Darko Stojkov i Ivan Jovanović / Inex Film
Inex film istražuje mogućnosti samoorganizovanja, solidarnosti i uradi sam životne filozofije u Beogradu na početku 21. veka. Ona okuplja pojedinace i organizacije kojima je neophodan prostor za rad i kulturnu produkciju, a koji pored sopstvenog znanja i volje uglavnom ne raspoložu drugim resursima. O situaciji u Inexu, radu galerije, skvotiranju, oblicima samoorganizovanja i drugim aktivnostima unutar Inexa smo razgovarali sa Darkom Stojkovim i Ivanom Jovanovićem. Razgovoru su prisustvovali Natasha Kadin i Aleksandar Jestrović Jamesdin.
Da li ste vas dvojica u isto vreme došli u Inex?
Darko: Da, mene je drugar zvao, pitao da li hoću atelje, pošto nije znao nikog drugog ko je ozbiljan, a da hoće u oronulu zgradu da uđe da radi.
U kakvom je stanju je bio Inex u momentu kad ste došli?
Darko: Radilo je dva ateljea, škola crtanja, ostali prostori su bili nedovršeni. Klub nije bio funkcionalan, nije bilo izložbi. Čim smo došli, odmah smo organizovali open studio i pozvali smo ljude da prave izložbe. Artist run artist space.
Kako se to onda razvijalo?
Darko: Svi su bili oduševljeni, zato što se pojavio neko ko može tako nešto da vodi i što može da se dovede publika. I tako polako posle godinu dana smo sredili prostor galerije.
Ivan: Ispričaj kako smo nazvali to.
Darko: Ordinacija. Stavili smo bele pločice. Čim uđeš u zgradu odmah naiđeš na nas. Ranije smo bili u Trudbeniku i niko nam nije dolazio, samo smo se nas dvojca gledali kao dva ludaka, a ovde smo postali atrakcija.
Ivan: Tad smo bili ludaci koji su bili u zatvorenom, a sad smo ludaci koji su pušteni na otvoren prostor.
Jamesdin: Za ludake ste dosta dobro organizovani.
Tad je bilo dve-tri delatnosti koje su se odvijale, sada mi deluje da se više toga odvija.
Darko: Bili su neki ljudi koji su otišli, oni su organizovali Fest Off, ne znam kako da nazovem taj event, rejv, hipi, puno dvorište je bilo, kao u nekom filmu. Svi su bili šareni, dredovi, baloni, ping-pong.
Ivan: Sada je svaka prostorija uređena, ne idealno, ali najbolje kako je moglo. Neko se više potrudi da sredi prostor, počne da radi nešto kreativno i onda počne da poziva ljude, tako smo i mi uradili u Ordinaciji. Mi smo pozvali neku našu ekipu da izlaže radove i da se udružimo i ispratimo situaciju bez da zabadamo glavu u pesak. Taj Fest Off je dobro zamišljen, nije dobro organizovan, bila je frka oko neke love, izbio je sukob i onda su ljudi kao po naredbi nestali iz Inexa. I to celo leto je zapravo Inex bio skroz prazan.
Vi Inex smatrate kulturnim centrom?
Darko: Ja forsiram to, jer nekako počeli smo da vodimo galeriju koja funkcioniše kao i svaka druga galerija, čak i bolje jer prostor je velik, i otvoreni smo da damo umetniku da uradi skoro šta god poželi. Plus aktivnosti u Inexu su za mene uglavnom kulturnog karaktera, edukativnog, muzičkog, vizuelnog, razgovori, grafiti, filmovi koje puštamo, teatar. Sve je to na nekom početku i da li je Inex kulturni centar ili društveni centar ili kako god nije bitno dokle god nastavljamo sa ovim radom. Trenutno radi školica za romsku decu, radi Novi cirkus, mi vodimo izložbe i performanse u galeriji, radi klub za koncerte, škola crtanja, rade ateljei, nas dvojica, Mušmula vajar sa Likovne, Jovan sa Primenjene, Kaća sa Likovne, Luka skuplja stare stvari, krojačka radionica, imamo prostoriju za razvijanje super osmica.
