B. Petković, J. Ćosić, K. Pantelić
U umetničkom prostoru U10 nedavno je održana izložba Difference autorki Bojane Petković, Jovane Ćosić i Ksenije Pantelić. Umetnice su izložile tri video rada na kojima opisuju kakve umetničke radove su zamislile za tu izložbu u idealnim produkcijskim uslovima, kojih naravno nema, samim tim nema ni pomenutih radova. Na ovaj način se pokreću pitanja stvaranja, izlaganja i samog procesa nastanka jednog umetničkog dela o čemu smo razgovarali za Supervizuelnu.
Umetnost je čvrsto vezana za kontekst u kojem nastaje. Da li mislite da umetnost ima funkciju i kako vidite ulogu umetnosti u Srbiji danas? Kako se u tu sliku uklapa umetnik?
Jovana Ćosić: Umetnik i njegovo delo, po meni, predstavljaju nerazdvojnu celinu. Određen kontekst ili dirskurs iz kog se nastupa je uvek prisutan, ali to ne znači da je on odvojeni deo umetnika. Umetnost svakako ima funkciju, njena uloga danas ista je kao i u prošlosti, da pomera granice, prosvećuje, opominje, sugeriše, komunicira, ukazuje na neke istorijske događaje, kritikuje… Ipak njena uloga nije samo da odrazi očigledno stanje, nego i da pokuša da ga popravi ili prevaziđe dajući mu lični pečat. Umetnost u Srbiji danas, kao i uvek, drži se po strani, njena uloga je mala. Umetnik u Srbiji je čovek na klackalici između pozicija neshvaćenog, nesnađenog umetnika i izvođača radova.
Ksenija Pantelić: Znam da umetnost ima funkciju, ali mislim da je nju jako teško definisati. Pitanje je ko definiše funkciju umetnosti danas? Po meni, ta funkcija ne sme biti isključivo samo ono što prvo padne na pamet, mada u velikom broju slučajeva tako i ostane. Dođe se do lakog rešenja, prvog treptaja i tu se stane. Svi “zadovoljni”, ali u stvari niko nije i vrtimo se u krug, kao mačke za svojim repovima. Treba započeti proces od početka, doći do konteksta, njemu posvetiti vreme, pa onda krenuti dalje. Zbog toga većina stvari pada u vodu, jer ovakav pristup zahteva vreme i strpljenje, a vreme gazi i ukoliko nisi stvarno u tome sve jako brzo postaje besmisleno i traži se ono što je trend. I to mi je ok ako znaš da si tu hteo kao umetnik ili kao čovek da stigneš i da si u tome bio iskren prema sebi.
Bojana Petković: Da, svakako da umetnost ima funkciju ili bi barem trebalo da je ima, međutim njena uloga u Srbiji je potpuno poljuljana i gotovo nevidljiva van krugova u kojima nastaje. Umetnik je samim tim stavljen u vrlo delikatan i nezavidan položaj u kome se takođe preispituju i njegova uloga i funkcija.
Čini se da se načini prezentacije umetnosti moraju menjati da bi bili u skladu sa vremenom i društvenom situacijom, a da umetnost mora da komunicira bolje i više. Kako gledate na to? Da li vam je važno da umetnost stigne do publike? Šta radite da bi vaša umetnost bolje komunicirala?
Bojana Petković: Načini prezentacije odnosno postavke umetnickog dela u nekom prostoru podjednako su bitni koliko i samo delo jer to sve zajedno zaokružuje jednu celinu i određuje ili dopunjava kontekst u kome to delo nastaje. Da li umetnost na pravi način komunicira sa publikom ili ne, to su upravo pitanja kojima se i ja bavim u svom video radu. Međutim postavlja se pitanje ko tačno čini publiku na našoj umetničkoj sceni i sa kim zapravo umetnici komuniciraju? Da li se ta komunikacija svela na unutrašnji monolog ili na dijalog sa kustosima i kolegama iz branše? Umetnost mora da nađe način kako da dopre do šire publike, a da ipak ne pređe u sferu estrade. Mora da bude direktna i in your face. U tom smislu mislim da ulična umetnost, instalacije i intervencije u prostoru možda najbolje komuniciraju sa širim auditorijumom.
Jovana Ćosić: Umetnost je uvek išla u korak sa vremenom ili ispred njega. Tako da je neizbežno da se i načini njene prezentacije menjaju i prilagođavaju društvu i savremenoj tehnologiji. Ovo je jako bitno posebno zbog komunikacije. Naravno da mi je važno da umetnost stigne do publike, ipak taj put treba da bude u službi određene ideje ili koncepta. Hoću da kažem da mi nije bitan samo način prezentacije već njena uloga u ostvarivanju krajnjeg cilja. Različiti načini prezentacije predstavljaju samo sredstvo za to ostvarivanje.
Ksenija Pantelić: Niko ne stvara sam za sebe čak i kada nismo spremi da ono što radimo stavimo pred publiku. Mi smo sami sebi publika. Očito, danas su se načini prezentacije promenili u odnosu na ranija vremena. Ali to ne znači da ti raniji načini prezentacije nisu bili dovoljni prenosnici informacija, želja i ideja vremena. Sada imamo problem i sa vremenom i sa svim stvarima koje mogu da se kažu. Nije dobro sve reći i zato je potrebno razmisliti sa čim želiš da izađeš, kako svoju ideju da prezentuješ i šta je ona zapravo. Umetnost će uvek komunicirati ali izborom načina prezentacije tvog rada publika će biti drugačija. Nikada nećeš uspeti sve da zadovoljiš, da svima budeš jasan. Ali dokle god postoji komunikacija onda je u redu. Niko, ni umetnik ni delo ni publika ne bi trebalo da ima prednost. Svi smo valjda u toj priči zajedno. Da bih komunicirala moram da imam trenutke u kojima se povučem u sebe, u svoj rad u neke nove knjige. Ne želim da uvek pričam istu stvar, ali da bih rekla nešto novo onda mora nešto novo da se nauči ili doživi. Povlačenje ne kao predaja već kao aktivna i preko potrebna tišina.
U situaciji u kojoj značaj i funkcija savremene umetnosti nije prepoznata od strane države, a sredstava za produkciju je sve manje, koje strategije su preostale umetniku?
Ksenija Pantelić: Nisam vešta u smišljanju strategija. Radim i to mi je to. U nekim trenucima pojavi se pitanje zbog čega ja sve ovo radim kada izgleda da je interesovanje za umetnost sve manje i kada su neke vrednosti koje ja smatram bitnim prestale da budu toliko cenjene. Onda dođem do odgovora da je to ono što umem da radim i … šta ćeš, ideš dalje. Umetniku je po meni preostalo da radi. Ova profesija nikada nije nudila život sa garancijom. Ne osporavam da je trenutna situacija katastrofalna, ali moja želja za radom ne proističe iz toga već iz mene same. Mučiš se, ideš, putuješ, tragaš za programima koji nisu ovde, koji jesu ovde, ali tragaš za nečim što bi te obogatilo i iz čega učiš nešto novo. Samo da se ne postane zatvoren. Onda je katastrofa.
Bojana Petković: Jedno od potencijalnih rešenja je svakako multitasking. Snalaženje za novac koje ne isključuje bavljenje umetnickim radom.
Jovana Ćosić: Verujem da uvek postoji način da se nešto kaže, da se neka ideja sprovede u delo. Nijedno vreme nije bilo idealno za ljude koji misle svojom glovom. Mislim da umetnik uvek mora da nađe način, kao i da bude u neprekidnom preispitivanju i istraživanju.
