serbi.arte
Od 15. maja do 9. juna održan je festival serbi.arte u Vorarlbergu u zapadnoj Austriji. Festival je predstavio srpsku scenu vizuelnih umetnosti na izložbi BelgradeNow i izbor dokumentarnih filmova u više izložbenih prostora i sala za projekcije. Tokom trajanja festivala u Austriji su boravili srpski umetnici i dokumentaristi koji su učestvovali u veoma dinamičnom programu koji je uključivao više projekcija, radova u javnoj prostoru, radionica, prezentacija radova, razgovora sa publikom i obilazaka kulturnih institucija po celom Vorarlbergu. O razlozima za organizaciju festivala i događajima tokom trajanja za Supervizuelnu govore Johann Trippolt (lekar i vlasnih galerije MAP Kellergallerie, pokretač festivala), Bruno Winkler (muzeolog, koorinator projekta), Charlotte Trippolt (selektorka dokumentarnih filmova) i Branislav Mihajlović (kurator izložbe BelgradeNow).
Kako je došlo do festivala serbi.arte? Kako je tekla komunikacija između srpske i austrijske strane?
Johann: Izlagao sam u mojoj galeriji dva puta radove Branislava Mihajlovića i jedan put Belgrade Raw. Luka Knežević Strika je boravio ovde na rezidencijalnom programu. Zapravo, obzirom da je Charlotte živela u Beogradu, moram priznati da nam je ona približila srpsku kulturu i probudila radoznalost. Želeo sam da napravim veću izložbu srpske umetnosti, da uključim više umetnika. Razgovarao sam sa Brunom o tome i složili smo se da bi bilo dobro da se izložba napravi u godini stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata. Zamolili smo Branislava da kurira izložbu i uradi izbor umetnika. Onda je Bruno rekao da bi bilo dobro da se uradi više od izložbe umetničkih radova. Prva ideja je bila da se približe literatura i možda muzika, a onda smo zamolili Charlotte koja je stručnjak za jugoslovenski Crni talas, da se uključi i napravi izbor savremenih dokumentarnih filmova. Stvar je postala zaista velika i nismo mogli da obezbedimo sredstva da se projekat sprovede u tako velikom obimu. Ipak, hteli smo da napravimo zaista dobru stvar koja se tiče savremene srpske kulture.
Zašto je važno da izložba bude u godini u kojoj se obeležava stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata?
Johann: Za Austriju je ova godišnjica važna, mnogo se govori o tome u medijima i štampi. Radi se revizija prošlosti i nova čitanja istorijskih događaja. Mi nismo želeli da se uključimo u tu debatu u smislu istorije, već na jedan potpuno drugi način, predstavljanjem savremene kulture.
Bruno: Mi želimo da predstavimo srpsku kulturu, umetnosti i film, i mislim da je ovo veoma intenzivna prezentacija o tome kako ljudi razmišljaju i kako se osećaju ne samo u prošlosti nego i danas. Umetnost je ono što prenosi ove osećaje, putem umetničkih radova i dokumentacije i komunikacije sa umetnicima.
Branislave, ti si preuzeo ulogu kuriranja izložbe. Koja je bila tvoja ideja vezano za izložbu BelgradeNow koja je sastavni deo serbi.arte festivala?
Branislav: Najpre da kažem nešto o Johannu i Brunu. Johann je lekar opšte prakse, ali u kući u kojoj radi i ima ordinaciju vodi MAP Kellergalerie, galeriju u kojoj se odvija deo programa BelgradeNow. Veoma je zainteresovan za austrijsku scenu savremene umetnosti. Bruno je muzeolog i ima vešedecenijsko iskustvo u radu u kulturi. Našli smo zajednički jezik, mnogo razgovarali i polako sklapali celu stvar. Informacije o srpskoj sceni savremene umetnosti ne stižu do zapadne Austrije koja veoma mnogo polaže na umetnost i arhitekturu. U Bregencu postoji Kunsthaus, neverovatan muzej savremene umetnosti koji je projektovao poznati švajcarski arhitekt Peter Zumthor, gde se mogu videti veoma značajni umetnici i postavke. Tako da publika ovde može da prati svetske događaje, ali ne može da prati scenu u Beogradu, koji je zapravo veoma blizu, dok su istorije Srbije i Austrije dosta prepletene. Ideja je bila da se predstavi Beograd sada, otud i naziv izložbe BelgradeNow, putem savremene umetničke prakse. Umetnost daje mnogo informacija i pokazuje nade, strahove, procese razmišljanja i druge stvari koje će sada ljudi ovde moći da vide i na taj način steknu utisak o Srbiji.
