Boba Mirjana Stojadinović / Umetnik kao publika
Krajem januara ove godine umetnica Boba Mirjana Stojadinović predstavila je knjigu Umetnik kao publika: razgovori među publikom u kojoj su publikovani transkripti razgovora, tekstualna i fotografska dokumentacija diskusija održanih u okviru njenog autorskog projekta Umetnik kao publika. Ovaj projekat traje već četiri godine, uspešno inicirajući razgovor o umetničkim praksama među publikom u beogradskim izložbenim prostorima. O nastanku, razvoju i iskustvima na ovom značajnom projektu Boba Stojadinović priča u razgovoru koji sledi.
Povod našeg razgovora predstavlja objavljivanje knjige koja sumira tvoj dosadašnji rad na projektu Umetnik kao publika koji razvijaš od 2010. godine. Kako je nastala ideja o osnivanju foruma Umetnik kao publika i koje si ciljeve sebi zadala na samom početku realizacije projekta?
Prvi i osnovni razlog kreiranja i lansiranja Umetnika kao publike bio je da sam osećala potrebu za razgovorom o umetnosti u javnom polju – razmenom misli, doživljaja i utisaka, živom razmena o „živim“ i aktuelnim umetničkim radovima na našoj, izuzetno vibrantnoj i duboko potcenjenoj, savremenoj kulturnoj sceni.
Drugi razlog bio je egzistencijalni – nakon nekoliko meseci bez posla odlučila sam da pokušam da se, poput Barona fon Minhauzena sama vukući sebe za kosu, izvučem iz problema. Spojila sam svoja umetnička i poslovna iskustva i uobličila projekat Umetnik kao publika. Koncept projekta ostao je nepromenjen od samog početka, a cilj je bio, i ostao – preživeti, privatno, kao umetnik, i kao deo nezavisne kulturne scene. Kad je cela stvar ipak uzletela (što nije bilo iz prvog pokušaja) cilj je bio samo da se ide dalje, da se nastavi i da se radi, jer sam uvidela da je semantički potencijal projekta veći nego što sam mogla da pretpostavim.
Sam projekat bazira se na dinamici razmene između publike o odabranom radu – razmene mišljenja, osećanja, doživljaja, iskustava. Individualizovani pristup je ključan – šta je to što će bilo ko od prisutnih na diskusiji uneti u razgovor i isto tako, šta je to što ćemo umetnik, publika i ja poneti sa diskusije, zavisi od nas samih, a pritom „recepta“ nema. Moja uloga je pre svega da kreiram situaciju da se nešto desi i meni se čini da se uvek nešto i desilo, iako svaki put na sasvim drugačiji način. Upravo su to ciljevi projekta – kako stimulisati nepredvidivo, kako artikulisati sopstvenu poziciju u društvu i kako artikulisati društvo kroz umetničke radove.
Koliko je umetnica i umetnika do sada učestovalo u ovom programu? Da li bi mogla da nam sumiraš rezultate dosada održanih razgovora?
Faktografski projekat može da se svede na vreme od aprila 2010. do jula 2013. godine, 31 diskusiju, 30 umetnika (jedan umetnik imao je dve prilike), između 10–50 članova publike po diskusiji, u osam beogradskih prostora: Kulturni centar Reks, Muzej savremene umetnosti na Ušću, Salon MSUB, Ekspedicija IneksFilm, Magacin u Kraljevića Marka, Kontekst u Mesnoj zajednici, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Galerija Artget KCB.
Umetnici su bili: Goran Micevski, Mariela Cvetić, Irena Ristić, Predrag Terzić, Ivan Petrović, Saša Tkačenko, Irena Lagator Pejović, Branka Kuzmanović, Milena Putnik, Bioskopi: povratak otpisanih, Danilo Prnjat, Nina Hehtl, Goran Đorđević, Vahida Ramujkić, Dušica Dražić, Peti park – borba za svakodnevicu, Nataša Teofilović, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, Marko Crnobrnja, Miša Mladenović, Bik Van der Pol, Zoran Pantelić, Dragana Žarevac, Lana Vasiljević, Miloš Tomić, Boris Šribar, Igor Milovanović, Zoran Todorović, Nikoleta Marković, Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf.
Partner projekta bio je Kulturni centar Reks, projekat je kroz godine podržavala Fondacija za otvoreno društvo, Muzej savremene umetnosti inicirao je saradnju.
Ono što je najopipljiviji rezultat diskusija je knjiga – katalog foruma UKP. On okuplja predstavljanje svih diskusija i umetnika, kao i petnaest uređenih transkripata samih diskusija (predstavljanje publike). Čak i u ovako suženom izboru, materijal u rukopisu obuhvata preko 600 strana sa 350 fotografija! Sama sam se iznenadila kada sam čitala celokupni materijal za knjigu – zašto u javnosti ovaj ljudski kapital i potencijal ostaje skriven? Čini mi se da knjiga, kao i same diskusije, vrednuju jedinstvenost trenutka, jedinstvenost kritičkih radova, jedinstvenost sopstvenih iskustava, jedinstvenost komunikacije koja je uspostavljena na diskusijama.