Ivan: Dole je Ori, on sklapa neke igračke.
Darko: Pred prošlu novu godinu se nas pet-šest iscimalo da se uvede struja, i onda smo izdelili šta koga zanima, mi smo krenuli sa galerijom, drugi su uzeli klub i tako je počelo. Pre dva meseca smo tek sredili galeriju. Imali smo izložbe, Matthew Merrick iz Leeds-a, Niclas Zander iz Švedske, Mariko Hori iz Japana, Nikola Jovanović, Nikola Jargić iz Liona, sad će kustoska izložba Corada iz Italije, on nam dovodi grupu Magnet, Srđana Veljovića. Puni smo do kraja maja sa izložbama. Do kraja godine će izlagati Luka 29. novembra, on je jedan od umetnika za koga mogu reći je proizvod Inexa, inspirisan onim što je video da se dešava u galeriji Inex.
Galeriju vodite samo vas dvojica?
Darko: Nas dvojica, Vlada Stanojević, Jovan Ćurčić, Dule Savić, ako neko hoće da piše tekstove za izložbe nek se javi.
Kako se dolazi do termina u galeriji?
Darko: Imamo stalni otvoreni poziv za umetnike. Zainteresovani mogu stalno da šalju predloge. Javili su se umetnici iz Austrije, imaće tri dana izložbu. Svake druge subote organizujemo izložbu koju prate drugi događaji. Neko će da kuva free hranu za donacije, biće predstava, izložba i koncert. Kad dođeš ovde, onda možeš da izblejiš ceo dan, nije samo ono otvaranje izložbe, ne pričaš ni sa kim, pa ideš kući.
Ivan: Možeš da ostaneš ceo dan, a možeš da ostaneš i tri dana.
Natasha: Ako je više od tri, onda moraš nešto da počneš da radiš.
Ivan: Nemamo mi neku internu kontrolu koja će da prati ko šta radi.
Darko: Imamo malo.
Ivan: Imaš ljude koji se priključe, kažu hoću ja nešto tu da radim, ima nekih koji gledaju da se provuku, možda uštede neki dinar i onda nastave dalje svojim putem. Zamišljaju da odu na Orijent, u Tursku, još uvek postoji neka predstava da je to neki wonderland, međutim kada odu tamo loše se provedu, pa se onda vrate ovde i kukaju kako je tamo.
Darko: Bio je onaj umetnik iz Australije, Lindzi, on je otišao u Tursku, video tamo neku praznu zgradu i odlučio da tamo pravi skvot, video je kako je to u Inexu. Odmah su ga uhapsili i deportovali.
Ovde dakle svako koristi svoj prostor prema nahođenju i potrebama. Da li ima nekoga ko je stalno tu?
Darko: Ima, Gricko je došao iz Skoplja, iz njihovog skvota, on je bio po dosta skvotova i zna kako stvari funkcionišu, super je lik, ja se osećam bezbednije od kad je on tu. Inače ne dozvoljavamo da ljudi ovde žive.
Ivan: On je takoreći profesionalni skvoter. On je tu da nešto popravi, sredi, skuva, organizuje, očisti.
Natasha: Koliko često imate koncerte?
Darko: Sad ih nema tako mnogo. Svake druge subote kad je izložba. Kad otkucaš u pretraživaču „belgrade squating“ izađe Inex. I onda gomila bendova od Kanade do Japana koji prolaze hoće da sviraju.
Da li ste zadovoljni ovom situacijom, šta bi trebalo da se menja?
Darko: Plan za galeriju je da se po isteku godinu dana izložbi napravi jedan debeli katalog-knjiga sa svim što se događalo. Probaćemo da nađemo pare za to. Pokušavamo da uradimo video intervju sa svakim izlagačem ili muzičarem, skupljamo te materijale. Ne znamo tačno šta sa tim, jer nemamo vremena da montiramo. Ali cilj je da se zabeleži alternativna scena. Nije nama cilj da budemo previše vidljivi u medijima.