Da li si želeo da daš presek scene ili neki izdvojen pogled?
Branislav: Nisam želeo da koristim ovu priliku da izdvojim neku posebnu temu, već da mapiram važne umetnike i inicijative koji predstavljaju raznovrsnost i različite pristupe. Ovo je izložba koja je jedan mogući pregled scene.
Koji umetnici su predstavljeni?
Branislav: BelgradeNow se održava u dve galerije u Schrunsu dok imamo i dva umetnička dela u javnom prostoru. U MAP Kellergalerie su predstavljeni radovi Aleksandrije Ajduković, kolektiva BelgradeRaw, umetičkog para Doplgenger, Dušice Dražič i Gorana Micevskog. Dok u Kunstforum Montafon izlažu Aleksandar Todorović, Dušica Dražić, Dušanka Komnenić, Ivan Šuletić, Jovanka Stanojević, Marko Crnobrnja, Nataša Kokić, Nikola Pešić, Saša Tkačenko, Tandija Jančić i Žolt Kovač. Tokom trajanja izložbe u centru Schruns se nalazi instalacija “Važne reči” Šaše Tkačenka dok je Marko Marković izveo crtežu na zidu gorblja u Schrunsu.
Kako je napravljen izbor filmova koji su prikazani?
Branislav: Filmski program i izložba se nadopunjuju. Sa izložbom nismo želeli da podvlačimo neku posebnu političku ili istorijsku temu, ali pošto radimo projekat u ovoj značajnoj godini, želeli smo da pokažemo važne teme za Srbiju i to smo uradili kroz filmski program. Charlotte Trippolt, Johann-ova ćerka, je živela u Beogradu i kasnije napisala doktorat o jugoslovenskom Crnom talasu.
Charlotte: Tražeći i istražujući srpski film, ustanovila sam da su dokumentarni filmovi veoma analitični, kritični i dobri. Oni se bave stanjem društva. To je zapravo u tradiciji Crnog talasa i zato je izbor sveden na dokumentarne filmove. Deo tema, kao na primer u filmu “Caviar Connection” Dragana Nikolića ili “Pismo ocu” Srđana Keče su veoma razumljivi i austrijskoj publici i mogu da daju dobar uvid u trenutne probleme srpskog društva u ovom trenutku. Sa druge strane imamo dokumentarce koji su kao neki kratki umetnički filmovi, kao na primer radovi Doplgengera ili Miloša Tomića, koje je važno prikazati zato što imaju teoretski ili umetnički pristup i oni upotpunjuju sliku o dokumentarnom filmu. Deo filmova je prikazan u muzejima, deo u salama za projekcije, deo na izložbi, tako da su se delovi slagalice lepo uklopili.
Hajde da pomenemo filmove koji su prikazani?
Charlotte: Prikazani su sledeći filmovi: “Caviar Connection” i “Undertaker” Dragana Nikolića, “Pismo ocu” i “Bjeg” Srđana Keče, “Kad sam bila klinac, bila sam klinka” i “Rapresent” Ivane Todorović, video radovi “Fragments Untitled” Doplgengera, i nekoliko filmova Miloša Tomića.
Sprovedene su radionice vizuelnih umetnika.
Branislav: Miloš Tomić i Marko Crnobrnja su održali dve uspešne radionice u Vorarlberg Museum u Bregenzu i u Heimatmuseum Montafon u Schrunsu gde su prenosili specifična znanja vezana za njihovu produkciju. U toku “work in progess Marko Marković” umetnik je napravio zidni crtež na staroj i rustičnoj ogradi groblja, uspeli smo da dobijemo dozvolu opštine za taj rad dok su žitelji pokazali veliku zainteresovanost i pomno pratili proces nastanka rada. Prisustvo umetnika je jako važan deo projekta, stalno su se smenjivali umetnici koji su boravili ovde, na otvaranju, na razgovorima, tokom projekcija i radionica. Time je pojačana razmena i komunikacija između srpskih umetnika i filmadžija i lokalne publike. Naši parneri, muzejske institucije i kulturni centri su pokazali veliko interesovanje za ponovnu saradnju, razmatraju se mogućnosti za nove projekte.
