Miloš Tomić
Miloš Tomić uz Vladimira Perića Talenta predstavlja Srbiju na tekućem 55. Bijenalu u Veneciji. O impresijama sa izložbe, gledanju video radova, reakcijama publike, mogućnostima posle Bijenala i finansijskim problemima sa Milošem je za Supervizuelnu razgovarao Žolt Kovač.
Kako je bilo u Veneciji, koje su prve impresije?
Znaš šta, prvo što dođeš na jedno stvarno posebno mesto. Ti Đardini su ogromno drveće, kao sad iznad ovih zgrada, te krošnje, slušaš razne ptice, i onda polako počinješ da primećuješ i paviljone, koji su zdanja u raznim stilovima, i polako shvataš, čoveče, gde si se ti to našao. Bijenale već dugo traje, od 1895. tu svaka zemlja šalje neke svoje glavonje. Ko zna kako ko tamo dođe, to je verovatno u svakoj zemlji drugačije. Ja sam se prvo uplašio. Mislio sam da ćemo se tamo strašno izblamirati, zato što sam video i osetio kako su radovi u skoro svim drugim paviljonima rađeni sa više vremena i truda, sa boljom organizacijom, prosto ozbiljno, a ne kao kod nas. I onda sam pomislio šta sad možemo da uradimo da to ne bude velika blamaža. Ali, u stvari, kad smo okačili sve one ekrane, kad sam video da to sve svira i radi, laknulo mi je (Pera Talent je već okačio svoje Miki Mauseve i žilete… instalacije koje su jako lepe). Prihvatio sam da ne možemo da se merimo sa drugima u produkcijskom smislu, ali nismo to ni pokušavali. Makar u mom slučaju, rad i nije morao da bude savršen, ali sam računao da ima nešto neposredno, iskreno, duhovito, mislim sad deluje kao da se strašno hvalim, ali citiram reakcije posetilaca.
Mislim da smo imali nešto osvežavajuće u odnosu na većinu paviljona, zato što mnogi dobri i bolji od nas, belgijski, poljski paviljoni, na primer, svi su oni bili jako ozbiljni. Dobri, ali ozbiljni, pretenciozni. I većina ostalih paviljona bili su pretenciozni, neki dosadnjikavi, neki nerazumljivo bezvezni… Ponekad si mogao da vidiš da iza tih radova stoji neka ideja, često nejasna bez iščitavanja objašnjenja, ali sam vrlo retko osetio da iza rada stoji konkretan, živ čovek. Ako je to uopšte glavni kriterijum, znam da tebi nije, da je rad otisak tog čoveka, njegove senzibilnosti, njegovog života. Ne mora to tako bukvalno da bude kao kod mene, vidi se ta spavaća soba i kuhinja i nered, i vidi se moja porodica, ali me je retko nešto od radova stvarno dotaklo, milsim skoro sve je na neki način zanimljivo, ali zanimljiv mi je i pogled kroz prozor. Nije to dovoljno. I još jedna okolnost: naš paviljon je bio skroz na kraju tog dugačkog niza. Posle niza raznih zemalja, pređeš mostić pa Brazilija, Egipat… i pri kraju mi, lepo piše velikim slovima “Jugoslavija”.-), pa ispod, manje, “Srbija” (Dok su ta slova, još nezakačena bila na podu paviljona, Pera je dodao okruglu kantu za boju, samo malo izmešao slova i dobio reč “Robija”. Smejali smo se šta bi bilo kad bi tu reč zakačili na zid ispred paviljona, dal’ bi neko to primetio….?). Dakle, ako zamisliš posetioca koji gleda izložbu redom, glava mu toliko oteža… I ako bi na kraju te šetnje bio još jedan težak, ozbiljan rad, ma koliko da je dobar, prosto ne bi imao gde da stane. Filmove i video radove na velikim izložbama posetioci gledaju najčešće tako što zavire u njih negde na pola, daju im 10, 15 sekundi pažnje i ako se za to vreme “ništa” ne desi, oni odu dalje. U mojim muzikalnim dnevnicima se i u tih 10 sekundi zaplete par motiva koji upecaju pažnju za narednih 10 i onda si već tu, gledaš. Stavili smo i stolice, a kad umoran posetioc jednom sedne, ostane da gleda do kraja. To je situacija sasvim drugačija od projekcije u sali gde većina ljudi dođe na početak i svi zajedno gledaju obično do kraja. Vrlo je važno imati u vidu u kakvim uslovima prikazuješ to što radiš, treba o tome razmišljati pre i smisliti “zamku” za posetioca…
Kako si ti zadovoljan reakcijama ljudi na tvoje radove?
