Nikola Džafo
Nikola Džafo je sa svojom novosadskom ekipom otvorio novi umetnički prostor – Šok zadrugu. Razgovaramo o tome šta se desilo sa Art klinikom, zašto su izašli iz prethodnog prostora, rekapituliramo akcije Art klinike iz poslednjih par godina. Pričamo šta su planirali za Venecijansko bijenale, o mogućnostima da umetnost utiče na promenu društva, o radu bez sredstava i o poslednjim akcijama sa protestnim koferima i Šok galerijama.
Za početak, hajde da konstatujemo šta je obeležilo poslednji period rada Art Klinike u prostoru u Grčkoškolskoj ulici.
Tamo smo počeli da se gušimo u samodestrukciji. Od zamora, od dugog trajanja, od nemogućnosti inoviranja, nedostatka novih ljudi. Radili smo anketu: 33,33% smatralo je da smo opasni, 33,33% da smo odlični, a 33.33% nije znalo o čemu se radi.
U kom smislu opasni?
Samoživi, zatvoren krug, korumpirani, muvaju, otkud im sve to… to su stavovi sa druge strane ulice. I kad nema komunikacije, ništa sveže, sem zamora, dođe vreme da se donese radikalna odluka. Srećnom okolnošću, pre 2–3 godine pojavile su se Slovenka Alenka i Jevrejka Galit kao kustoskinje Oktobarskog salona sa predlogom da učestvujemo na ovoj izložbi – OXSALU – tako smo joj tepali. Deo prepiske bolje će objasniti situaciju:
Drage Alenka & Galit,
Šaljemo vam kratke opise projekata Art klinike koje bismo predstavili u našoj Arhivi, što je u skladu sa koncepcijom Salona i kao različite manifestacije mikropolitika tematizuje pitanja odgovornosti, odnosa prema autoritetu, aktuelnoj politici, vlasti, kulturnim politikama etc. u lokalnom kontekstu. Metodološki, reč je upravo o simulacijama, performansima i resemantizovanju događaja. Sam način njihovog predstavljanja svakako bi bila Šok galerija kao specifičan i jedinstven izlagački koncept Art klinike, pri čemu je sam modus izvedbe, jedna, dve ili tri galerije, lavirint i sl. još predmet razgovora i dogovora. Konačno, želeli bismo da naš nastup zaokružimo izlaskom na pijacu, a našim sloganima “publici na noge” i podtekstom “umetnost pod noge” s jedne strane ironizujemo robni karakter kulture i umetnosti u današnjem svetu, a sa druge, izlaskom na pijačnu tezgu pokazujemo mesto tržišta umetnosti u Srbiji.
„Upali” smo na Oxsal, što je za nas iz Novog Sada velika stvar, osvežavajući momenat koji podstiče motivaciju, podiže rep i kuraži u donošenju odluka. Konkretno, nastup Art klinike imao bi dva segmenta. Jedan bi se odvijao u izložbenom prostoru Salona, a drugi na tezgi na nekoj od beogradskih pijaca.
– Prva Šok galerija je zamišljena kao arhiv u kome se nalazi sav materijal koji dokumentuje dosadašnje delovanje Art klinike.
– Druga Šok galerija je crna i u njoj su izloženi nedovršeni, neizlagani projekti Art klinike: Tenkom na skupšinu, Prag za Srebrenicu, Iz pepela muzej, Zviždanje za Novosadski salon, Mrdni dupetom.
– Treća šok galerija je bela, ranije smo to praktikovali kao “odlazak u belo” – inicijacija, spremnost i otvorenost za budućnost. U njoj su predviđene gostujuće izložbe članova Šok alijanse, novog regionalnog projekta Art klinike.
Kad je bio odlazak u belo?
Opet je pametnije da citiram:
Zbog zakazivanja svih oblika podrške u 2009. godini, nezainteresovanosti gradske Uprave za kulturu, pokrajinskog i republičkog Ministarstva, ćutanja gradonačelnika i ministara, pošto je iskoristila sve zalihe dobre volje i ostala bez struje, Art klinika proglašava bankrot i najavljuje obustavljanje svih redovnih aktivnosti te prelazak u stanje mirovanja. Sa uverenjem da teška vremena zahtevaju radikalne terapije, simboličkim i faktičkim prefarbavanjem Klinike, povlačimo se u alternativni oblik postojanja – u belo. Belo kao granična vrednost, kao odsutnost boje, otvoreno je na oba kraja svog značenjskog spektra. S jedne strane prepuno je živih mogućnosti i može doneti preobražaj i ponovno rođenje, a s druge, lako može prevagnuti u ništa, u smrt. U tom međustanju očekujemo i pripremamo se za dalji razvoj događaja.
