Ivana Popov
Iako možda ne izlaže intenzivno, umetnica Ivana Popov svakim svojim novim projektom nadomesti nedostatak ,,svežeg vazduha’’ na lokalnoj sceni. Njeno dugogodišnje stvaralaštvo karakteriše najpre kontinuirani rad sa prostorom u kome eksperimentiše sa različtim medijima (videom, papirom, bojama, itd.). Povod za razgovor sa Popovom prevashodno jeste bila njena izložba postavljena u galeriji Remont.
Predlažem da počnemo sa malim objašnjenjem naziva rada It’s time for them to sing – kako se baš ovakav naziv odnosi na činjenicu da je reč o ambijentalnoj instalaciji koja podstiče posmatrača na smiraj, kontemplaciju?
Rekla bih da je izložba optimistična, lagana, rasterećena nekih gorućih tema. Imam običaj da naziv izložbe uobičajeno pronalazim u vidu citata iz neke knjige koju čitam u procesu rada ili je reakcija drugih ljudi na postojeću produkciju. Ova rečenica je reakcija mog bliskog prijatelja na sam rad – njegova impresija. Sa druge strane, često kada neko drugi sa strane, ko nije upoznat sa produkcijom u našoj zemlji, posmatra produkciju u Beogradu generalno ima negativan stav da je sve depresivno, da ima dosta ratne tematike – to je neki negativan faktor…
Dakle, može se reći da naslov sugeriše neku vrstu eskapizma?
Ne bih rekla da je totalni eskapizam, mislim da je pre konkretno stanje stvari.
Primetio sam da su tradicionalni materijali boja i papir mediji sa kojima najčešće radiš ?
Sam rad sa materijalom je uvek bio bitan za mene. Od samog početka nisam koristila klasične forme recimo ulje na platnu ili uopšte neke forme koje su tipične. U samom startu je materijal bio čudan na neki način, ja bih ga nazvala dekorativnim materijalom. Ta dekoracija proizilazi iz fasicinacije spoljnim svetom – sve što vas okružuje vrši veliki uticaj na način na koji ćete vi da stvarate i šta će se zapravo dešavati sa radom. Moja majka je bila inženjer hortikulture samim tim dekorativni momenti povezani sa tim zanimanjem su u mom radu prisutni – latice cveća ili neke razne mreže koje se koriste za scenografiju u cvetnoj industriji. Dakle, u ovoj situaciji nisu toliko tradicionalni materijali u pitanju. Jeste korišćen papir ali krojački papir, zatim pigment koji je čist i neki industrijski materijali tipični za, recimo, Ameriku tipa lateks trake za vežbanje. Američki kontinent je prilično ogoljen i najinteresantnije iskustvo je kada vidite da na ulicima nema nikoga a onda odete u sportski centar gde veliki broj ljudi trči, vežba. Dakle, vizuelne forme koje vas uzbuđuju su retke, više su pomerene u neku drugu sredinu – jedan od radova je rađen sa tim lateks trakama i poseduje neki nostalgični osećaj vode i mora iako je rađen u Americi daleko od mora u srcu kontinenta. Zatim, koristila sam Himalayan paper koji je izrađen specijalnim procesom na Himalajima, te je spiritualnost prisutna i u samom postupku. Često ne želim da sama pravim papir; mišljenja sam da se rad pravi sam za sebe, on se kreira iz segemenata koji su izabrani i koji kasnije čine celinu.
Treba napomenuti da je taj papir posebno zanimljiv jer su u pitanju praktično presovane niti biljaka…
Da, kao i svaki papir se pravi od nekih specijalnih biljaka ili tekstila i uobičajeno se čuva u tajnosti način na koji je izrađen. Međutim, ovaj koji sam ja koristila je pride bakarni i bio mi je važan upravo zbog svetlosti. Inače, odnosi svetlog i tamnog, odsjaj, svetlucanje i fragilnost uvek su prisutni u mom radu.
U vezi sa tim, komponenta koja mi se čini određujućom za tvoju dosadašnju umetničku praksu je svakako prostor. Na koji način konstituišeš ambijent u odnosu na relaciju svetlo-mrak?
