Selena Vicković
Umetnica Selena Vicković je od sredine osamdesetih godina aktivna na pariskoj i beogradskoj umetničkoj sceni. Uskoro će, u okviru jedne domaće edicije, izaći knjiga koja se bavi interpretacijom Seleninog rada, ali ga i sumira i predstavlja od početaka, sa polovine 80ih godina XX veka, do danas. O aktuelnim projektima, iskustvu života i rada u dva grada u isto vreme i razmišljanjima o umetnosti ragovarali smo sa Selenom.
Ti si važan deo karijere ostvarila u Francuskoj. To je započelo stipendijom francuske vlade 1984. godine, a onda se pretvorilo u nešto mnogo više. Kako vidiš taj odlazak?
Svi smo valjda radoznali u početku, mi odavde, a i oni odande, isto bi da negde odu, da probaju nešto drugo, da žive neko vreme na drugom mestu, to je potrebno, malo se udaljiš od sebe i svega što je suviše blisko, vidiš jasnije izdaleka.
Za mene jeste bilo presudno što sam prvi put otišla sa konkretnim razlogom, i podrškom, odnosno tom četvoromesečnom stipendijom za specijalizaciju na Beaux-Arts-u, pa produžila. To je važno, odmah se povezuješ sa svojim profesionalnim miljeom, ne lutaš previše. To sam shvatala kao nastavak školovanja, nisam tada razmišljala o ostajanju, ali kao o nečemu što je zauvek deo mog života, jesam. Odmah sam osetila Pariz kao svoj (naročito taj, sredinom 80-ih). Vratila sam se, ali je krenulo da me kopka, znala sam da treba ili da odem ponovo, ili da stalno mislim što nisam, a onda su se neke stvari dešavale slučajno, ali u tom pravcu. Mada nikad nisam otišla zauvek, uvek sam ostala vezana za Beograd, uvek nekako između.
Kako funkcioniše sistem galerija i samo umetničko tržište u Parizu? Da li su se desile promene poslednjih godina u tom funkcionisanju, i koliko su galeristi i institucije kulture zainteresovane za umetnike iz drugih sredina? Budući da u Srbiji ne postoji komercijalna galerija koja se ozbiljno bavi promocijom naših umetnika u inostranstvu, da li postoji neka verovatnoća da čak i bez toga naša umetnička scena postane internacionalno vidljiva?
Naša umetnička scena je za njih odavno vidljiva, sećam se da su svi znali Dadu, Vladu, Ivačkovića… Vidljiva je i sad, ali isto tako, po usamljenim jahačima, ja ne znam za drugi način. Tek sad, pa umetnici nemaju podršku da budu vidljivi ovde sami sebi, što se tiče države, a privatne galerije bi možda htele, ali sve to, recimo učešća na sajmovima i slično, je finansijski nemoguće za njih. Promenile su se i tamo galerije u odnosu na 80-e, kao i sve ostalo, svetom vlada neka strašna gramzivost, recimo, te najpoznatije galerije u stvari su vrlo komercijalne, u smislu velikih imena, čije cene su nadrealne, to im je ziher, ali ima ih koje su zainteresovane i za neke nove ljude, pa i sa naših prostora i uopšte iz zemalja bivšeg istočnog bloka, ali i za anglosaksonske umetnike, umetnike iz Kine, Indije…
Zahvaljujući turbulentnim dešavanjima u našem regionu od početka devedesetih godina, umetnici iz Srbije i nekadašnje Jugoslavije postali su u određenom trenutku veoma zanimljivi zapadnoj galerijskoj i muzejskoj publici zbog specifičnih lokalnih tema (ratovi koji su doveli do raspada Jugoslavije, balkanske teme itd.) koje su u svojim radovima istraživali. Kako posmatraš ovu pojavu?
Ja ne mislim da umetnik uopšte treba da se bavi time šta je nekome zanimljivo, jer na taj način, kad razmišljaš, čini mi se da se to ipak ispostavi kratkog daha. A i taj rat kao direktna tema mi je problem, prvo u likovnom smislu, više volim kad je to nekako zapreteno, a drugo ja nisam doživela rat na način na koji neki ljudi jesu, niko nije pucao u mene, ja ni u koga, niko mi nije zapalio kuću i čini mi se da nemam pravo da se time bavim direktnije… Za mene je najveća trauma tog rata gubitak moje zemlje, ja sam se rodila, odrasla u zemlji koja ne postoji više, i mislim da je to trauma… za sve nas, tim veća što se pravimo da nije. Pogotovo što je to sad nepatriotski reći da si voleo svoju zemlju ondašnju, samo je patriotizam voleti sadašnju. Kako to može uopšte?!!