Pre toga, napravili smo jeres što smo spaljivali slike, 20. 09. 2008. Art klinka je izvela akciju Iz pepela Muzej u okviru izložbe “Prostor za novi dijalog” Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Akcija paljenja umetničkih dela najrazličitijih vrsta, slika, crteža, scenografija, knjiga i kostima, odigrala se u Kineskoj četvrti a više od 100 umetnika je dobrovoljno priložilo svoj rad. Naum je bio da se postave zapostavljena pitanja nepostojeće gradske kulturne politike: kako živimo, šta nam se (ne) dešava u kulturi, kulturna politika, društveni status umetnika, tržište, gradska galerija, izgradnja zgrade Muzeja savremene umetnosti. Spaljivanje radova trebalo je da preporodi, osnaži i zaštiti umetnike u njihovom radu. Sa druge strane, ciljalo se na onaj ritualni, magijski smisao. Upravo su, imajući to na umu, umetnici tako rado žrtvovali svoja dela. Mitološka ptica Feniks, čije vaskrsenje se očekivalo na “zgarištu umetnosti”, trebala je da preporodi, osnaži i zaštiti umetnike u njihovom radu. Otud je žrtva bila zalog za budućnost. Pa smo taj pozitivni momenat osmislili tako da je to pepeo iz koga treba da se izrodi novi muzej, to je bila podrška zapravo Živku Grozdaniću (tadašnji direktor MSUV) i prozivka oba ministra, i gradskog i pokrajnskog, republički je bio podaleko, da dođu i ugase plamen. Do gašenja nije došlo, plamen je bio moćan, o tome nam je ostao solidan dokument, dobar film. Dalje se nije ništa dešavalo, desio se bankrot.
Zašto ste izašli iz prostora u Grčkoškolskoj?
Izašli smo zato što nam je dozlogrdilo i učešće u Oxsalu dalo je krila i potvrdilo da je ideja eutanazije podobna, a vreme pogodno. To je normalna pojava da u jednom momentu ukineš sebe. Jer se već počelo dešavati nešto što se može tumačiti kao samobojkotovanje, nasilno opiranje novom, neka vrsta srpskog zombizma. (Citat)
OBJAVA
MMC LED ART obaveštava javnost da je eutanazija Art klinike uspešno izvedena 27. januara 2013. Posle četrdesetodnevne inkubacije, na redu je otvaranje testamenta.
Eutanaziju, svojevoljno inicirani proces okončanja delovanja Art klinike kao poslednjeg projekta MMC LED ART, ubrzala su i uokvirila dva događaja: nastup na 52. oktobarskom salonu 2011. u Beogradu i poziv upućen Nikoli Džafu da učestvuje na konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije i predloži idejno rešenje srpskog paviljona na nastupajućem 55. bijenalu u Veneciji.
Kako se 52. oktobarski salon poklopio sa proslavom desetogodišnjice rada Art klinike, „Velika proslava“ okončala se upravo na Salonu. Ova ugledna međunarodna manifestacija postala je simbolički i faktički okvir propitivanja prošlosti/istorije, sadašnjosti/zatečenog stanja i budućnosti aktivističko/kritičke/etičke/umetničke prakse koja je obležila delovanje i javno istupanje Art klinike.
EUTANAZIJA
U 2011. godini Art klinika je proslavila desetogodišnjicu rada. Opstajanje i delovanje Art klinike obeleženo je nizom akcija, reakcija, performasa, simulacija i zauzimanjem stava prema aktuelnim događajima na lokalnoj društvenoj i političkoj sceni. U tom ne kratkom periodu održani su, s manje ili više teškoća, gotovo svi progamski segmenti artkliničkog projekta: Šok galerija, Večernji akt, Kinoklinika, kao i višegodišnji projekti poput Perspektiva, Rekonstrukcije zločina, memorijalne akcije Biomost, Dopunski časovi crtanja i drugi.
Kako je Art klinika dočekala svoj jubilej? Na prekretnici, suočena s nizom spoljašnjih i unutrašnjih problema. Velika proslava bio je povod da se postavi pitanje da li je moguće nastaviti na isti način ili je potrebno uspostaviti novu paradigmu delovanja. Stoga je proslava započela upravo iz zatečenog stanja, bez doterivanja, čineći ga privilegovanim tematskim fokusom. Zatečeno stanje okarakterisano je nedostatkom: novca, angažmana i interesa u svim segmentima koji bi trebalo da omoguće funkcionisanje jedne umetničke i, šire, kulturne produkcije. To je bio početak eutanazije.