Konkretno u ovom slučaju bila su zastupljena dva pravca u procesu rada. Prvi je video- video instalacija, dok je drugi rad sa samim materijalom odnosno radovi u materijalu. Video se gotovo uvek smešta u neki tamniji prostor, međutim, meni je bilo bliže da smestim samu projekciju u prostor koji nije u potpunom mraku tj. ima prirodno svetlo, i samim tim postaje više kao neka intervencija, ima neku lakoću crteža ili fotografije. Na taj način sam mediji postaje neuhvatljiv i menja se. Oba segmenta izložbe su jednako važna. Želela sam da oni međusobno komuniciraju. Sa tog stanovišta, jedan deo izložbe je postavljen u deo galerije koji ima prirodno svetlo dok se drugi deo postepno prebacuje u crnu kocku. Instalacija kao mediji i relacija rada sa prostorom je meni uvek bila bitna, čak i u tim najklasičnijim formatima kada sam radila sa kolažima postojao je neki element kojim sam težila instalaciji. Na jednoj od prvih izložbi u Dom omladine, davne 1998. godine, bile su prisutne latice sušenog cveća odnosno latice pravog cveća posute po podu galerije koje su se prirodnim procesu osušile. Dakle, ta mirisnost je isto bila prisutna kao i radovi rađeni u cveću.
Gotovo performativni element – aktivacija posmatrača odnosno više njegovih čula?
Da, svakako. U nekim sledećim situacijama bio je prisutan i zvuk, zatim komunikacija između likovnog i primenjenog, pokušaj da se napravi umetničko delo koje se suodnosi sa upotrebnom vrednošću, ali da dotakne na neki način i arhitekturu i odnos sa samim prostorom. Tako da sam oduvek bila zainteresovana za instalaciju, s tim što svaka galerija ima svoje postulate i rad se prilagođava prostoru odnosno vrlo često rad bude kreiran za prostor; kreirani su pojedini elementi koji potpomažu postizanje atmosfere – u ovom slučaju, stvorena je zavesa black out sa rupičastim prozorčićima koji omogućuju da taj drugi deo ne bude crna kutija nego da bude prozračan prostor, ali istovremeno dozvoljavaju dovoljnu količinu svetla da objekti Sky ili Agava mogu da se vide.
U tom smislu, možemo zaključiti da sama materijalnost umetničkog rada biva dovedena u pitanje, te konstatovati da se ti konstantno poigravaš tzv. hibridnim formama?
Tačno tako! Hibridne forme su interesantne zato što su generalno aktuelne u savremenoj umetnosti. Umetnici se lako prebacuju iz jednog u drugi medij i kombinuju različite elemente koji su često atipični i stvaraju neku vrstu izbačaja. To može biti, kao što sam pomenula, poigravanje da li je to likovno ili primenjeno, gde to svrstati, a zapravo ne pripada ni jednom ni drugom. U ovoj situaciji bilo mi je interesantno uključivanje nekih gotovih dizajnerskih proizvoda rađenih od strane etabliranih dizajnera koji imaju lični pečat, dakle, uvođenje takvih elemenata u umetnički rad. Na primer, stolica koja stoji ispred video instalacije Cavtat jeste jedan takav element. Pretpostavljam da će toga više biti u budućnosti
Dakle, po principu postprodukcije – korišćenjem različitih metoda kolaža, reciklaže, aproprijacije. Sa druge strane, tvoji radovi odišu izuzetnom senzibilnošću i taktilnošću karakterističnom za produkciju tzv. ženske/ feministički orijentisane umetnosti (npr. Pipiloti Rist), međutim, iako oni ne mogu biti okarakterisani kao takvi, zanima me u tom kontekstu kakva je tvoja percepcija vlastiog rada?
Možda samo osetljivost rada vuće u tom pravcu, ili možda upotreba tih materijala, ali sa druge strane isto tako senzualan rad može i muškarac da proizvede. Definitivno samo u izboru materijala a to opet potiče iz porodičnog nasleđa; svi mi izvlačimo nešto iz podsvesti, pa pretpostavljam da je odnos prema materijalu takođe nešto intuitivno tako da će se samim tim menjati sa vremenom. Boravkom u Americi pojavile su se neke stvari na kojima ja nikada ranije ne bi radila – industrijski materijali poput foam-a koji je služio da se na njemu napravi crtež, zatim neke mreže, folije koje su korišćene za fotografiju. Jedan moj prijatelj je rekao da je za savremenog umetnika jako važno da se nalazi u gomili materijala koji mu omogućavaju da u zavisnosti od potrebe njih koristi. Primera radi, tokom boravka u Nemačkoj, pre godinu dana, bilo mi je zanimljivo da istražujem proizvode nekih nemačkih industrijskih firmi odnosno kolekciju uzoraka i promišljam svoj rad u odnosnu na iste…
Voleo bih da se malo vratimo na aspekt tvoje fascinacije biljkama, koje su učestali motivi prisutni u tvojim radovima?
