji sa prirodom ima bilo kakav neposredni dodir. Stoga nije iznenađujuće što se u savremenoj Zapadnoj kulturi priroda najčešće predstavlja kao izgubljeni svet. Kao što je danas uz pomoć kompjuterskih programa moguće obraditi fotografije tako da se postigne “retro efekat”, tako se i nama priroda nudi pre svega u vidu proizvoda čija je vrednost u tome što pobuđuje nostalgiju; i to, ne nostalgiju za prirodom kao takvom, pošto većina nas sa njom nema dodira, već nostalgiju za medijatizovanim predstavama o prirodi koje su jedine deo našeg iskustva. U jednom tekstu koji sam nedavno pročitala piše: ”Dobro je da postoji blato u spreju, tako bez brige možemo da se upustimo u urbani safari.”
U pratećem tekstu Žakline Ratković pominje se animizam, termin Edvarda Tejlora po kome ne postoji podeljenost između duhovnog i fizičkog.
Sigurno se ova izložba poigrava i sa tim konceptom, on je sada zanimljiv baš zato što je nekada davno pripisivan samo izrazito primitivnim zajednicama i/ili pojedincima. Ideja animizma je da se čovek tretira jednako kao druge životinje, biljke ili prirodne sile i stoga je moralni imperativ sve njih tretirati sa puno respekta. U ovom kontekstu čoveka posmatramo kao deo prirode, a ne kao superiornog ili odvojenog. Priroda više ne postoji a da je čovek nije izmenio. Stari koncepti kao što su priroda i kultura, čovek i životinja, telo i um nisu više dovoljni da bismo razumeli sebe i tehnološko društvo u kome živimo. Kada govorimo o prirodi mi uvek zapravo pričamo o odnosu prema prirodi, a nikada o prirodi samoj.
Životinje koje se pojavljuju na crtežima nisu “prirodne” već su to uvećane plastične figurice. To nisu divlje životinje čije je mesto u šumi, već su to domaće životinje koje u šumi ne bi preživele.
To zapravo uopšte i nisu životinje. To je predstava predstave životinja.
Uostalom, ljudi su kroz različite procese i dizajn prirodu učinili više prirodnom nego što ona to može biti. Napravili su simulaciju nečega što nikada zapravo i nije postojalo. Sve češće čujemo ili koristimo reč hiperpriroda. Ovo bi otprilike objašnjavalo tu reč.
Šuma je u savremenom smislu područje van društva koje nam obezbeđuje društvenu sigurnost, mere i zakone koji nas ograničavaju i štite, koji nam postavljaju granice i obezbeđuje našu „slobodu“. Onog trenutka kada kročimo izvan tih granica naše „društvene slobode“ nestaju. Izvorište stvari je postalo nevažno u našem iskustvu jer je sve kopija kopije. Pošto još uvek želimo da napravimo razliku između prirode i društva moramo povući crtu između onog što možemo da kontrolišemo i onog što upravlja samim sobom i postoji nezavisno. Društvo je ono što kontrolišemo. Priroda je sve ono što ima samostalan kvalitet i izlazi van domena ljudskih moći.
Način crtanja, veliki crteži grafitnom olovkom, bez mnogo kontrasta, ostavljaju utisak nelagode. Kao da su namerno ostavljeni pomalo nedovršeni?
Ideja o nelagodi sasvim logično proizilazi iz svega što smo pričali do sada. Sve u vezi sa prirodom je za mene nelagodno. I plašim je se, plašim se prirodnih sila. Takođe društvo mi ne stvara ništa veću prijatnost… To da su crteži nedovršeni, to još nisam čula, da da su bledi, da jedva izviru iz papira, da imaju male kontraste… Ako samo deluju nedovršeno – to mi je verovatno bila namera.
Kako se trodimenzionalna instalacija uklapa u celinu?
Ona može biti i celina za sebe, 3D koje zapravo izgleda kao 2D. Prolaskom kroz prostor, posle crteža nailazimo na ta kartonska stabla, koja su ujedno i trodimenzionalna, ali i crtež. Svakako imaju ironijsku dimenziju.
Da li crne skulpture drveća od kartona imaju veze sa crnim životinjama sa prethodne izložbe “Lanac”? Na koji način su te dve izložbe povezane?
Da, svakako, o izložbi “Prvi rez” sam aktivno razmisljala tokom realizacije izložbe “Lanac”. Sjajne i u formi savršene digitalne skulpture sa izložbe “Lanac” su kao neki kontrapunkt ovim jelkama od kartona. One deluju teško, naivno i pomalo patetično. Upropašćeno novogodišnje slavlje, tužno strašno i smešno, sve zajedno. Evo, sad mi je pala na pamet pesma “Black celebration” od Depeche mode. Nešto tako, nešto toliko nesavršeno što čovek stvara i od čega pokušava da napravi nove i nove rituale, u svom novom i novom pokušaju da ostvari vezu sa prirodom koja je odavno nešto drugo.
