Dragana Žarevac
Pitanja za Supervizuelnu povodom izložbe u Galeriji Beograd (4. 12 – 22. 12. 2014.) a i inače
–
Kada je bio tvoj prvi javni nastup kao umetnice, gde, s kime?
Negde 1971/2. počela sam da posećujem sve kulturne događaje za koje sam mogla da saznam prateći oglase u „Politici“. Koncerti na „Kolarcu“, zatim Bitef, Bemus i Fest (bar tri filma dnevno) bili su zanimljivi, ali ono što mi je ostavilo najdublji utisak bila su predavanja Koste Bogdanovića u Muzeju savremene umetnosti na kojima sam prvi put shvatila da treba da učim kako da gledam umetnička dela. Uvek pomislim kako je to bio dobar način da se neguje nova publika. Takođe, nezaboravan je bio i performans Katalin Ladik u Salonu Muzeja savremene umetnosti, to je verovatno bilo 1974/5. I naravno, postala sam redovna publika Studentskog kulturnog centra gde sam se uvek osećala dobrodošlo i gde je uvek bilo neke uzbudljive energije koja me je vezivala za to mesto, a pogotovo tokom Aprilskih susreta kad se kuća punila umetnicima iz sveta i kad su se događale čudesne stvari, ne samo u galerijama, nego i u svakoj vrsti komunikacije. Ja sam tu redovno učestvovala u sastancima grupe (i zvali smo se „grupa“) koja se bavila jednom vrstom psihoterapije, jer sam se spremala za studije psihologije, a često je tu učestvovao i Velja Abramović. Velja je o tome pričao Marini i jednom je na sastanak te grupe s Biljanom Tomić došla i Marina Abramović i donela svoj portofolio. Objašnjavala je i pokazivala nam dokumentaciju sa performansa, naravno, na sasvim drugačiji način nego što se oni tumače danas. To je takođe bio jedan od presudnih momenata za moje menjanje pravca od psihologije ka umetnosti.
I najzad, 1979. u novembru (danas, 6.11.2014. tačno je 35 godina od tog dana) uradila sam moj prvi performans u okviru nekog festivala videa i performansa u velikoj galeriji SKC-a. Tako je počela saradnja s Biljanom Tomić koja se pokazala kao emotivno vrlo komplikovana i puna nejasnih obrta. U svakom slučaju, njoj ostajem zahvalna za tu prvu priliku i mogućnosti koje su se otvorile u narednih nekoliko godina.
Kako se tvoj rad razvijao kroz osamdesete, devedesete, dvehiljadite? Da li sagledavaš neke veće korake u tom procesu?
Mislim da je zanimljivo sagledati moj rad u toj perspektivi kroz tri decenije i nešto više. Vidim moj rad kao pojavu koja povezuje nekoliko pokreta koji su se smenjivali tokom decenija. Na samom početku sarađivala sam sa članovima, u tom trenutku raspadajuće, Grupe 143, naročito s Pajom Stankovićem s kojim sam uradila prvi sledeći performans. Zatim sam mnogo naučila od Tahira Lušića (grupa Alter Imago) koji mi je usmerio pažnju na teoretske tekstove koje do tad nisam poznavala, a veoma mi je bitna bila i saradnja s Mišom Savićem koji mi je pomagao u realizaciji zvuka za performanse i koji mi je otvorio put ka razumevanju minimalne muzike. Osamdesete su protekle u preispitivanju smisla i traženju forme koja bi spojila ono što imam da izrazim sa onim što me okružuje. Mučila me je efemernost performansa i nemogućnost prikupljanja adekvatne dokumentacije koja bi ostala kao trag posle tog rada. To su bili problemi tehničke prirode, ali i dilema da li je moguće ostvariti nematerijalnu umetnost, a istovremeno funkcionisati kao profesionalac u umetnosti kao delatnosti. Najzad, sugerisano mi je da performanse počenem da beležim videom. Tako sam napravila prvi video-performans 1988, neposredno pred odlazak u Pariz i par meseci kasnije sanjala sam kako pevam ponavljajući frazu „video je način da se počne život“. Vrlo sam dosledno shvatila značenje tog sna .
