Natalija Simeonović / Drugo dva
Natalija Simeonović na svojim slikama povezuje teme alhemijske simbolike sa savremenim trenutkom. Glavna tema izložbe Drugo dva održane nedavno u galeriji Suluj je androgin. Razgovaramo o poreklu interesa za alhemiju, o razlici između hermafrodita i androgina, o novim rodnim identitetima i poziciji slike u savremenoj umetnosti.
Koja je centralna tema izložbe Drugo dva?
Ovo je druga izložba gde koristim alhemijski simbolizam kao osnov za svoj rad. Centralna tema izložbe Drugo dva proizašla je iz analize novovekovnog amblema br. 33 (opus Mihaela Maiera Atalanta Fugiens 17. vek). Amblem označava početni stupanj alhemijskog procesa preobražaja prvobitne materije (hermafrodita) u njen najviši oblik – simbolično predstavljenim kao androgin. Kao arhetip sjedinjenja muškog i ženskog principa, androgin predstavlja cilj alhemije i krajnju svrhu čovekovog nastojanja da dostigne celovitost. Izložba je koncipirana kao ilustracija četiri stupnja alhemijskih operacija, simboličkih slika preobražaja ili predstava različitih psiholoških procesa: Nigredo „crnilo“ (stanje razdvajanja i polarnosti), Albedo „belilo“ (pročišćenje), Citrinatis „žućenje“ (stanje tranzicije) i Rubedo „crvenilo“ (stanje osvešćenosti i reda).
Likovnim tumačenjem teme androgina bavila sam se psihološkim transformacijama unutar individue, ali i promenama postmodernog društva koje se sve više suočava sa procesom novih definisanja rodnih identiteta. Revidiranjem originalnih ezoterijskih simbola želela sam da izrazim savremeno žensko iskustvo i interpretaciju nasleđenih predstava muško/ženskog principa i celosti u kontekstu individuacije.
Tema izložbe je sažeta i u samom naslovu izložbe. Drugo dva može da se shvati kao drugačije, promenjeno – drugo dvoje, ali i kao nešto drugo, jedan celovit entitet koji u sebi sadrži dvojnost.
Da li je tvoj interes išao od alhemije ka androginu ili si istražujući o androginu došla do alhemijskih spisa? Odakle potiče potreba da se povežu ta dva?
Mislim da je tema androgina bila duže vreme u mojoj podsvesti, a interesovanje i analiza alhemijske simbolike su pomogli da je artikulišem i osvestim. Verujem da me je potreba za unutrašnjom celovitošću prvobitno i navela da produbim svoje interesovanje za umetnost alhemije.
U većini duhovnih i ezoterijskih tradicija slika celine je prikazana kao sjedinjenje suprotnosti, prevashodno suprotnosti muškog i ženskog principa. Počela sam da razmišljam o tome šta je to muški i ženski princip danas i da li se još uvek mogu posmatrati na samo binaran način. Simbolika koja tradicionalno označava više stupnjeve samospozanje (Sunce, dan, svetlost, zlato), ne mora se vezivati samo uz muški princip, ali i obrnuto (Mesec, noć, voda, zemlja) danas ne moraju biti primarno atributi samo ženskog principa. Androgin je za mene istovremeno simbol većeg prisustva žene u sferi duhovnog i intelektualnog, a s druge strane označava i polivalentost savremenog muškog identiteta.
To je veoma aktuelna tema danas kada smekšavaju tradicionalno shvaćeni rodni identiteti, a razvijaju se novi. Da li misliš da se čovek kreće ka toj rodnoj celovitosti i da li to doživljavaš kao polje veće slobode?
Mislim da smo još vrlo daleko od rodne celovitosti, ali da se menjaju odrednice muškosti i ženskosti – sve je više evidentno. Pred tim ne treba zatvarati oči, jer je to samo jedna od posledica sveopšte promene sociokulturnog okruženja. Što se o tome više zna i razgovara, te promene će manje izazivati strah i zablude, a mogu rezultirati većim napretkom i razumevanjem među polovima. Citirala bih Volfanga Šmale-a (Istorija muškosti u Evropi) koji piše da se nalazimo u jednoj istorijski posmatrano novoj situaciji u kojoj se izbor pola u postmodernom društvu svim ljudima teorijski nudi kao mogućnost. On govori da se društvo ne oslobađa muškosti i ženskosti, ali da se rešenja razrađuju i sastoje u individualizovanju ove problematike. Upravo u postupnom formiranju mogućnosti izbora vidim polje veće slobode.
Koje je razlika u alhemijskim spisima između hermafrodita i androgina?
Alhemija je prvenstveno filozofsko učenje koje poziva da se suočimo sami sa sobom i usmerimo na proces neprestanog duhovnog usavršavanja i transcendiranja naše materijalne prirode.
Hermafrodit se nalazi na početku procesa preobražaja, on simboliše prvobitno, nesvesno jedinstvo muškog i ženskog principa, prima materia iz koje tek treba da se diferenciraju suprotnosti. Androgin je na kraju procesa, on je arhetip celovitosti koji prevazilazi podelu polova, može da se shvati i kao stanje samospoznaje i osvešćenosti pojedinca, ali i društva.
Da se vratimo na izložbu. Na slikama se najčešće pojavljuje motiv ruke. Kako se ruka uklapa u celu priču? Koja je uloga šablona u likovnom izrazu?
