Nenad Racković / Druženje je subverzivna aktivnost
Povodom izložbe “Wild in the Street” u galeriji 12Hub razgovaramo sa Nenadom Rackovićem o njegovom umetničkom angažmanu, o druženju kao subverzivnoj aktivnosti, o prirodi umetnosti na ovim prostorima, o nezaobilaznom skejtu, o Beogradu, o pravu na drugačijost i pravu na intelektualni sadržaj života.
Šta se sve događalo od propratnih događaja tokom izložbe?
Ponedeljkom, sredom i petkom su programi. Ovog ponedeljka je bio slideshow moj i Srđana Veljovića, multimedijalna projekcija Veljovićevog fotografskog opusa u toku 12-13 godina neprekidnog praćenja mojih akcija, performansa, laboratorijskog rada, nešto i skejterskih vožnji, na različiti lokacijama, od SKCa, preko Doma omladine i ateljea do klabinga. To je jedan maltene višedecenijski projekat. Ja sam bio neka vrsta naratora, prosto, desila nam se stravično lepa stvar, našli smo pravi medij za prezentaciju svega toga. Naime, ja ne samo da sam glumac, nego sam i filmofil, odrastao sam u Kinoteci sa brojnim projekcijama sa simultanim prevodom, radio sam i dugi niz godina i kao radio voditelj u emisijama Ritam srca i Narko mafija na talasima B92, i prosto je proradilo, otkrili smo idealan medij za nas dvojcu. To je neka vrsta powerpoint prezentacije s kojom može da se manipuliše. Ja sam protagonista svojevrsnog foto romana i u moje vreme popularnih foto stripova. I sad, taj umetnik o kome je reč i koji se pojavljuje na stotinama slajdova, odjedanput ustaje iz publike i ulazi u tu šarenu svetlost projekcije i animira čitavu stvar. Te fotografije su odjenom oživele, desilo se ono što volim da nazovem transformansom. Iz jednog naučno-akademskog diskursa o umetnosti, o saradnji dvojice kompleksnih ličnosti i autora, odjedanput sam čitavu stvar podigao na nivo hepeninga, kulturnog događaja kao hepeninga, gde ja demonstriram uz pomoć tehnologije više nego turbulentan tok svoje svesti. To je bio jedan lecture performans, koji je za mene instrument učenja, način kako javno čitam sliku, kako koristim saradnju sa umetnicima da bih pročitao sam sebe.
Sada moram da ti ispričam moj doživljaj izložbe i pratećih događaja. Meni se svo vreme nekako čini da ono što je fizički postavljeno u galeriji, dakle oni limovi, printovi i drugo, da je to manje važno u odnosu na niz događaja koji se dešavaju oko izložbe, prethode joj, traju tokom izložbe ili će se desiti kasnije. Imam utisak, a ti mi kaži da li je to tako, da postavkom u galeriji ti u stvari praviš ambijent u kojem se odvija ono što je pravi sadržaj tvoje umetnosti. Ja doživljavam da si ti umetnik društvenih odnosa. Da li je to tako? Da li tebe to zanima, ti hepeninzi u koje su uključeni ljudi i putem kojih se gradi nova situacija koja ranije nije postojala i koja je samo privremena, gradeći odnose koji su samo sad i ovde, tokom trajanja događaja?
Vidi, s tobom kao umetnikom koga izuzetno mnogo cenim, mogu da budem krajnje otvoren. Kritičari, teoretičari, komesari društvenih institucija, menadžeri, kustosi, direktori, šefovi galerija, dobili su ono što su tražili. Ja sam im dao simulakrum. Na neki način sam dovršio priču Gorana Đorđevića koja je na za mene prevaziđenom nivou. Pokazao sam državu original falsifikata. Mi živimo u jednom falsifikatu. Moje izložbe kao i sve dosadašnje bile su pokriće, legitimno pokriće, da bi svojom mentalnom i intelektualnom energijom osvojio gradski prostor. U tom smislu, dao sam sebi za pravo da zloupotrebim nekakav imaginarni status umetnika ili čoveka koji se bavi nekakvom umetničkom delatnošću koja u ovoj našoj zaostaloj i konzervativnoj sredini mora da ima kao rezultat ne znam kakve instalacije, konceptualne postavke, aranžmane, asamblaže, kolaže, dekolaže i nekakve šarene predmete. Ja sam iskoristio tu mogućnost i iz skučenog ateljea otvorio u centru grada sasvim komfornu kancelariju koja je u suštini mesto susreta, razmene energija, prostor nekakvih dešavanja, zapravo, mesto gde se ukrštaju gradske priče, neukrotive naracije, gde jednostavno umetnik ima za cilj da zadovolji one najunutarnjije potrebe publike, a ne da im nameće svoju umetnost.