Devedesete su za mene bile nešto drugačije od onoga što su ljudi živeli u Beogradu, jer je moje iskustvo stalno imalo distancu prema aktuelnostima u tadašnjoj Jugoslaviji pošto sam tada živela u Francuskoj. Zatim, ja nisam uopšte okretna osoba koja živi s tehničkom opremom kao sa sopstvenim produžetkom. Zato nisam mogla da hodam s kamerom i beležim događaje, iako sam to želela, jer meni treba mnogo, zaista mnogo sati prikupljanja informacija, rada i razmišljanja pre nego što neko iskustvo uobličim u delo. Sem toga, život u Francuskoj podrazumevao je direktno upoznavanje sa svim onim pojavama u umetnosti koje sam želela da vidim godinama ranije, a takođe i sa načinom na koji funkcioniše umetnost kao profesija u jednoj zemlji u kojoj postoji tržište. Tako se u mom radu tokom devedesetih prepoznaju teme kojima su se bavili i drugi umetnici, kao na primer Naskovski ili Zoran Todorović, ali one su formulisane na sasvim drugačiji način. Tek posle predanog posmatranja i beleženja, pribiranja mnogo dokumentacije, duge refleksije i saživljavanja s pojavom koja me zanima mogu da formulišem rad. Kad stignem do, takoreći, jedne (pokretne) slike koja sažima ono što sam u tom procesu saznala, tad verujem da sam napravila delo.
Dvehiljadite su za mene godine zrelosti koje dolaze posle velikih nagrada i priznanja i u kojima više nemam potrebu da tražim svoje mesto u okviru scene, nego se osećam kao nezavisna pojava koja ima svoj kontinuitet, opus i pravce razvoja i u mogućnosti sam da rad stavim u centar iz koga biram s kim komuniciram i na koji način to radim. Poslednjih petnaest godina mnogo sarađujem s mlađim umetnicima kojima sam zahvalna za znanje, duh i informacije koje mi nude i verujem da ja njima mogu da pružim nešto smisleno i korisno.
–
–
Ko su ljudi iz sveta umetnosti iz tvog neposrednog okruženja koji su obeležili tvoj umetnički rad? Koje geografije su obeležile tvoj umetnički rad?
Ono što je ključni događaj mog života sigurno je put u Indiju 1978. Verujem da moj misaoni okvir pripada indoevropskoj civilizaciji i studije sanskrita su osnova za moje razumevanje te civilizacije. Putovanja su jako važna. Sreća je što sam imala priliku da vidim mnoge važne muzeje, a bitno je i što sam hodala terenima najvećih svetilišta (Giza – Luksor – Karnak, Teotiuakan – Tula – Tulum, Khđuraho – Svajambunat, Delfi – Menhiri u Bretanji…). Tako se dobija koordinatni sistem od horizontale sadašnjosti i vertikale istorije i onda je pogled na ovaj trenutak i sebe u njemu sasvim drugačiji jer podrazumeva otklon koji ostavlja prostor za manje pristrasnu refleksiju.
Ljudi je bilo zaista mnogo, možda više neumetnika nego umetnika. Među etabliranim umetnicima – La Monte Jang zato što mi je pokazao da savremena umetnost može biti povezana sa vedskom tradicijom i hinduizmom, Mona Hatum zato što je žena koja dolazi iz zemlje u kojoj rat traje beskrajno dugo i zato što to stanje beleži videom. Tijeri Destrijez, moj distributer, zato što predstavlja model kustosa – dilera koji ume da bude i kritičar i saradnik i prijatelj. Naravno – moj sin koji ume da me ismeje na takav način da stekneš utisak kako sam mnogo simpatična kad radim glupe stvari.
Otkud ti u mediju videa? Otkud video u tebi?
Mogla bih sad ovde da navedem razne umetničke i teorijske razloge, ali mislim da je suštinski razlog iracionalan. Kad koncipiram rad, vidim ga kao video ili kao video u prostoru u odnosu na neke druge elemente. Tako je, i koliko god iznova da to preispitujem, opet se vratim na isto: život je počeo s videom i još traje.
Volim da pevam, volim tekst, pravopis i čitanje, volim komponovanje elemenata na dvodimenzionalnoj površini i mogućnost da drugima nešto saopštim na direktan i razumljiv način. Jednom su hteli da me ocrne rekavši mi da je svaki moj rad „short, funny and political“, a ja mislim da je to zapravo odlično i da je upravo to – video.
