Ivona Pleskonja / Deca Sunca
Ivona Pleskonja je u četvrtak 9. oktobra otvorila dve samostalne izložbe pod nazivom “Deca Sunca”. Izložba slika, tačnije jednog ogromnog poliptiha, traje u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, dok je izložba litografija u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja Akademija. Razgovaramo sa Ivonom o procesu rada na slikama i grafikama, o izboru likova koji se pojavljuju na radovima i o – “Deci Sunca”.
Krenula si od portreta, i to od portreta prijatelja i poznanika, pa se to razvijalo dalje, i na tvojoj prethodnoj samostalnoj izložbi “Duh” u ULUSu si imala više od portreta, bilo je uključeno i telo. Sada se opet vraćaš portretu. Da li je to svesna odluka ili je to spontani sled događaja?
To je sve spontano. Telo je tamo bilo u većoj meri zastupljeno zato što su tu bile akrobate i njihova fizička spremnost i sposobnost. Htela sam da predstavim ravnotežu duha i tela, spoj fizičkog i mentalnog stanja pred izvođenje neke zahtevne aktivnosti. Na tekućoj izložbi to nije prioritet, već je poenta u momentu prosvetljenja. Zato mi telo nije bilo tako važno, već je bilo bitno da predstavim neki izraz lica i da tokom slikanja dotaknem neku tananu liniju koja povezuje duhovni i materijalni svet. Tokom slikanja sam bila veoma skoncentrisana na tu liniju, probala sam da je osetim, da osetim granicu spajanja i razdvajanja vidljivog i nevidljivog sveta. To sam kroz položaj glave i pogled pokušala da predstavim.
Kada kažeš prosvetljenje, da li misliš na neku vrstu spoznaje i prisutnosti ili misliš na istočnjačko prosvetljenje?
Ispričaću ti scenario, tj. kako je došlo do ove izložbe, a tu se negde i krije odgovor. 2011. godine svi su pričali o kraju sveta, o kraju majanskog kalendara, o kraju jednog ciklusa i početku novog. Mene je to strašno uzbuđivalo. Ja sam se timo ozbiljno pozabavila, čitala sam i pratila ko šta kaže i šta će biti. Tako se razvijao jedan mogući scenario, pa sam zamišljala šta će da se dogodi. To je pomalo smešno ali i veličanstveno. Malo sam se igrala sa time, pa sam zamislila moguću scenu u kojoj se dešava taj trenutak 21. decembra 2012. godine. Šta bi moglo da se desi? Ja verujem da svet može da bude bolji i zbog toga i maštam o tome. Zamislila sam tu scenu i tada se rodila ideja o izložbi “Deca sunca”. Mnoštvo likova sam postavila u neki eksterijer, u neku pustoš i nisam znala da će biti ovi koji su na kraju završili na slikama, ali sam htela da budu monumentalni, grandiozno slikani da bih predstavila njihov duhovni preobražaj. To je kao neka SF priča. Oni stoje u tom eksterijeru i ja zamišljam kako u tom momentu bljesne neka blještava bela svetlost. U tom momentu svi doživljavaju unutrašnji preobražaj. Odatle sam krenula. Zato pričamo o prosvetljenju. O kom prosvetljenju? Može da bude istočnjačko ili ne, nije bitno, ali da bude neki duhovni rast koji se dešava u tom trenutku svim pristunim licima. Zato je akcenat na portretima i izrazima lica i šta se kome zbiva u tom momentu katalizme pod znacima navoda ili prelaska na drugi, viši nivo.
Pretpostavljam da kao i ranije nije svejedno koga slikaš i ti likovi nisu anonimni i proizvoljni. Kako dolaziš do tih likova? Koji je metod tvog rada i kako dolaziš do predstave?
Kada se rodila ideja o “Deci sunca” osetila sam potrebu da predstavim mnogo likova i da oni budu veliki, daleko veći od prirodne veličine. Nisam znala ko će tačno da uleti u priču, ali odmah mi se iskristalisao Dejv, lik iz Odiseje u svemiru 2001. Likovi nastaju spontano. Slikam u stvari ljude kojima sam oduševljena i koji me impresioniraju na bilo koji način i koji pomeraju svoje granice i granice svih nas. Tako sam došla do Feliksa Baumgartnera. On nije bio u igri u startu, on je skočio iz stratosfere 2012. u oktobru, dakle nešto pre “smaka sveta”. Tako se on pojavio u slici. Moji likovi nastaju intuitivno, spontano, i kristališu se vremenom tokom procesa rada na slici. Uvak mi je bilo važno da je to neko ko pomera svoje granice, ko pomera moje unutrašnje granice i kroz čije delo shvatam da možda granice i ne postoje. Moram da se oduševim nekim. Svaki od ovih likova to čini. To je njihova zajednička nit.
Predstavljeni su likovi iz javnosti, ali ima tu i likova iz tvog života, kao i iz istorije, kao što su egipatske figure.