Koje su te potrebe publike? Koji je tvoj odnos prema publici koja učestvuje u tim događajima?
Najunutarnjije potrebe mlađe publike su želja da se više ne živi umetnost, da se umetnost prevaziđe načinom života. Dosta je življenja umetnosti. Da se živi konkretan život. Da se autor u opštoj konfuziji vremena do kraja otvori ljudima. Da im ponudi smeštaj, gostoprimstvo, da ih dovede u atelje, da im da sosptveno umetničko delo i taj život da ga oni ponište ili konzumiraju. Da konzumiraju umetnost, takvo vreme je došlo. Sve intelektualne, duhovne kapacitete, intimne kapacitete autora koji je dozvolio taj luksuz i slobodu da mu je umetnost način života, da nešto od toga usvoje u opštoj konfuziji razmene novca i dobara u jednoj sistemskoj korupciji. Postoji još ta ideja koja nije potpuno iščezla, da su umetnost i sloboda sinonimi. U jednom užasnom korumpiranom i zatvorenom društvenom uređenju strahovitih političkih i stranačkih konfrontacija kojima nije cilj rešavanje bilo kakvih društvenih problema, ljudi zapravo žele da provere umetnika. Zašto je on drugačiji od nas, da li je drugačiji od nas, šta je kod njega još živo od te umetnosti koja nema više na tržištu nikakvu vrednost?
Da se vratimo na žurku. Razgovarajući s tobom pre izložbe, pominjao si da je nastavak otvaranja u tvom ateljeu u kojem će se desiti žurka umetnički rad, da to tako nazovem. Tada nisam mogao da zamislim šta će tu da se desi i zašto insistiraš da se otvaranje nastavlja u ateljeu. Na žurci sam shvatio šta se događa, a ti mi kaži da li sam dobro shvatio. Ta žurka je bila užasno intenzivna, a naizgled se ništa specijalno nije događalo, sem što je tu bila okupljena toliko raznovrsna ekipa da ja ne mogu da se setim i zamislim situacije u kojima može da se okupi takvo društvo. Tu je bilo skejtera, strit artista, umetnika iz da tako kažem overground dela, kustosa, alternativnih muzičara, bivših robijaša i narkomana, starijih ljudi…
Tako je, to je bila jedna najraznovrsnija ekipa.
Da li je to to? Da li umetnik mora svoju gajbu da išara i oslika sve zidove i da napravi izložbu da bi se takav splet ljudi desio na žurci zajedno? Takav splet ljudi ne može da se desi sam od sebe. Tu sam skapirao društveni deo tvog rada i skapirao sam to kao sastavni deo izložbe. Bez obzira što se tu ništa specijalno nije događalo, stan je mali, ljudi su samo dolazili i odlazili, tu se osećala jedna neverovatno jaka energija ili kako to da nazovem, nesvesna razmena ne znam ni ja čega. To je bilo toliko intenzivno da nije moglo dugo da traje.
Nije ni tako kratko trajala, oko 2 je bio fajront. Otvaranje u galeriji je trajalo od 7, pa do negde 11 je bilo puno. Oko ponoći su zatvarali galeriju. To je stvarno nesvakidašnja stvar za ovu sredinu. Ovde u ateljeu je počelo oko pola 10, završilo se u 2, sa konstantnom fluktuacijom ljudi.
Jel to bio tvoj cilj? Da li to tebe uzbuđuje u umetnosti?
Da. Cilj umetnika je pre svega i posle svega umetnost.
Kad kažeš umetnost to može da bude mnogo toga. Šta je za tebe umetnost?