Ivan: Ne treba ovo da bude previše populistički, kako radiš umetnost, tako radiš i galeriju, to je neki lični potpis, ništa pretenciozno. Što se tiče tih materijala koji se skupljaju, jednog dana će i ti sirovi materijali biti važni, jednog dana će od toga neko moći nešto da uradi, to je beleška šta se događalo u jednom kreativnom periodu.
Kako donosite odluke u okviru Inexa?
Darko: Imamo sastanke svake subote u 17h. Inex je počeo tako što je Ministarstvo prostora našlo zgradu, oni su ušli, i razvili sistem sastanaka sa zapisnikom, koji smo mi odbacili, sistem se prilagodio ukućanima.
Ivan: Posebno u periodu kad smo došli od maja do oktobra, to su bili tročasovni sastanci, svađe, nikakve odluke se nisu donosile, samo se tražila neka pravda. Nama je to bilo gubljenje vremena pa smo išli da slikamo. Posle se ponovo javila potreba da se ljudi okupljaju i dogovaraju. Prelomni događaj je bio to što se nakupio neki ogromni dug za struju koja se uzimala od komšije, plus su bile loše instalacije pa su osigurači iskakali stalno, a često se palio i alarm kod komšije zbog toga. Onda smo seli da se dogovorimo, bilo je nekih planova za novu godinu. Taj dug i uvođenje nove struje smo pokrili od žurke za novu godinu.
Darko: Ovde niko ne uzima pare, to moramo da pomenemo, sve radimo za džabe i sve ide u Inex. Ta nova godina je bila presudna, pre toga su svi bili nešto sumnjičavi da neko krade, niko nikom nije verovao i posle te nove godine kad smo uložili u struju poverenje se povećalo.
Ivan: Ta paranoja je opšte mesto u našem društvu, od parlamenta do kulturnog centra, svaki kolektiv je isparanoisana družina, jer ništa nije rešeno sistemom organizovanja u kom toga ne treba da bude.
Natasha: Koliko vas bude na sastanku?
Darko: Petnaestak-dvadeset. Zavisi kakav je problem i o čemu se priča. Nekad kad se nekom zameriš, on dovede svoju ekipu.
Natasha: Oko nekih stvari ne možeš imati konsenzus. Mi smo u Kocki osnovali koaliciju udruga, trenutno ima 11 udruga, nekad više, nekad manje, ovisi šta se radi. I onda smo uveli šemu jedna udruga jedan glas. Neka udruga ima mnogo članova, neka malo. U principu glasamo samo kad su neke velike stvari.
Darko: Mi to sve nemamo. Dobar je konsenzus jer onda raspravljamo dosta dugo šta je najbolje za Inex.
Jamesdin: Pretpostavljam da niste proučavali neki model, već da učite iz dana u dan. Ne znam da li biste bili u prednost da postanete pravno lice.
Darko: Definitivno. U početku su svi bili protiv NGO-a, protiv reklamiranja bilo koje firme u zgradi.
Ivan: Razmatrali smo mi tu opciju. Nismo imali neki politički diskurs, kao ovi iz Infoshopa, mi smo kao umetnici pa smo kao neosvešćeni. Meni da dođe neki fašista i da ponudi dve hiljade evra za sliku, ja bi mu rekao, burazeru, nema problema. Oni to nikada ne bi uradili. Mi smo imali ideju da osnujemo NGO i da apliciramo za Inex za projekte, ali smo odustali. Niko naravno ne sprečava nekog drugog iz Inexa da to uradi.
Darko: Aplicirali smo ali kao umetnici, bez udruženja. Neki u Inexu neće da čuju za to, pa onda ispadne problem.
Ivan: Bio je problem za jednog muzičara kome nisu dali da svira jer neki smatraju da nije politički podoban. Tu je manjina pobedila većinu.