Poziv republičkog Ministarstva za kulturu za učešće na konkursu projekata za venecijanski Bijenale je događaj koji je konačnu eutanaziju učinio mogućom. Konkursni projekat jasno predočava koji su razlozi i potrebe da se izvede eutanazija Art klinike.
ZADRUGARSTVO JEDINO MOŽE DA SPASI SVET OD KATASTROFE
Protivno uobičajenoj praksi, štaviše uprkos njoj, poziv za osmišljavanje idejnog rešenja za nastup na venecijanskom Bijenalu Nikola Džafo tumači ne kao priliku za vlastitu promociju, nego kao povod za zajednički istup jednog segmenta srpske umetničke scene. Otklon od ličnog ka grupnom, uverenje da se subverzivni, etički i politički potencijal savremene umetnosti može manifestovati samo kao depersonalizovani kolektivni čin, sadržan je i u postulatima na kojima počiva dvadesetogodišnje delovanje Led arta/Art klinike. Ideja zajedništva, uzajamne potpore i upotpunjavanja osnov je i umetničkog zadrugarstva kao nove platforme delovanja. Zadruga postaje model osvajanja novih, u kontekstu umetnosti još neartikulisanih sadržaja i prostora i intervenisanje unutar njih.
Iako uvek svesno na obodu mejnstrima i izvan institucija, predlagači ovaj put namerno ulaze u instituciju Bijenala, izlaze sa margine, iz subkulture, te započinju istraživanje, osvajanje i “lečenje“ pravo iz Centra. U tom svetlu, zadrugari Art klinike u Đardinima otvaraju mesto za izolaciju – karantin, u cilju “rehabilitovanja“ kulturne i umetničke scene u Srbiji. Paviljon Jugoslavija postaje sabirni magacin zatečenog stanja, mesto privremenosti, ujedno i potencijalne sumnje, opasnosti koju društvo zarobljava/izoluje i posmatra unutar karantina.
Predlog je upućen Ministarstvu 27. januara, na Svetog Savu – Savindan, školski ali i esnafski praznik. To je bio povod da se eutanazija Art klinike i zvanično verifikuje te da se popiše „imovina“.
Koje Bijenale?
To je ovogodišnji Bijenale u Veneciji. Napravili smo dobar projekat. Napravljeno je vanredno stanje, logor, karantin. Naš Paviljon trebalo je da bude karantin, da ulaziš kao što se ulazi u karantin i da tu prosvećena Evropa pregleda da li to vredi ili ne vredi, šta ostaje, šta ne ostaje, trebalo je da postoji 101 boks, onakav gvozdeni kao što imaš u karantinima za pse, ideja je bila kad se završi Bijenale da se to pokloni za pse i ostavi tamo, zato što je prvi karantin zbog kuge bio u Veneciji. Onda smo se povukli i posmatrali, nadali smo se da će možda biti neka diskusija, ali nije. Imali smo neke nade da bi to moglo da se realizuje, da se barem vidi o čemu se radi, ali smo pukli, skroz potonuli i onda smo odlučili da izađemo iz prostora u Grčkoškolskoj jer se javila ideja da izađemo iz podruma, na svetlost. Sve je to utopijski kad si u podrumu i nekakva romantika i koješta. Onda smo tražili prostor, uočili ovaj, konkurisali smo kod Poslovnog prostora, pa smo prvi put “pukli”, drugi put prošli i dobili ovaj prostor, ušli u njega, ne plaćamo kiriju, to svima govorimo jasno i glasno. U stvari, opet smo u protestnom stanju. Renovirali smo, nadamo se novoj sezoni, ili ćemo “pući”.
Kad se priča o sezoni, koliko sam čuo, niste dobili sredstva na konkursima. Od grada se nije dobilo ništa. A od nekog drugog?
Dobili smo neka sitna sredstva. Ovde je neka vrsta volonteraja uvek uspešna, ali sad to hoćemo da sprečimo. Od grada nismo dobili ništa, a na to smo igrali. Očekivali smo da ćemo našom bazom i sistemom i novim procesom edukacije, sa novim malim Šok galerijama, lancem najmanjih galerija, imati šanse da dobijemo neki novac da se to održava i da funkcioniše. Pošto se to nije desilo, onda smo počeli da tavorimo.
Dobili smo od Republike, ona nas uvek podrži. Tu postoji nekakva “navika” dobijanja sredstava, ne znam tačno kojim povodom. Ja sam prvo živeo u Beogradu, pa je bila navika da Led artu daje svake godine oko 300 hiljadarki. I kad dođeš ovde, i dobiješ iz Beograda, to dobije na značaju. I to nije prestalo. Samo što je sada to 200 hiljada. To smo dobili, ali nismo dobili na vreme, pa smo gurali na mišiće i sad su neki dan legle pare. Onda smo dobili još 100 hiljada od Pokrajine. I sad to deluje kao dosta novca odjednom, ali stiglo je na kraju godine za tekuću godinu.