Jeste, pojavljuje se Tutankamon i Nefertiti. Tu su istorijske ličnosti, tu su i ličnosti koje su meni jako bliske intimno, danas. Tu su ljudi koji se spontano pojave, kao na primer Feliks koji je bio medijska zvezda u tom trenutku. Nekako, svi koji mi ulete u fokus ili sa kojima sam povezana bilo kroz medije, lično ili kroz filmove i knjige. Taj kasting likova koji će se pojaviti u sceni sam radila spontano tokom tri godine.
Kako onda dolaziš do konkretnih predstava?
Pretražujem medije i tražim slike koje mi najviše odgovaraju za stanje koje želim da prestavim. Lik treba da je skoncentrisan na svoj zadatak, da je uronjen u svoj svet, da nije revijalna fotka ili u akciji, već da je više fokusiran na unutra. Feliksa sam na primer ulovila ne pred skok, već tokom vežbe mesec dana pred skok. Onda pravim pripremne kolaže. Štampam slike sa neta ili frejmove iz filmova u određenim veličinama tako da mogu da ih povežem i onda kolažiram.
Jel radiš to fizički ili u kompjuteru?
Fizički, ne radim na kompu. Mogu i tako, ali više volim da radim u ateljeu, da lepim, kolažiram, doslikam ako treba, da sebi objasnim likove. Poenta je da uklopim likove, da uradim montažu, dok ne dobijem scenu koja mi odgovara i koja “radi”. Menjalo se to vremenom, čak je bilo dosta šaljivo, menjala sam likove, dodavala, izbacivala…
Ko je ispao?
Ispale su mlade aikidoke. Bili su super likovi. Ispali su zbog dužine zida u galeriji. Radila sam paralelno i litografije, i to je nastalo spontano, dobila sam poziv od strane Centra za grafiku i vizuelna istraživanja Akademija da uradim izdanje, pa mi se toliko svidelo da sam nastavila. Prvo sam se zainteresovala za sitoštampu, ali sam onda otkrila litografiju i nastavila, i malo po malo sam napravila celu izložbu. I onda, neki likovi koji su ispali sa slika su se pojavili na litografijama. Tu se pojavljujem i ja, pojavljuju se mlade aikidoke, tu su ulični heroji. U litografijama ima više telesnog, ima tu i akrobata.
Otkud ti među njima?
Ja bih mnogo volela da se nađem u toj sceni, haha, pa i ja sam “Dete sunca”. Ja želim da doživim taj trenutak, da bljesne nešto i da se sve promeni na planeti Zemlji. Ne znam zašto se nisam naslikala, valjda sam dovoljno radila autorportreta pa je došlo do zasićenja i potrebe da se obratim više publici nego samoj sebi. Hermetično mi je to bilo malo, izašla sam iz autoportreta, ali to ne znači da neću nikad više to da uradim.
Jako su dobro ispale grafike na tom žućkastom papiru, dobile su na nekoj apokaliptičnosti.
Drago mi je da ti se dopada, jer smo počeli sa belim papirom, i to nije bilo dobro, malo sam se naježila kad sam videla toliki kontrast crteža na belom papiru.
Možda to nije vidljivo na prvi pogled, tvoji radovi su veoma optimistični. Pominješ kraj sveta ali iz želje da bude suprotno. Kako gledaš na budućnost čoveka?
Da, moji radovi jesu optimistični i ja mislim da čovek neće dotaknuti dno, ali mora da ode skoro do dna da bi se nešto popravilo. Ja sam jako optimistična. Slikam čoveka, kako da se izrazim da ne zvučim religiozno jer nisam, kao da smo svi mi sveti. Samim tim nosimo nešto najlepše u sebi i sigurna sam da svi možemo to najlepše da probudimo, makar koliko to bilo začaureno, zaključano ili zaspalo. Sigurna sam da svaki čovek može to da probudi u sebi.
Šta treba da se desi?
To ja čekam i trljam ruke. Šta treba da se dogodi? U ovoj mojoj možda smešnoj SF priči koju sam naslikala na velikom platnu dešava se pojava misteriozne bele svetlosti iz kosmosa. To nije sunčeva svetlost. Šta god da je ta svetlost, to je nešto što stiže i obasjava Sunčev sistem i utiče na sve nas. Možemo da maštamo.
Ova slika je prilagođena galeriji Kulturnog centra Beograda. To je zapravo poliptih.
Rad nije pravljen za galeriju, ali jeste prilagođen kada sam dobila termin. Jako mi je bitan kompletan ambijent. Jeste, to je jedna slika, poliptih od 18 platna, ukupne dužine 19 metara, a visine 2 metra.
Šta ćeš novo da radiš?
Uvek imam neku klicu koju posadim, to mi je jako važno. Dok radim neki veliki projekat, bacim neku ideju za dalje. Ovu sliku sam radila tri godine, tako da imam potrebu da što pre krenem u nešto novo. Napraviću malu pauzu, pa idem dalje. Istraživaću temu duhovnosti možda kroz druge medije.