Darko: To je bio benefit za Galeriju FLU-a, skupljali smo pare za letnji program fakulteta jer su kasnile pare od ministarstva. Trebalo je da sviraju tri izvođača, matine u 18h, međutim jedan je bio blizak LDP-u i to je smetalo nekima. Neki drugi put je bilo da ne može da svira bend zato što je iz Bigza.
Ivan: Tu se strašno meša lično sa ideološkim. Kao ovaj ne može ideološki, a ovaj ne može lično. Mi smo tu u situaciji da malo moramo da budemo trgovci. Umetnik mora da bude trgovac, ne sme da bude budala, da se vodi nekim ludačkim emocijama. Nekako, ako već vodiš galeriju i hoćeš da napraviš program onda nekad može neko da ti se lično ne dopada, ali ako je za tu priliku dobar onda okej, super. Nije bitno kako je on ideološki obojen, kad je opšti interes u pitanju. Ako je lično jedino važno, uvek možeš da se zatvoriš u svoju sobu, pustiš sebi nešto lično i da uradiš nešto lično.
Jamesdin: Vi ste ovde u funkciji menadžera.
Ivan: Upravo se o tome radi. Moraš da imaš neku vrstu fleksibilnosti. Ono što ti slikaš to je tvoja stvar, a kad vodiš galeriju, tu moraš da imaš širi pogled na stvar.
Darko: A ja razmišljam suprotno. Ako mislim da je neko kul, ali da mu nije tako dobra umetnost, ja ću pre takvog pozvati, nego nekog ko je dobar umetnik a ide mi na živce.
Jamesdin: Imate različite stavove. Niste vi samo umetnici-trgovci, vi ste i menadžeri uz to, pa sad, provalili ste zajednički jezik i funkcionišete.
Darko: Dolaze ovde ljudi, vide izložbu i neki koji se ne bave umetnošću govore, kao, pa šta vam je ovo, ovo nije umetnost.
Ivan: Ne možeš da napraviš nešto što će svima da se dopadne. To je nemoguće. Mariko je napravila odličnu izložbu, to je neki hiper minimalizam. To su bile stvari koje si morao da tražiš u galeriji i kad ih nađeš potpuno se oduševiš. Tih njenih artefakata je bilo na primer u ključaonici, u nekim rupama od cevi.
Darko: I dalje su tu.
Ivan: Verovatno ćemo se i mi iznenaditi za jedno godinu dana kada budemo pronašli nešto novo što nismo primetili. I sad, ljudi su govorili da je prazna galerija i da su očekivali više. Ali to su ljudi koji nemaju taktilnost da pričitaju to što je saopšteno.
Natasha: Postoji puno izložbenih prostora i vi trebate ponuditi ljudima nešto drugačije. Ne da izlažete umetnike koje izlažu svi ostali, možda mladi umetnici trebaju pomoć ili neko iz ideoloških razloga hoće kod vas.
Ivan: Organizovali smo taj konkurs, iznenadili smo se koliko ljudi se javilo. Probrali smo radove, gledali da svima pružimo šansu.
Darko: Mi smo prvo hteli sve ljude da izložimo koji su se javili na open call.
Ivan: Onda je Jelena Spaić rekla da ipak radimo ozbiljno, prihvatili smo sugestiju da postoji filter, ta komisija nije bezveze izmišljena stvar.
Darko: Neke umetnike smo pozvali po pozivu, a imamo i rezidencijalni program.
Ivan: Onda smo shvatili da ima još dovoljno mesta da može još veći broj izložbi da se pravi. Išli smo prvo izložbe na tri nedelje, pa na dve, postoji mogućnost da nekog ubacimo i preko toga ako se pokaže da baš neki umetnik ima neku poruku koja bi se uklopila u Inex.
Darko: Raznovrsno je.
Jamesdin: Jel imate neki sajt?
Darko: Imamo, www.inexfilm.org
Ivan: Dosta smo napredovali u odnosu na prošlu godinu. Prošle godine nije bilo praktično ničega.
.
