Mihael Milunović
Mihael Milunović je ovog leta imao izložbu u galeriji Ozon, na kojoj je predstavio svoj rad u nekoliko celina. Centralni deo postavke je činila duhovita instalacija, parafraza konstruktivističkog spomenika, a uz to su bile izložene slike, crteži i tročlana prostorna postavka, nagoveštaj teme kojom se sada bavi. Razgovarali smo sa Mihaelom o njegovim radovima, projektima, situaciji u kulturi kod nas i budućim planovima.
Ovaj centralni rad je zapravo spomenik?
Miheal Milunović: Sve je u vidu iščekivanja, zato sam i napravio a priori spomenik. Poseduje zastavu koja vuče na spomenik, može da bude revolucionarna, a istovremeno nije to. Naravno, od zastave očekuješ da se vijori, pa sam ubacio i vetar, postavivši jedan retro ventilator, da ima sve – veru u progres, konstruktivističku arhitekturu, XIX vek, Ajfela i sve što ide s tim..
Jesi li ventilator izabrao ili je slučajno pronađen?
Birao sam. Sve je neka anahrona priča. Postoji nešto van i oko objekta koji napravim, što povuče na tu priču u kojoj je progres zaista obitavao. Vera u napredak i zadnji uzdasi progresa su se dogodili pedesetih i šezdesetih godina. Zato i ventilator datira iz tih godina, i radi, baš kao i ta ideja koja je danas totalno devalvirana. Nedavno mi je neko poslao na mejl fotografiju grupe nasih performera iz sedamdesetih, uz komentar “vidi ovo liči na Kabul sedamdesetih”. Pa čoveče svi gradovi trećeg sveta su tada izgledali kao Kabul sedamdesetih. Postojao je objektivni progres. I Ruanda i Beograd i Kabul, sve je to izgledalo slično, ljudi su izgledali zadovoljnije, postojala je istinska vera u napredak, nekako su sijali. Kad pogledaš sada, polovina tih gradova je sravnjena sa zemljom, a neke zemlje i ne postoje više. Kao što su otpali i neki simboli sa zastava. Savremeni momenat obeležava nametanje razlika, uništavanje ličnog integriteta putem uništavanja svakog drugog, otimanje budućnosti putem otimanja onog što nam je bilo prirodno dato.
Ti se često baviš simbolima?
Pa bavim se njima podosta, da. Privlače me društveni rituali, ceremonije, zastave, panoplije, ambijent u kome se sve to odvija. Koristim polje simbola kao i bilo koji drugi standardizovani vizuelni format. Bez obzira da li je u pitanju video ekran, bilbord ili novinska stranica. U taj standardni format može da se ufura potpuno subverzivna priča, pod uslovom da naučis jezik kojim se govori u tom formatu.
Puška sa izložbe u “Ozonu” je manja nego ona prethodna?
Pa manja je, da, a i kontekst nije isti. Ona prethodna je stvarno funkcionisala, ispaljivala je relikvije, the ultimate weapon, ne ubija, nego konvertuje, preobraća. Jedan čovek nosi oružje koje ne ubija nego može da preobrati mase, nacije, kontinente i na kraju celo čovečanstvo. Tim radom sam pokušao da relikvije vratim na neke od njihovih prvobitnih funkcija. Relikvije imaju snagu bojevih glava. Ta sila iščili vremenom kao punjenje iz baterije. Samo ih treba ponovo napuniti. A puška iz “Ozona” je otisak ne sa pravog objekta, već sa igračke. Otisak igračke u metalu, uopšte bilo koji odlivak realnog objekta postaje neka vrsta spomenika, mementa, dobija auru, a gubi upotrebnu funkciju. U odlivku se izgubio nevini i naivni momenat igračke.
A zasto mašna?
Ljubičasta svilena traka je tu da bi naglasila nostalgičnu notu, da podseti na nevinost igre i na fer plej. Oružje, kao i druge takve stvari, se inače interpretiraju samo na jedan način, a meni je interesantno da u to uđem i da zamenjivanjem sadržaja izmenim stereoptipnu viziju same stvari. A i ovaj odlivak mašinke je dosta težak, a visi na običnoj svilenoj traci, čudan je to balans.
Drugi deo ove instalacije je onaj ram?
Ram sa platnom je delom skulptura, a delom je dvodimenzionalna stvar. Mnogi ljudi ne znaju šta drži sliku, šta stoji iza platna. Slika ima tu materijalnu dimenziju koja podrazumeva taj ram. Kada nema platna na ramu, a to je preduslov za neku kreaciju u dvodimenzionalnom, ram postaje vidljiv. To dosta govori o prirodi i poretku stvari koje često ne videći i ne podrazumevamo.