–
Rad koji ćeš izložiti u Galeriji Beograd bavi se krhkošću tvog tela i njegovim strastima – bolešću i žudnjom za životom. Ti plešeš tango sa svojim alter-egom. Gde te vodi taj tango?
Da, te muke s telom su verovatno suštinski izvor želje za umetnošću. Performans je prisustvo tela. Telo je patnja, želja, uživanje, prostor u kome se sadrži sve što jesmo i u kojem se odražava sve što je oko nas. Telo ima memoriju koju ne umemo lako da pročitamo. Moje telo je zapamtilo mnogo patnje i odlučilo da će samo sebe polako da uništava. Tako razumem autoimuni proces. Istovremeno, telo zna kako funkcioniše samoizlečenje. Ovaj rad situira se na mestu između samouništenja i lečenja. Mnogo godina na bezbroj načina pokušavala sam da zaustavim tok degeneracije i usmerim ga u regeneraciju. Koliko god da mrzim ortodoksnu medicinu, farmaceutsku industriju i sve greške i zloupotrebe koje dolaze otuda, a pogotovu one koje izazivaju zavisnost ili služe profitu uništavajući zdravlje, na kraju sam morala da priznam da je jedino što mi je obezbedilo pokretljivost mišića i mogućnost da nastavim da živim – „lek“ koji je skrojila ta ekspoatatorska industrija. Zato će prazne flašice u kojima su se nalazile pilule koje svakodnevno gutam već više od deset godina dobiti svoj prostor u instalaciji.
Ovim radom sebe suočavam sa svim onim činjenicama o meni koje ne volim: volumen i slabu pokretljivost mog tela, nemogućnost da kontrolišem potrebe i nadvladam slabosti tog tela. Takoreći čitav život nastojim da izmenim te datosti na sve načine do kojih sam mogla da doprem, ali one se opiru promeni. A uz sve te poražavajuće ishode još moram da priznam da mi hemijska supstanca koju neko prodaje s velikim profitom, zapravo – pomaže. I na kraju, iako ti porazi masakriraju moj osećaj lične moći, ja ipak i dalje oduševljeno grabim život. Taj zbir strasti za životom i poraženosti čine osećaj kojim se pleše tango.
Moja učiteljica tanga kaže da je tango borilačka veština. Sadrži elemente slične aikidu: prepoznavanje i usklađivanje onog naspram sebe, naizmenično usmeravanje snage i konstruisanje jednog trećeg tela koje se javlja između dvoje koji su se prepoznali i uskladili i između sebe i sa muzikom i ritmom. To treće, tango-telo je nešto kao ljubav, nešto što ostaje kad se ugasi memorija naših tela.
–
–
_________
Dragana Žarevac (Beograd, 1959) likovna je umetnica koju zanima odnos između stvarnosti i istine. Obrazovanje u muzici i video umetnosti sticala je u Beogradu, Bombaju, San Diegu i Parizu. Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina, samostalno ili u saradnji sa drugim umetnicima, izvodila je performanse u najvažnijim galerijama bivše Jugoslavije i u inostranstvu. Kao dobitnica više stipendija francuske vlade realizovala je tri video rada u pariskom studiju Grand Kanal. Njeni video radovi prikazani su na brojnim video-festivalima, TV stanicama, izložbama i manifestacijama širom Evrope (Tejt Modern – London, Centar Žorž Pompidu – Pariz, Muzeo Gugenhajm – Bilbao… ), u SAD i u Africi, a prisutni su u kolekcijama u Francuskoj i Nemačkoj. Dobitnica je međunarodnih nagrada za video – Nagrada Centra za umetnost i tehnologiju medija (ZKM) u Karlsrueu (1998), Zlatna Sfinga za Opus na Festivalu Video Medeja u Novom Sadu (1999) i Nagrada Galerije „Nadežda Petrović“, Čačak (2005), kao i mnogih priznanja vladinih i nevladinih organizacija. Piše likovne kritike, radi kao selektor na video festivalima i kao autor radionica fokusiranih na odnos između umetnosti i društva.
 a i inače
-
Kada je bio tvoj prvi javni nastup kao umetnice, gde, s kime?
Negde 1971/2. počela sam da posećujem sve kulturne doga){kind=link}