Ruke su za mene odraz duše, one traže, dodiruju, mole se, daju i otvaraju. Zapravo mi je bitniji izgled nečije ruke, nego lica i vrlo često iskazuje ono što lice uspeva i da sakrije. Motiv ruke je možda najupečatljiviji simbol ljudskog prisustva i zato ga koristim u svojim radovima, a različit raspored i kompozicija šaka simboliše stanja i faze psihičkih procesa. Šablone sam počela da koristim na radovima prethodnog ciklusa O-dvojenosti, kada je likovni postupak proizašao iz koncepta izložbe gde sam dekonstruisala alhemijsku kompoziciju idealne harmonije. Figure Sola i Lune odvojila sam i uveličala na printove u prirodnoj veličini čoveka, a od elemenata tih kompozicija (ruke, noge, Sunce, Mesec, itd) stvarala šablone koje sam reintegrisala u ostale slike. Šablon, u kombinaciji sa aerosol sprejom, mi je interesantan jer istovremeno ograničava, ali i otvara nepregledan broj mogućnosti. Namernim omeđavanjem oblika i redukcijiom broja šablona, uspela sam da postignem veće bogatstvo likovnog izraza. Dopada mi se kako istovetan šablon može potpuno drugačije da izgleda i zrači u zavisnosti od boje, pozicije, čak i različitog raspoloženja u kojem radim. Koristeći, na primer, šablone svojih šaka u ciklusu Drugo dva želela sam i da simbolično prikažem transformaciju pojedinca – iste šake, a svaki put sa različitim značenjem. Na taj način se i sam likovni postupak približio temi izložbe.
Na slikama možemo videti vizuelnu razradu alhemijskih koncepata vezanih za temu, kao i spajanje suprotnosti (Hladna vatra, Tamna vrelina). Kakva je uloga autoportreta koji se pojavljuje na dve slike?
Smatrala sam da bi izložba imala previše uopšten karakter da nema i ličnu komponentu. Autoporteti su ilustracija sopstvene individuacije, mesto suočavanja i susreta sa Animom/Animusom, i slika traganja za novom ravnotežom. Jung ističe da se upravo u životnoj fazi od 35-40 godine, baš period u kome sam radila izložbe – “priprema značajna promena čovečje duše” (Jung, “Životna prekretnica”). Upotrebom autoportreta u ulozi oba roda želela sam da istaknem ideju da transformacija društva polazi od transformacije njenih pojedinaca.
Dok sam slikala autoportrete setila sam se jedne zaboravljene anegdote iz detinjstva. Imala sam oko 6 godina, kratku kosu i uglavnom sam nosila nasleđenu bratovljevu odeću. Jednog dana na školskom dvorištu mi je prišla jedna devojčica iz odeljenja i skoro besno rekla: “Ma ti se pretvaraš, i mi znamo da nisi devojčica, ti si dečko!!”. Posle nekog vremena odlučila sam da budem devojčica, pustila sam kosu, mama mi je šila karirane suknjice i sve je bilo “kako treba”.
Kako vizuelno povezuješ alhemijske koncepte sa savremenim trenutkom?
Alhemija stalno podvlači dvostrukost i to da je baš u dvostrukosti jedinstvenost i jednost. Kumuliranje različitih uloga u jednoj individui dovodi do procesa koji se može posmatrati kao androginizacija društva. Dok sam pre par godina razmišljala o konceptu izložbe, pojmu i simbolu androgina u novinama se pojavio članak sa naslovom “Kraj muškosti pred kraj sveta” sa fotografijom Andreja Pejića. Iako sam već ranije čula za njega, tada sam odlučila da će postati deo moje izložbe. Portretima poznatog androginog manekena (slike Stalo dvoje, Stalno dvoje) razmatram da li estetske manifestacije promena mogu vremenom otvoriti put ka drugačijim obrascima bivstvovanja. Andrejeva pojava na medijskoj sceni je provokativna i znatno prevazilazi hir modne industrije, jer pobuđuje diskusije o tome da li je promovisanje takvog ideala lepote zapravo najava urušavanja prirodnih ravnoteža, nagoveštaj sveobuhvatnih promena društvene svesnosti ili se samo radi i većoj radoznalosti okruženja za pripadnike tzv. trećeg roda.
Ovakve aktuelne teme se mogu tematizovati i putem drugih medija, da li razmišljaš o tome ili ti odgovara medij slike? Kako doživljavaš poziciju i ulogu slike danas?
Već sam u razgovorima o saradnji sa jednom grupom umetnika iz Nemačke sa kojima bih dalje razvijala ovu temu u vidu multimedijalne postavke. Volela bih i da ciklus Drugo dva “premestim” u prostor umetničke knjige odakle je i potekla ideja za izložbu. Medij slike mi i dalje najviše odgovara, ali nisam zatvorena ni prema bilo kom drugom obliku vizuelnog izražavanja.
Slika kod nas je poslednjih godina izašla iz polja marginalnosti i pasivnosti. Poruke i ideje slike ponovo udružuju i okupljaju kako same umetnike, tako i umetnike i publiku. Iako tradicionalna forma umetnosti, slikarstvo kao da predvodi savremene i nove koncepte umetničke komunikacije u našem društvu. Uloga slike danas je uglavnom edukativno-politička, a treba da aktivira ljude da svesnije učestvuju u poboljšanju kako ličnog, tako i društvenog života.
Ova tema te već neko vreme zaokuplja. Da li planiraš da posle dve izložbe nastaviš ili prelaziš na nešto drugo?
Ovom temom ću se još baviti i to prvenstveno u pisanoj formi. Verujem da ću se stalno vraćati alhemiji i povezivanju njene simbolike sa savremenim pitanjima. Što se izlagačke aktivnosti tiče, sada prelazim na nešto drugo. Imam niz novih ideja, na nekim projektima već radim, i za razliku od prethodnih izložbi, gde sam polazila od istorijskog i opšteg ka pojedinačnom i ličnom, sada ću se kretati u suprotnom smeru: od intimnih, konkretnih i proživljenih situacija ka širem, društveno-istorijskom konceptu.
.
www.natalijasimeonovic.blogspot.com