A ove koščice?
Ovde postoji osa tih trodimenzionalnih stvari. Ove koščice su odlivci malih butnih kostiju, ne beba nego simbolično malih ljudi. Ovim delom rada već ulazim u kritiku trenutnog stanja. Kad pominjem patuljke onda mislim na situaciju u kojoj se devalvira ljudsko biće samo zbog razlika u parametrima i u dimenzijama. Kada razmišljam o društvu u kojem živimo često razmišljam o dimenzijama i parametrima u kojima se nalazimo kao građani. Velika većina nas bi verovatno bila svrstana u patuljke. Radi se o dimenzijama našeg učesća u društvu. Koristim stereotipe o malim ljudima koji su viđeni kao frikovi, ili nakaze, koji su isto tako vrlo često nevidljiva sorta, koje krije stid i neprihvatanje – kao ustalom i sve druge društvene grupe čije postojanje nije prihvatljivo.
Ovo je uvod u nešto novo?
Da, uvod u jedan novi ciklus. Sledeće godine u aprilu će biti nova izložba na dva mesta, u Salonu MSU i Galeriju Podroom u KCB-u. Jedna nadzemna i jedna podzemna postavka.
Zašto si crteže na izložbi u “Ozonu” ostavio bez rama?
Ništa ne opremam, ne zbog troška, nego da bih dao priliku da ljudi vide radove bez stakla, što direktnije.Treba sve da se vidi, to je stvar otvorenosti.
Na slikama nema ljudi, a na crtežima su oni prisutni. Da li imaju neku posebnu ulogu?
Nemaju neku posebnu interpretaciju. Radi se o karakterima, kao u stripu. Kroz crteže se nekad uvuče jedan segment koji povezuje seriju. Može čak i da se gleda kao neki poliptih, povezali bi se u familije, ne mislim formalno, već upravo po likovima. Recimo, neki likovi imaju glave kao zgrade Zahe Hadid, imaju elipsaste glave, višeslojne, drugi imaju glave u obliku košnice ili balege, treći u obliku kristala ili dijamanata. Skupine tih likova se mešaju, imam kompozicije gde ih ima više desetina. Svaki od njih vrši svoju funkciju. U slikama koje sada radim ima ih dosta
Počeli smo priču o progresu sa polovine XX veka, koji je možda nabolje oličen u arhitekturi koja je standardizovana po “normalnom” čoveku. Dimenzije “normalnog” čoveka, koje su elementi nekih tvojih radova, ovde se izvrću u suprotnost?
Šta je moderni standard? Beograd je pun modernističke arhitekture, ali je pun i najbednijih udžerica u kojima žive ljudi već generacijama i ta beda se krije, ili pokušava da se sakrije. To se vidi i kada putuješ Afrikom, shvatiš da se zamišljeni obod civilizacije još iz doba Rimskog carstva nije promenio hiljadama godina. Ostao je manje-više isti. Živimo u matriksu, virtuelnoj magli o tome šta je zapravo civilizacija, šta konzumiramo kao stvarnost i šta nam se predstavlja kao ista.
Za sve što radiš, bez obzira na to što je sadržajno zaista dramatično, biraš jedan duhovit pristup?
Nisam spreman da napustim tu priču. Taj spoj je moguć. To je za mene vera u nešto što ima sposobnost da menja – navike, ljude pa i sam život. Ako ostanemo samo pri konstatacijama, onda ništa ne dobijamo – hranimo se jalovošću i ispraznošću.
Koje je tvoje mišljenje o izdavaštvu ovde?
Ja bih jako voleo dve stvari. Jedna je da umetnici treba da budu što nezavisniji. Ja vidim nezavisnost u tome da umetnici mogu da ostvare sami svoju egzistenciju. Na koje konkretno načine ne znam, ali bi bilo idealno da postoji veća količina ljudi koji su na neki od načina nezavisni. Da imaju dovoljno integriteta da nastave dalje sa svojim umetničkim programom. Druga je veća vidljivost. Bilo bi idealno kada bi bilo više publikacija koje odlaze u svet. Ne mislim dakle samo na izdavaštvo za lokalnu scenu. Ovde se svi se znamo i lokalno gledano izdavaštvo bi tu imalo samo funkciju da održava sujete.
Kako vidiš taj iskorak ka spolja?
To je situacija u kojoj ne postoje razvijene strategije. To je ono što sam oduvek mislio, ne postoje čak ni loše strategije, nema nikakvih. Jedini ljudi za koje zna