Nastupaš sa pozicije, kako i sama kažes, „nekoga ko kreira situaciju“, odnosno inicira i moderira diskusiju o radovima umetnika koje pozivaš. Da li pratiš određenu metodologiju pri osmišljavanju razgovora ili se prilagođavaš od situacije do situacije? Kako se razvija proces tvog istraživanja za razgovore?
Metodologija je od samog početka ista i ona proizilazi iz iskustava koja su prethodila UKP. Svoju ulogu vidim kao gotovo nevidljlivu i kao moderator se trudim da što manje govorim, iako se za svaku diskusiju temeljno pripremim. Ključnu ulogu moderatora vidim u tome da se stimulišu ljudi da kažu ono što imaju, ili čak da završe misao i rečenicu, jer se u toj nesigurnosti i stidljivosti često kriju biseri diskusije. Iskustvo koje sam stekla do sada izuzetno je vredno, a uvidi iz moje pozicije – između umetnika i publike – su jako zanimljivi, pa je knjiga bila jedan od načina da ih uobličim i podelim sa drugima.
Za svaku diskusiju umetnik, uz moju pomoć naravno, priprema materijal o svom radu koji šaljemo publici uz poziv na diskusiju. Materijal, uz kratku biografiju umetnika, obuhvata reprodukcije rada, tekst o radu i pitanja publici. Kompletni materijal dosadašnjih diskusija može da se vidi na sajtu projekta. Od ove tri stvari, najteži zadatak su pitanja koja umetnik upućuje publici, ali mi se čini da je dobra vežba za umetnika; kroz pitanja se inicijalno premošćuje jaz između umetnika, umetničkog rada i publike.
Osim kratkog predstavljanja rada na početku, umetnik ne učestvuje u diskusiji do samog kraja, kada se uključuje u razgovor, postavlja dopunska pitanja, daje odgovore i deli svoje utiske. Smisao ovih diskusija nije da umetnik objasni ili odbrani stanovišta svog rada, već da se otvori komunikacija između samog rada i publike. Publika je ta koja je zaista žila kucavica projekta, što deluje kao mala revolucija za svakoga ko dolazi prvi put, pa je publika ta koja komentariše, postavlja pitanja drugima, daje odgovore, razmišlja naglas i spekuliše.
Ono što mi je posebno bitno u svakoj diskusiji je da se o radovima zaista diskutuje i da se teme otvaraju i obogaćuju, a ne da se radovima ili umetnicima donosi presuda. Ova vrsta diskusione slobode, slobode koju dajemo drugima i primamo od drugih, svojevrsni je luksuz u vremenu napetosti u kome živimo, ali verujem da vredi napraviti taj napor i raditi na sebi i drugima iz pozicije zajedništva, radije nego iz autoritativne pozicije koja guši kontekst u kome je, a samim tim podriva i guši sopstveni razvoj.
Da li bi mogla da izdvojiš modele dijaloga koji se najčešće javljaju prilikom razgovora? Koje su teme najčešće diskutovane u okviru programa Umetnik kao publika?
Ono što je postojalo kao implicitni balast u gotovo svim diskusijama bilo je promišljanje sistema umetnosti koji je postojao u vreme bivše Jugoslavije, što je specifičan vremensko-geografsko-politički okvir koji više ne postoji ni u jednom od njenih prethodnih aspekata. Budući da je to jedino što je kvalitativno referentno za naše prostore, često su promišljane (ne)mogućnosti delovanja u oblasti umetnosti i kulture danas i ovde, tražeći nove okvire i moduse stvaranja. Rekla bih da kulturna klima ne može da bude uzbudljivija i potentnija od ove i da treba osvestiti te potencijale.
Činjenica da su Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu zatvoreni već toliko dugo koliko su zatvoreni i da se ne zna kada će biti otvoreni, jeste druga stvar internog konflikta umetničke scene ovde. (Paralela bi bila fudbalska reprezentacija prepuštena sebi bez dva najveća fudbalska terena u zemlji, koji su nesagledivo dugo „zatvoreni zbog renoviranja“ – nagađajte kakve posledice bi to imalo na kvalitet sporta.) Iz ovih okolnosti dešava se situacija da dve studentkinje istorije umetnosti, koje su došle na diskusiju koja se održava u samoj zgradi MSUB na Ušću, na pitanje: „Da li ste došle da vidite zgradu ili izložbu?“, odgovaraju: „To nešto što postoji“. To oslikava poražavajuću činjenicu da studenti istorije umetnosti u Beogradu, ne svojom krivicom, nikada nisu bili u Muzeju savremene umetnosti niti znaju kako on izgleda, jer je Muzej zatvoren pre nego što su krenuli u srednju školu, a o muzeološkim standardima koji treba da im se usade tokom studija da ne govorimo.