Umetnost pre svega kao javno dobro, kao društveni događaj van sfere kapitala, moći i uticaja. Kao jedan vrlo kompleksan i složen proces u kome svi akteri ponešto imaju da nauče ili su bogatiji za jedno životno iskustvo. To su te unutarnje potrebe publike ili građana. To izmiče postmodernističkim definicijama. Kraj je dosadašnje terminologije. Da preciziramo zato što previše pričamo načelno, evo u čemu je štos. Ovo je gajba od 25 kvadrata. Ona ima konfiguraciju kao pramac broda. U uglu je televizor nove generacije preko koga mogu da hvatam radio stanice. Pošto je sve toliko uznapredovalo, mogu da uhvatim hevimetal stanicu, stanicu za trens muziku, rokenrol muziku i tako dalje. Ja sam sedeo u pramcu broda. Televizor je fingirao i imitirao stari kasetaš iz osamdesetih. Upadanje na žurku, nekome na gajbu, gde je slobodno sve, gde se može raditi sve, je potpuno anahrona situacija koja pripada osamdesetim godinama. Ja sam umetnik iz osamdesetih godina i pošto imam umetničke sposobnosti, a kad kažem umetnost, mislim na veštinu, mislim na alhemiju, mislim na šamanizam, mislim na pripremne metode i tehnike opstanka, seo sam tu uz fingirani stari kasetaš i gledao sam ko mi sve upada na gajbu. I na taj način gotovo da sam vaskrsao osamdesete i nju vejv. Mi smo ušli u jednu katakombu i stvarno smo se katapultirali i napravili svojevrstan vremeplov. Od 10 do 2 sata ti si mogao bukvalno da osetiš specifični beogradski senzibilitet i duh koji je nestao s događanjem naroda. Mi smo se tako okupljali. I sve kasnije što se danas prezentuje kao vrsta građanske pobune, neki pank muzeji, prosto u startu se falsifikuje istorija tog vremena. Ono što je osnovno a izgubilo se u današnjim vremenima je drskost, lično samopouzdanje, to je spontanost, osećanje da smo svi zajedno savremenici. To se izgubilo zato što je pink zamenio pank. Takvo je vreme i tehnologije su doprinele tome da ljudi ne insistiraju na druženju. Druženje je užasno subverzivna aktivnost. Traži izuzetno puno snage, vremena, nekih gotovo kanibalističkih potreba, zavodničkih. Danas je veliki pritisak društveno politički korektnog. Oseća se strahovita tenzija. Ljudi su zbunjeni. Ako nema nekakve više priče, ako smo svi tehnološko roblje, ako je umetnost precenjena stvar i ako ona ne postoji, onda ni život sam po sebi nije neka naročita vrednost. Nije nikakav dar kako popovi tvrde. Zašto bi imao onda poštovanje prema tom životu. Evo sad se neki umetnik tu kurči. Daj da ga pojedemo, pojebemo, da ga lansiramo kad je već umetnička zvezda. To je ta prava umetnička energija. Oslobođeni, razgoropađeni libido novih generacija koji može da dođe u umetnički atelje i da se istrese, da ga poništi, da napravi od njega sopstveno umetničko delo. Napravljen je neviđeni dokumentarni film čija će projekcija biti prikazana na zatvaranju moje izložbe.
Žurku je snimao neko?
Da, sve je snimljeno. Praktično, postigao sam kroz tu spontanost, da se napravi jedan kontra riality show. Savremen je jezik.
Ako se sećaš, ja sam u jednom momentu seo tu iza tebe na žurci i gledao sam šta ti gledaš i sve mi je postalo jasno. I ja sam doživeo to lansiranje u osamdesete, doduše, ja ne znam osamdesete, bio sam previše mali, znam početak devedesetih. Mi možda možemo da argumentujemo da su osamdesete bile poslednji momenat kada je nešto što je ličilo na građansko u ovom gradu moglo da se prikaže i vidi. Da li žurka ima veze sa tim? O osamdesetim godinama postoji neki mit. Onaj ko nije živeo u osamdesetim, pitanje je da li može da skapira to vreme i odnose, a postavlja sei pitanje da li je sada važno napraviti ponovo osamdesete u Beogradu. Ono što jeste važno, čini mi se, je druženje različitih društvenih grupacija, jer to može da se poveže sa građanskim kojeg danas skoro da nema.