Kasno je stiglo, pa kad razdelimo na dva preostala meseca, onda može nešto da se uradi. Mi smo se nekako snašli, pregurali smo ovu godinu. Sad će za ove dve izložbe do kraja godine biti regularna situacija, platiće se dnevnice, putni troškovi, sve to što jeste normalno, dizajner će dobiti neki honorar, konačno, svi će osetiti da postoje. Eto to je priča. Za dalje, mi bismo hteli da ovo zaživi, da se formuliše kancelarija, galerija, arhiva, i da to počne da funkcioniše, da se otvaraju vrata, molbe, nužde, volonteri. Trebalo bi da se vodi takva politika da imaš uticaja na grad, da se čuje do Beograda, da Pokrajina drugačije razmatra. Sad radimo bombu sa ovim našim protestnim koferima, studentska izložba je zabranjena (u KC Novi Sad), to sve ide nama u prilog, sad ćemo da reagujemo, jako je važno da to dođe do medija i do nečijih ušiju. Sad je to već toliki skandal da dotiče i žutu štampu. I to je jako bitno. Sad tu opet treba energije i snage, pa trčanja, pa aktivizma da se to gura i valja.
Kakva su iskustva od Led Arta naovamo, to je sad već dvadeset godina i više, da li umetnost može da utiče na društvenu stvarnost?
Može. Utiče. Strašno sporo. Utičeš na svoju bližu okolinu. Kad bi bilo umreženo, sve kako se zamišljalo posle rata, onda bi to moglo, samo da nije ostala ista struktura mentalna, ratna. I kad su krenule dvehiljadite, sve je ostalo na istom nivou i normalno da je u pitanju i novac, neko tu uzima novac. To što ti imaš ambiciju, što radiš obrazovanje bez kontrole, to nema veze, što ti u Novom Sadu nemaš galeriju, imaš samo jedan bioskop, nije demagogija, na ovoliku količinu grada i stanovništva morala bi da postoje barem dva bioskopa, slično je sa pozorištima. A sa druge strane koliko imaš godišnje novih glumaca, režisera, slikara, samo u Novom Sadu.
Koja je priča sa protestnim koferima?
U koferima već iznosimo na pijacu robu „Publici na noge“. To je varijanta, trgovački putnik, nekako je ekonomično. I onda smo shvatili da mi stalno nešto protestujemo, nešto smo kontra, mimo sveta. A već smo se bavili hronologijom, napravili smo „Slikovnicu za početnike, za kulturne bolikite“ sa hronologijom. A pošto smo loše prošli na gradskom konkursu, kad smo to analizirali, došli smo do izložbe gospođe Inđin koja je uradila analizu. Izložbom se reagovalo na konkurs. Ta izložba je onda spakovana u slikovnicu. Napravili smo „Crveni karton“. Napunili smo kofer, dobili smo nagradu od NKSS-a, napravili pet kofera. I sad to plasiramo, odneli smo na sednicu NKSS-a, bila je prezentacija, onda je Slađana Varagić, iz Požege, kao jedan od najjačih budućih aktera, ja mislim da ona treba da bude ministarka, uzela kofer, pa su se javili iz Niša, pa u Kruševac, pa će oni svoje probleme staviti u kofer, pa će se to vratiti ili se neće vratiti. Naša ideja i naš cilj nisu zapravo u tom smislu ostvareni zato što smo mislili da bi trebalo svima onima koji vode vlast u kulturi da se isporuči kofer.
Za kraj, Šok galerije?
To je jedino što je pozitivno sa ovim koferima. To su naše galerije od dva kvadratna metra, u Novom Sadu. U matičnom prostoru, u izlogu, u Petrovaradinu u bivšoj hrvatskoj enklavi, na Telepu u bivšoj mađarskoj enklavi, na Novom Naselju u školi za učenike sa posebnim potrebama, sa njima odlično sarađujemo, i pokretna galerija. To je ceo sistem koji se nudi gradu. To je ta ideja koja bi trebalo da ima mnogo mogućnosti, ako nas podrže, a posle ove akcije sa koferima mora, valjda, nešto da se desi. Ili ćemo ići dalje, ili je to konačno fajront. Vozdra. Svako ide na svoju stranu, imaju ljudi svoja posla, treba da zarađuju za život. To su sada prekretnički manevri. I dalje ostaje noćna mora: šta nam vrede puni koferi kad su ideje o samoodrživosti i pravu na rad neostvarive.