Festival se događa na više mesta, u celoj oblasti Vorarlberg.
Branislav: Festival ima regionalni karakter, dešava se paralelno u šest gradova i sela u regionu Vorarlberg. Program serbi.artea je nosilo osam institucija-parnera festivala. Austrijski mediji su redovno i angažovano izveštavali o događajima, kako regionalne novine (Vorarlberger Nachrichten, Neue Vorarlberger Tageszeitung, Bregenzer Blättle, Heimat) tako i austrijska štampa (Der Standard, Kosmo), radio (Radio Vorarlberg) i televizija (ORF).
Kako je publika reagovala na izložbe, radionice i filmove?
Branislav: Ideja je bila da se publika animira i uključi. Organizovali smo šest panel diskusija sa prisutnim umetnicima kao i predavanja koja su se održavala u impresivnim salama muzeja (Muzej Žene u Hittisau, Vorarlberg muzeju u Bregenzu), u kulturnim centrima (Artenne Nenzing, Remise Bludenz) i u srednjoj školi HAK u Feldkirchu, u Kulturbühne Schruns i u MAP Kellergalerie. Tokom trajanja ižložbe publika je mogla da poseti brojne vođene ture sa kustosom. Svaki od sedamnaest događaja je imao uvodnu reč i mogućnost za diskusiju. Povratna reakcija je bila veliko interesovanje i zahvalnost za ovako kvalitetan događaj, kao i učestalo pitanje: Da li će se ponovo održati serbi.arte?
Johann je u veoma zanimljivoj poziciji obzirom da u istoj kući ima lekarsku praksu i galeriju i može da diskutuje sa pacijentima o umetnosti.
Johann: Da, upravo tako. Galeriju sam pokrenuo sa sloganom “Umetnost kao terapija kao umetnost”. Uvek razgovaram sa pacijentima o izložbama.
Bruno: Mislim da je Serbi.Arte dobra prilika da se nastavi saradnja na razne načine. Možda nešto u Insbruku sledeći put. Sa jedne strane, ovo su jako zanimljivi umetnici i radovi, sa druge strane imamo dobru komunikaciju i konekciju posebno za savremenu umetnost. Želeo bih da nastavimo projekat, tako da smatram ovo početkom. Videćemo kako će se nastaviti stvar.
Ko je finansijski podržao festival? Da li ste tražili pomoć od srpskih institucija?
Branislav: Konkurisali smo samo kod Ministarstva kulture, na konkursu “Finasiranje ili sufinasiranje projekata u oblasti međunarodne saradnje”. Projekat nije prošao i zaključujem samo da u hijerahiji vrednosti komisije, festival srpske savremene umetnosti i dokumentarnog filma nije prepoznat kao značajan. Izvodim zaključak analizirajući rezultate konkursa da je Ministarstvo kulture odlučilo da da primat projektima koji promovišu etnografsko i folklorno nasleđe pa je na primer sa 500.000 dinara podržan projekat Srpskog umetničkog društva “Srpski vez” iz Makedonije, za promociju srpske pesme i igre. Mislim da su srpske institucije kulture i spoljne politike propustile jednu važnu priliku da stanu iza projekta koji reprezentativno i kvalitetno zastupa našu kulturu i utabava teren za privrednu i političku saradnju jer ima i diplomatski karakter. U Austriji, druga priča. Pored austrijskih državnih institucija, projekat je poržala kompanija Rauch i njen ogranak u Srbiji, dok je predsednik kompanije i austrijske ispostave bio jedan od govornika na otvaranju izložbe BelgradeNow. Odsustvo podrške naših institucija se osetilo i na prijemu kod gradonačelnika, gde su bili prisutni zamenik premijera Vorarlberga sa grupom parlamentaraca, koji su poželeli dobrodošlicu grupi srpskih umetnika. Zaključio bih da postoji hroničan problem kojim ćemo svi polako morati da se pozabavimo i stoga verujem da će sve aktuelnije biti pitanje koje traži odgovor: Kakvog građanina želi država i kako želi da bude oslikana i viđena spolja?