Prvi put sam dobio tu količinu poklona i pića i čololada i grisina i grickalica i keksova i viskija i metakse i tekile i domaće rakije. Pozvao sam ljude u kuću i podelio sam sa njima sve što imam. To je osnovno građansko vaspitanje. To je ono što se u Beogradu izgubilo i ono što je publika mogla da dobije od mene. Ljudi su došli da vide zašto sam ja tako neobičan. Ja sam im rekao da i nisam toliko neobičan. Evo, izvolite, za dame cveće, za vas grickalice, dajte vi dileri kome šta treba, svi da budu zadovoljni. Postoji čitava struktura nepisanog koda umetničke elegancije, gostoprimstva, hedonizma, intelektualne i duhovne gozbe.
Samo umetničke?
Građanske. Umetnost kao provokacija, večita igra, podrugivanje građanskom ukusu tamo gde on prelazi u palanački, u malograđanski. Umetnost kao jedna društvena igra kršenja pravila zarad podizanja društvene, kritičke, analitičke svesti. Sa ciljem iskorišćavanja svih potencijala sredine u kojoj živimo u smislu razvoja društvene svesti, medijskog, jezičkog pluralizma, tolerancije i tako dalje. Bez toga nema ništa.
Najbolje anegdotski to da se ispriča. Juče sam došao kući posle radnog vremena u galeriji, skuvao sam sebi alpsku supu, namestio krevet i legao da gledam akcioni film. Neko kuca na vrata. Ustanem, otvorim, i ne mogu da verujem. Dva čudesno fina ljudska bića, dve mlade i simpatične i zgodne cure pitaju da li je ovde neka izložba. Pri tom obučene kao za izlazak, sad se nadovazujemo na osamdesete, kako su se viđenije gradske dame, damice, cure, oblačile prilikom izlazaka na Bitef, Fest, Bemus. Ja sam tu zbunjen, pokušavam da im objasnim, dogovor je da se publika najavi telefonom, brzo se presvlačim, oblačim pantalone, nameštam krevet. Pitam kako su uopšte došle, da li znaju ko sam ja. Kažu da ne znaju, i da su videle na netu o izložbi i učinilo im se strašno zanimljivo. Mi smo užasno izlovano i zatvoreno društvo društvo, ali da ne upadnem ponovo u istu priču. Mladi ljudi žele kretanje. Nikad nisu doživeli da iz galerije idu kod umetnika. Treba reći, što ono kažu, i u slavu i u hvalu umetnika, kažu ljudi da desetak godina nije bilo takvog otvaranja, toliko posećenog. Namestilo se vreme i mnogo toga. Više stotina ljudi se seli iz galerije na jednu intimnu lokaciju. Kretanje, promena ambijenta, prostor koji se ne naplaćuje, u kojem se nešto daje i srcem i rukom i dušom sa željom da se ostvari nekakva sinergija. Šta je tu umetnost? To je erupcija volje i elana da se demokratizuje društvo. Sumanuti individualni pokušaji da se dođe do zajedničkog susreta nespojivih ciljnih grupa. Da se izbrišu socijalne razlike. Da možemo kolektivno da učestvujemo u jednom putovanju putem vremeplova. To je nesvakidašnje iskustvo koje ne može strogim definicijama i rečima da se objasni i dočara.
Mora da se doživi.
Mora da se doživi. Umetnosti nema ako nećeš u njoj da učestvuješ. Stasala je jedna nova generacija kojoj su svi duhovni horizonti kao da su izašli na makijato i produženi espreso. Šta god da im ponudiš to je to.
U odnosu na osamdesete i tvoj angažman, jel to ista pozicija koju si i ranije imao? Da li ti iste stvari radiš svo vreme ili postoji promena?
Život je suviše složen i suviše kratak da bi se zajebavalo i dangubilo. Ja radim samo jednu te istu stvar.
A to je?
To je umetnost akcije, transformacija sveta života. Žurka jeste bila neponovljiv događaj ali u izvesnom smislu to nije ovekovečeno i zamrznuto kao buba u ćilibaru. Svi ti ljudi koji su bili tu očekuju od mene i ja očekujem od njih produbljivanje tog odnosa. Vidi, ja trajem trideset godina, nisam propao, živeo sam svoj sopstveni život i svoju umetnost, stvarao sam izložbe, ali su i one mene stvarale, napravio sam tu izložbu nekoliko godina vozeći skejt po Beogradu. Tri godine nisam spavao, na neki način, bila je to nota upućena Marini Abramović. Umetnik je odsutan! Umetnik je otkinuo! Umetnik tri godine nije spavao! Umetnik je na spidu i skejtu, po opustelom Beogradu, po snegu i ledu. Tako sam u pokretu, u dinamici ulice, u naponu živeo, tako sam napravio tu izložbu.