Moja baka je gajila cveće, a veliki deo ove izložbe je, na neki način, posvećen njoj. Svoju ljubav prema cveću prenela je na moju majku koja je, kao što sam spomenula, bila inžinjer hortikulture. Dakle, posmatrano po toj liniji nije neobično što je reč o motivu koji je konstantno prisutan. Rad odnosno instalacija Cavtat jeste snimak terase moje bake iz istoimenog mesta reflektuje prolaznost vremena, jedne epohe i potrebu za aktivacijom sećanja. Moje najranije detinjstvo je vezano za Cavtat, za taj mediteranski pejzaž, biljke koje tamo rastu. Otud agava, jedna krajnje fascinatna biljka, karakteristična za te predele; reč je o neuglednom kaktusu koji vrlo retko izbaci ogroman cvet nakon čega umire. Samim tim agava koja je arificijalna forma u galeriji predstavlja upravo taj trenutak kada je cvet izašao i polako se gubi i iz toga izrastu neke nove, buduće male biljke.
Sa druge strane, naglasio bih takođe i tvoju fasciniranost Japanom uopšte zen budizmom samim tim potrebu za kontemplacijom, ja bih bio slobodan da kažem za kontinuiranom kontemplacijom, kao nekoj vrsti nužnog bega od užurbanosti svakodnevice. Povezao bih to sa onim što si maločas konstatovala, te rekao da biljke u tvom slučaju imaju funkciju okidača spokoja?
Obuzetost Japanom javila se u trenutku kada je u Srbiji vladao potpuni mrak. dakle, okvirno oko 1995. godine kada u našem gradu nije postojalo ništa lepo. Vi ste imali opciju ili da reflektujete ono što vas okružuje i da stvarate nešto krajnje depresivno ili da se posvetite nečemu drugom. Moja reakcija na to je bila upravo kontemplacija i okretanje stvarima koje su me privlačile. Moj izbor je bio Japan u kome sam našla nešto blisko sa umetnicima koji su tamo stvarali. Mislim da je to bilo jako bitno u smislu nekog izgrađivanja, ali i neke veze sa tim mediteranskim pejzažom. Kada posmatram taj krajoilik u kome sam dosta boravila, i u kome sam rođena, dosta me podseća na Japan svojom prirodom, ti borovi, boje, svetlo. Mislim je takav odabir teme bio prirodna reakcija na ratnu situaciju.
Da, posebno ako imamo u vidu da se to urušavanje društva kontinuirano događa, i da živimo u državi vanrednog stanja, te su nam u tom smislu konstantno potrebna druga polja delovanja.
Odnosno izbacivanja iz svakodnevice. Upravo tako.
I za sam kraj ovog intervjua, pozvaću se na tezu Nikolasa Burioa o Radikantu. Ovaj termin on izvlači iz botanike i odnosi se na biljku koja preživljava, može lako da se adapitra na bilo koje tle (bršljen)…
Da, i govori o plejadi umetnika koji se negde pomeraju, koji su nomadi, odlaze u druge sredine i ne nose neophodno svoju tradiciju i postaju ono što žele.
Dakle, pod radikantima se podrazumevaju umetnici koji prolaze kroz kompleksne procese promišljanja, u krajnjoj liniji, vlastitog identiteta u odnosu na konačni proizvod. Oni se konstantno transformišu, menjaju, i njihov nomadizam praktično postaje baza umetničkog delovanja.
Uopšte ta postprodukcija. To je verovatno počelo u muzici, nastaje delo za sebe, koje nije vezano direktno za postojanje prethodnih autora…To se dešava i u likovnoj produkciji. Umetnik se više ne vezuje lancima za postojeće strukture, za uticaje, stvara nezavisne forme!
–
www.josephiklein.com/show.html