Tokom celog projekta dragoceno je bilo podsećanje i nabrajanje relevantnih profesionalaca, institucija i projekata, utoliko važnije što su mlađe generacije umetnika i istoričara umetnosti u velikoj meri lišene istoričarsko-umetničkih knjiga, revija, obimnijih osvrta, preseka, itd. Ova vrsta mapiranja jeste ključna za sazrevanje generacija umetnika, istoričara umetnosti, kustosa, teoretičara. Verovatno najbolji primer bila bi galerija SKC i praksa Biljane Tomić, koje su se ispostavile nezaobilazne svojom praksom rada sa mladim umetnicima, pogotovo nakon prve generacije i neformalne grupe Šestorica, od sredine sedamdesetih do početka ovog veka, koji se sada spominju gotovo upola glasa, neistorizovani i prepušteni prevrtljivosti privatnih sećanja (ovo je samo jedan od mnogih primera).
Ono što je ljubopitljivo je što su ponekad diskusije, sasvim neočekivano, bile na istom tragu. Na primer, u diskusiji o izložbama Gorana Đorđevića i u diskusiji o izložbi Mariele Cvetić, inače dva umetnika čije su prakse sasvim drugačijeg senzibiliteta, nagovešten je potencijal radova da kontekst u kome su, dovedu do apsurda, karikature. Zaključak izvedite sami.
Razgovor o umetnosti, odnosno diskusija podstaknuta umetnošću takođe predstavlja deo umetničkog delovanja. Da li ovaj projekat razmatraš i u konceptualnom smislu, kao deo sopstvene umetničke prakse, budući da iniciraš proizvodnju znanja o umetnosti?
Da, svakako, hvala na ovom pitanju. Moja umetnička praksa obuhvata daleko više od striktne proizvodnje objekta, ali ujedno svi procesi koje primenjujem u radu na produkciji određenog objekta ili artefakta, primenjujem i u procesu koji obuhvata ovaj projekat. Prostor je možda najopštiji termin koji obuhvata moja interesovanja, a posebno me interesuju mentalni i društveni prostor. Pa onda, iskustvo nečega i načini kako se iskustvo prenosi vitalni su u mnogim mojim radovima – šta su diskusije o umetničkim praksama nego prenošenje iskustva i doživljaja rada iz različitih tačaka gledanja? To je ono sa početka razgovora: „kako stimulisati nepredvidivo“.
Iako sticajem prilika moja praksa ulazi u polja kustoske ili menadžerske prakse, ja im pristupam sa pogledom umetnika, pristupajući konsekventnim koracima kao procesima, a ne postupcima: proces obuhvata određen sled procedura koji ostavljaju tragove i koji supstancijalno utiču na ono što sledi. Kontaktiranje institucija, konkurisanje za sredstva, kontaktiranje umetnika, pozivanje publike, medijacija u diskusiji, sve su to procedure rada koji za mene nije sterilan, koji upravo kroz tu proceduru formira nevidljivu zajednicu sa mrežom ljudskih, prostornih, referentnih, kontekstualnih, umetničkih i mnogih drugih odnosa, čineći svaku diskusiju pravom eksplozijom odnosa.
Moji radovi uvek su baratali sa onim što je skoro pa nevidljivo, što je na granici, što je trag, a pogotovu sa onim što je između, što se nalazi ni ovamo – ni onamo, ili i ovamo – i onamo. Moja pozicija u diskusijama je upravo to – ja nisam ni autor o čijem radu se diskutuje, ni publika – ja sam na međi dva sveta. To je to iskustvo o kome sam govorila: kako preneti to iskustvo osim uraditi još jednu diskusiju i još jednu i još jednu, a svaki put drugačiju.
Promocija knjige je protekla veoma uspešno, umetnice i umetnici koji su u projektu učestovali su bili veoma zadovoljni. Da li ćeš nastaviti izvođenje foruma Umetnik kao publika?
Promocija je zaista bila čarobna, toliko fantastičnih ljudi se okupilo u Oktobru, uzbuđenih, raspoloženih, nasmejanih (a vreme je bio grozno, to je bio prvi dan kad je pao sneg krajem januara, mislila sam da niko neće doći). Bolji kraj jedne faze projekta ne bih mogla da poželim. Projekat se svakako nastavlja, ako ništa drugo, onda zbog radoznalosti gonjene mnogim pitanjima koja savremena umetnost postavlja, pitanjima drugima, sebi, kontekstu, radovima, pitanjima za budućnost, pitanjima bez odgovora i onim na koja će svaki član publike dati idiosinkratičan odgovor.