Ono što ja non stop pokazujem, da bez obzira što mi je Red Bull bio sponzor, ti nisi u Srbiji u mogućnosti raditi kao zapadni umetnici. To je nemoguće postići, ne možeš proizvesti rad po zapadnim kriterijuma. To je osnovna stvar koju svima nabijam na nos, a doživljavam kontra feed back. Optužuje me se za nedovoljnu estetsku dovršenost radova ili polovičnu izvedbu. A ja sasvim nešto drugo govorim. Osnovni zadatak umetnika koji igra takvu društvenu ulogu je animacija grada. Beograd je napaćen, ponižen, on je socijalno mrtav grad, čak i podmukao grad. Potrebno je da umetnik stvara jedan određeni socijalni kapital za budućnost. To je prosto obaveza njegova. Tu nema diskusije. To je ono jedino mesto, najosetljivije mesto, da napravi nešto što će značiti posle naše smrti. To nije nikakva žrtva, to je jednostavno ta osvešćenost, to je ta viša priča zbog koje takvo delovanje ima opravdanje. To mnogi ljudi ne shvataju. Ja to shvatam i tako delujem.
Ova izložba je prekretnica u mom životu.
U tom smislu sam pitao da li radiš jednu te istu stvar. U kom smislu vidiš da je to prekretnica? Šta se sad menja? Ako je prekretnica, nešto novo se nazire.
Rekao sam, i umetnost je s jedne strane precenjena, ali onda je i život precenjen kao vrednost po sebi. Sreća nije precenjena stvar. Slava, uspeh, samopouzdanje, naklonost mladih lepih žena! Čoveče! Ostvario sam san svih sirotih umetnika koji su živeli na ovom podneblju. Ljudi od novca koji uopšte nisu kolekcionari žele takvom čoveku koji je od svog života napravio umetničko delo da omoguće da i dalje bude umetničko delo.
Potrebna je vrhunska umetnost da bi se živeo svoj sopstveni život van lanca lažnih društvenih odgovornosti. Jednostavnije rečeno, potrebna je vrhunska umetnost da bi se mislila sopstvena misao u društvu mediokriteta, gde se kao nikad do sada nezapamćenom političkom akcijom favorizuju i promovišu vrednosti prosečnih ljudi. Tim mladim šiparicama je stalo da upoznaju nekog ko živi isključivo od svog intelektualnog rada, od svoje umetnosti, a ne živi zbog toga, nego živi zbog tih susreta. Nije mu cilj da promoviše svoju umetnost, nego mu je cilj da promoviše čitav sistem sopstvenih simboličkih znakova i nekih duhovnih i intelektualnih vrednosti. Svi ti ljudi koji su bili na žurci oduševljeni su što je glavna pokretačka energija prožeta intelektualnim nabojem, sve ima neko svoje značenje. Ne shvatajući zapravo da oni daju to značenje.
Oni ga prave. Bez njih to ne postoji.
Jeste, a sve u umetnikovoj alhemijskoj retorti. Oni su sadržaj. Sve forme su potrošene i nestale, kao i recepti za život. Oni porađaju novu intelektualnu energiju za dvadesetprvi vek. Van virtuelnih mreža, interneta i svega ostalog. U tome je štos. Kao dokaz vitalnosti i univerzalnih vrednosti savremenog čoveka. Servira se da nema ništa bez komercijale. To je laž, živimo u svetu laži. Ne da sam ja otelotvorenje, nego sam ja po svaku cenu insistirao na tankoj granici između neinhibiranog socijalnog i urbanog idiotluka i neke ekscentričnosti koja prestaje da bude umetničko ponašanje, već čist kretenizam, da bi zapravo, po svaku cenu militantno zastupao pravo na drugojačijost, na intelektualni sadržaj života. To ti je suština. I suština čitave ove priče su razmena mišljenja, razgovori, van društvenih mreža, van šablona i obrasca, van učitanih medijskih poruka. Goli život! Živi život živoga života! Eto. To je.
.
