Inter(atr)akcije
Na izložbi su predstavljene tri video-interaktivne instalacije koje na interesantan način angažuju posetioce izložbe, ali i deformišu galerijski prostor specifičnom postavkom, težeći da preispitaju emancipatorske potencijale participatornih umetničkih praksi.
Autori izložbe su Simona Ognjanović, Sima Kokotović i Rade Pantić.
Umetnicima koji na izložbi učestvuju postavili smo nekoliko pitanja.
U tekstu koji prati izložbu naglašena je emancipatorska namera izlagača. Da li možete da nam opširnije objasnite ovaj pristup? Da li ćete tokom trajanja izložbe organizovati neke događaje (razgovore sa publikom i slično) i da li imate potrebu da datu emancipatorsku funkciju radova tokom trajanja izložbe proverite?
Izvanredni Bob: Nemam, ne znam.
Nemanja Lađić: Mislim da se te emancipatorske namere mogu podeliti na one osnovne, koje su zasnovane na izboru medija, samoj tematici i želji da se baš takav rad prikaže što široj publici, i one dodatne koje obuhvataju propratne tekstove, predavanja, diskusije ili radionice. Za mene je u ovom momentu interesantna samo ova prva kategorija. Interaktivni video se na nasoj lokalnoj sceni mozda pojavljivao ponekad, ali svakako kao vrsta nije zauzeo neko značajnije mesto. Tako da mislim da je izbor da se izložba bavi isključivo ovim medijom veoma bitan – za početak, da podseti na njegovo postojanje. Druga stvar koja vam je jako bitna je da to što uradite bude primljeno/shvaćeno od strane publike. A pošto moj rad snima sve posetioce koji mu poklone malo pažnje, meni je data mogućnost da te snimke pregledam i vidim kako su prisutni reagovali u datoj situaciji …
Mića Stajčić: S obzirom da sam na ovoj izložbi u funkciji umetnika, a ne organizatora tj. kustosa izložbe, teško mi je da objektivno sagledam tu emancipatorsku funkciju koju ova izložba eventualno poseduje. Ono što bih primetio je da su svi izloženi radovi interaktivni, što znači da od posetioca očekuju više od pukog posmatranja, tj. očekuju i motivišu na neko angažovanje i u neku ruku, igru. Samim tim vrše određeni uticaj, ostaju duže u sećanju, ostavljaju nešto pozitivno. Posetioci izložbe nisu dosli samo da se međusobno ispoštuju i popiju piće, vec su se i malo zabavili.
Prikazani radovi na duhovit način “krive” prostor, dovode u vezu neke tačke koje su inače nespojive. Da li možete da nam otkrijete nešto o tehničkoj strani vašeg rada?
Izvanredni Bob: Binokularna video instalacija Parallax je struktuirana u post desktop ključu. Za ovu priliku su hakovana 2 vizira iz VHS kamera koji su unakrsno povezani sa 2 CCTV kamere. VHS look daje ovom komadu specifičan chic-šmek. Ideja je da se gledalac vidi kako se gleda. Odnosno, da postane zrikav ukrštanjem 2 ugla iste slike, tj. stvori prividni 3D efekat.
Nemanja Lađić: Instalacija The Mirror SetUp 2 je bazirana na programu koji se zove Pure Data. Pd je vizuelni programski jezik namenjen multimedijalnim instalacijama, koriste ga pre svega muzičari, ali i vizuelni umetnici. On dakle, sadrži veliki broj objekata sa različitim funkcijama i vi povezujući te objekte u određene sisteme pravite konkretne aplikacije koje će obavljati neku radnju u skladu sa vašim potrebama.
Mića Stajčić: Moj rad pokušava da spoji spoljašnji prostor, tj. “realnost” sa unutrašnijim prostorom galerije. Prvenstveno mi je bio cilj da slučajnog prolaznika bez njegove volje ubacim u prostor galerije, samim tim što je slučajno pogledao u ekran u izlogu. Da bih to tehnički realizovao, postavio sam plazma televizor i kameru u izlog, van izlagačkog prostora, i ukrstio ih sa kamerom i projektorom koji se nalaze u galeriji.
Upuštanje u ovakve projekte deluje finansijski veoma zahtevno. Imajući u vidu budžete u kulturi, kako gledate na bavljenje ovakvom vrstom radova?
Izvanredni Bob: Sam finansiram svoje radove, Dom omladine je učestvovao jednim malim delom u produkciji. Povremeno dobijam budžete za realizaciju filmova i instalacija. Mislim da država ne bi uopšte trebalo da se bavi finansiranjem kulture, po ugledu na američki model. U Srbiji postoje razni primeri uspešnog finansiranja od strane evropskih fondova i drugih institucija koji po projektu doniraju i do pola miliona evra. Pored Kickstartera ili Tip Jar opcije na Vimeu, kukanje i zapomaganje zbog malih budžeta deluju degutantno pored crowdfundinga. Umetnici odavno nisu bogom dani geniji koji sede izolovani u svojim studijima i stvaraju, već moraju biti i producenti i menadžeri. Tehnologija nije više nedostupna, tako da i ne predstavlja nekakvu ekskluzivnost.
Nemanja Lađić: Mislim da bi bilo užasno kada bi prva stavka o kojoj razmišljate kada počinjete neki novi projekat bila budžet u kulturi. Zato se problem tehničke izvodljivosti obično ostavi za kasnije, da bi se na kraju ispostavilo da to što smo zamislili baš i ne može tako lako da se realizuje. Ali da smo o budžetu i mogućnostima mislili na vreme, možda ne bismo ništa ni smislili.
Skoro sve se dešava na “granici izvodljivosti”, samo što je to nekako postalo deo manira, pa se projekti često i dodatno komplikuju da bi izvukli maksimum iz onoga što se nudi (ako je slučajno ponuđeno više od očekivanog).
Kada je u pitanju interaktivni video, skupa oprema je veći problem od potrošnih materijala. Srećom, galerije su međusobno dosta dobro povezane, pa se ponekad njihovom udruženom tehničkom podrškom realizuju i dosta zahtevne izložbe.
Mića Stajčić: Mislim da je svako bavljenje umetnošću u trenutnim uslovima veoma skup hobi, ali s druge strane, da se ne bavim time verovatno bih usled sopstvene neostvarenosti postao alkoholičar, narkoman ili nesto slično, a to bi me opet koštalo i vremena i para, tako da je ovako daleko bolje.