Ja sam tamo čučao u zasedi, čekao, gledao te reakcije i lečio komplekse iz osnovne škole. Reakcije su stvarno bile jako dobre, ljudi su se smejali, gledali su ozareni. Čak je bila neka smešna kineskinja, doctor, koja je gledala 2-3 puta, slikala se sa mnom, tražila CD, pita „when you will send it? today, tomorrow, next week“. Bilo je super. Naravno, bilo je i ljudi koji su bez zaustavljanja obišli naš paviljon za 20 sekundi, samo bi bacili letmičan pogled, bez udubljivanja i izašli. Takve smo Pera i ja čekali na izlazu sa vrućim pljuskama, da ih naučimo pameti. Često bi se svađali sa posetiocima, vraćali ih nazad, propitivali šta su videli… na kraju su nam obično zahvaljivali… .-)
Da li možeš da se nadaš i da li možda već postoje neki dalji događaji i mogućnosti koji bi bili rezultat tvog učešća na Venecijanskom bijenalu?
Ja se nadam da će sada drugari iz osnovne škole da me uzimaju više za ozbiljno (smeh). Pa, evo, pre pola sata sam bio sa jednim austrijsko-egipatskim kuratorom koji je bio tamo, svidelo mu se, došao je u Beograd, mislim, drugim, svojim poslom, ali me je potražio, našli smo se i dogovorili da nešto radimo zajedno. Ja sam se u paviljonu trudio da budem dobar domaćin. Dočekivao sam ljude, prilazio im, pričao sa njima i u stvari to puno znači. Neko kome se radovi svide ostavi kontakt, ali uglavnom ljudima više znači kada sa njima pričaš. Nisam samo drvio o sebi, već sam pitao svašta, upoznavao se, smejao se i onda tu padnu mnogi dogovori. Za izložbe, radionice, i festival… bio je i jedan par kolekcionara iz Bretanje.
Da li je iskustvo učešća na ovakvoj velikoj izložbi doprinelo nekoj promeni kod tebe, nekom novom pogledu na stvari ili je to samo još jedna izložba?
Ja sam povodljiv. Dovoljno je da mi neko nešto kaže i ja odmah razmišljam o tome, znam da je to glupo. Spustiću se na zemlju uskoro. Ali bio bih srećan da mogu više da radim ono što najviše volim i da živim od toga. Pojavila se tamo neka Ruskinja, kurator, kao zmijica jedna, i sad, to je neki svet u koji ja nisam siguran da želim da ulazim, sem malo da se igram, a to opet ne može samo tako. Sa druge strane, šta mogu da izgubim. Ja ću da radim svoje stvari i dalje, a ako mi neko pruži priliku da mogu da platim ekipu saradnika i drugare više pošteno, osećao bih se bolje. Bilo bi super da se otvori nešto.
Znamo da je loša situacija u kulturi u zemlji, i obzirom da si sada prošao kroz celu organizaciju izložbe tako kako jeste, da li imaš neku preporuku za buduće komesare, kustose i umetnike? Šta bi moglo da se uradi u ovoj situaciji kad nema para, a da ipak bude bolje?
Nije glavni problem u novcu. Već da to rade ljudi koji imaju više razumevanja i ljubavi za to. I da se sve počne mnogo ranije. Jer, možeš da nagovoriš puno ljudi da rade za minimalac, čak i za džabe za ovakvu priliku (ako novca stvarno nema), ako ih zapališ za dobru ideju i pripremiš ih ranije. Nas su izabrali toliko kasno i taj dodeljeni novac stigao je bukvalno 2 dana pre putovanja za postavku, pa su manje važni troškovi (smeštaj, karte…) nepotrebno u međuvremenu porasli trostruko. Tako je na primer od 87.000 eura, koliki je bio čitav budžet, meni za produkciju rada, što je skoro sat vremena filma, došlo 1800 eura. To je stvarno malo. Kao junaka organizacije izdvojio bih tehničara Vladu iz Muzeja savremene umetnosti koji nam je pomagao, najviše na svoju ruku. Prosto njemu lično je bilo stalo i drugarski se potrudio čovek.
Meni je veliko ohrabrenje bio i Stevan Vuković iz saveta Bijenala koji me je i predložio na početku, kao i Miljan iz Nove iskre i Dragan Novković koji mi je pozajmio posebne zvučnike za izložbu. I Goran Filipaš koji je nabavio još malo novca. Pored njih, porodica, prijatelji i ekipa sa kojima sam snimao su u stvari moje Ministarstvo kulture, kao što sam lepo rekao na otvaranju našeg paviljona .-). Ne znam kako to može da se promeni, ne znam ko bira te ljude. Ali makar da sve ne bude u tolikoj trci i da svi zajedno rade na tom velikom zadatku.
Videćemo šta će biti za dve godine, mislim, to će biti potpuno druga priča. Pa iako su ovo bili najgori uslovi do sada: najmanje vremena, najmanje love, najmanje brige, možda su to bili i idealni uslovi za mene.