A što se tiče tema, nije samo rat drama i trauma, gledaj recimo delo Louise Bourgeois, to njeno detinjstvo koje izgleda sa strane idilično, za nju je dramatično, njeno obračunavanje, vrlo suptilno, sa tom traumom je inspiracija za ceo život (i to njen, baš dug). Važno je samo da umetnik ima neku opsednutost, nešto što ga jede i napada, to je zdravo i poželjno za umetnike. Ili Lucian Freud, ta tela celog života, on je to radio i kad su galeristi voleli apstrakciju, i kad su voleli koncept, i instalaciju, on je čovek slikao svoje slike. I na kraju, to je ono što je zanimljivo u nečijem delu, što vidiš da tera svoje, i da ustvari i nema izbora, radi jedino kako može, nesto mu ne da drugačije, ne ume drugačije.
Koliko je život u Parizu i ceo tamošnji drugačiji umetnički sistem uticao na tvoj rad? Kada uporediš situaciju u Francuskoj i ovde, do kakvih zapažanja dolaziš?
Mnogo je uticao, pre svega to pripadanje dvema kulturama je nešto čime samo možeš da dobiješ, a i uopšte je dobro biti na dva mesta, bilo gde da je to drugo mesto, ali to stalno iskakanje, udaljavanje i ponovno približavanje je dobro, nekada teško, naravno, ali daje neki osećaj slobode, to je samo osećaj, ali na momente uobraziš da si stvarno slobodniji.
A onda, Francuska voli svoje umetnike, odakle god da su došli, mi smo svi ipak tamo ostali samo zato što smo umetnici koji bi da stvaraju u Francuskoj, ni lako, ni brzo, ali ipak jesmo. Voli ih, kad zida zgrade sa ateljeima za umetnike. Imate utisak da je ta vaša profesija, pre svega stvarno profesija, a onda i dar, poklon, sa svim teškoćama koje uz to, naravno, idu. Odnos prema tome čime se baviš je tamo drugačiji. Ovde kao da imaš neki hobi, voliš da crtaš, pa si zapeo. Tolike napuštene zgrade raznih bivših preduzeća, mogle bi privremeno da se koriste kao ateljei, ali to se ne vidi kao investicija, a jeste. Ali, van te naše situacije, potrebno je pomeranje za ljude koji se bave umetnošću, gde god da su. I francuski umetnici se odande pomeraju, možda je sam odlazak to što ti treba, ne gde si došao, onda dođe trenutak kad sa tog drugog mesta treba da se opet pomeraš, ako je moguće. Toliko je divnih mesta na ovoj Zemlji, pa bar na dva da malo živimo.
U toku je rad na monografiji o tvom dosadašnjem stvaralaštvu koju piše dr Lidija Merenik. Sakupljajući materijal i imajući uvid u svoje stvaralaštvo iz sadašnje perspektive, osećaš li neke ključne momente u tvom stvaralaštvu, da li ti se nešto čini posebno značajnim?
Pa ne znam baš koliko je značajno, ali zanimljivo mi je kad gledam sad te slike i crteže od ranih 80ih, pa tako redom, kao neki dnevnici, tačno znam šta mi se događalo, na neki crtež kad naletim, prosto mogu miris da osetim, neki osećaj poleta, ili muke, teskobe, zavisi šta mi se dešavalo, iako tada možda nisam bila svesna tog “preslikavanja”, sad vidim da je to bilo to, nešto. Slika je zgodna, direktno iz podsvesti u podsvest, to izađe, a da nisi bas svestan šta, a ipak se ratosiljaš. Ti ključni momenti kako kažeš u stvaralaštvu, poklapaju se naravno sa životom. I to je sve što se mene tiče, da to na slici bude stvarno tačno “šta mi je” u tom trenutku, u nekom prikrivenom obliku, ali to. Ti se menjaš, i slike se menjaju, makar i na gore, pa naiđu neki periodi ukočenosti, kad više ne možeš da radiš isto, a drugačije još ne umeš, malo ćutiš, pa krene i tako. Lidija će to bolje znati da razume i ispriča, pogotovo što je bila tu, još od izložbe u SKC-u 1984, pa u Kulturnom centru 1997…
