RAZGOVOR SA BOGDANOM ĐUKANOVIĆEM
Izložba: Nakon tišine Bogdana Đukanovića
Kustoskinja: Jovana Trifuljesko
16. mart – 3. april 2023.
DOM KULTURE STUDENTSKI GRAD
Ljubica Vujović: Decembra 2020. godine imali smo priliku da vidimo tvoju prvu samostalnu izložbu Preobražaj vidljivog u Galeriji FLU, a sada smo se našli povodom nove samostalne izložbe Nakon tišine u Galeriji Doma kulture Studentski grad. Kako ti vidiš promenu do koje dolazi u rasponu od dve i po godine? Čini mi se da je pristup problematici nešto drugačiji, od jasne, direktne kritike – do formatizovanog stava koji smo sada videli/osetili kojim, najpre, konstatuješ trenutno stanje, na taj način stavljajući tačku, odnosno zatvarajući misaoni ciklus odabrane teme; barem što se tvoje pozicije tiče.
Bogdan Đukanović: Do promene je došlo prirodno vremenom, dve godine su dug period u ovoj fazi umetničkog razvoja. Prethodilo joj je svakodnevno razmišljanje i posmatranje društva, studijsko putovanje u Pariz, kao i aktivno učešće u raznim projektima u Srbiji. Kada sam radio na samostalnoj izložbi Preobražaj vidljivog, kao tek diplomirani student, razmišljao sam o radovima koji će najpribližnije odraziti svakodnevicu u kojoj živimo i u kojima će se sadržati određena doza otvorene kritike. Setimo se, to je bio period LockDown-a, najezde lažnih vesti, demonstracije, skraćivanje radnog vremena, opšte dnevno ludilo. Kao mlad umetnik, koji se izražava vizuelnim jezikom, želeo sam da na takav način dam svoj doprinos društvu, javno sam izašao sa stavom “ovde nešto nije u redu”. Istina je, očekivao sam mnogo i naivno sam mislio da činim nešto veliko (u kulturi u kojoj je tišina i trpljenje deo folklora). Nakon dve godine, napravio sam izložbu Nakon tišine, koja je konstatacija stanja – bezizlaznost. Radovi sa svojim materijalima su ostali sirovi, ali to više nisu dnevni, poznati prizori. Iskoračio sam unazad i omogućio publici širi prostor za razmišljanje.
LjV: Na koje načine tačno misliš da je boravak u Parizu uticao konkretno na ovu izložbu? Naročito me zanima onaj trenutak, kada si pomislio „nas lažu“. Ako je rečima kustoskinje, Jovane Trifuljesko, definisanje problema zapravo tačka mentalnog, ali i problemskog zastoja, na koji način je tvoje definisanje ili osvešćivanje ličnog uverenja da ceo obrazovni sistem u Srbiji metaforički rečeno laže, odnosno prioritetnost daje, po tebi, neprioritetnim, nevažnim stvarima uticalo na konkretne radove?
BĐ: Pokušaću ponovo da objasnim misao da “živimo u laži” a da razgovor ne potraje. Na mene je ostavio veliki utisak stečeni uvid u mogućnosti koje se pružaju mladim entuzijastičnim studentima u Parizu, ali i deci, mladima uopšte, za koje ne mislim da su drugačiji od nas. Njihovo kritičko mišljenje se razvija i podstiče, nisam osetio institucionalnu potrebu za čvrstim i strogim vertikalama. Sloboda je bila prisutna na svakom koraku. Takav ambijent u kom se mladi razvijaju, kao i mogućnost odlaska u svetske muzeje i galerije između ostalog, naveli su me da razmišljam o mogućnostima i temama kojima se mi bavimo u Beogradu tokom svog razvoja. Tamo je ambijent potpuno drugačiji, svet je živ i pun naboja, neprestano se događaju stvari i studenti preuzimaju inicijativu, podstiču se da eksperimentišu, imaju mogućnost da izaberu od zanatskog rada u plemenitim materijalima do savremenog plesa – razumeju razliku a onda i znaju kako da naprave izbor. Izgradio sam mišljenje da živimo u laži jer smo se (ne)svesno zaustavili u prošlosti, sada nam nedostaje znanje i hrabrost da iz nje iskoračimo. Pojedinci su nemoćni, jer teško je zaustaviti silu inercije. Najveći problem je u tome što se sistemski to neguje, podstiče i savršeno koristi. Većina trpi, iz neznanja ili nemoći, a najviše mladi koji svoje najsvežije godine provode u takvim institucionalnim sistemima. Teško je tako dramatično sve to sagledati kada si unutra, toliko blizu da osećaš da nešto nije u redu, ali ne vidiš, ne razumeš, nemaš sa čim jasno da uporediš. Sve ove misli su me navele da oblikujem vizuelne metafore koje u sebi sadrže “nevidljive” granice, naizgled bezazlene, ali zapravo i te kako opasne.
Uvek sveže, 2023. Zidna instalacija: Kuka za meso, crevo, mleveno meso; dim. 32 x 125 x 12 cm
LjV: Konkretnije, kako i kada dolazi do promene u odabiru materijala, za koji je jasno da predstavlja okosnicu tvog rada? Sećamo se radova sa materijalima poput betona, bodljikave žice, novina, cementa, sve do recentnih primera upotrebe nežnih, krhkih, gotovo efemernih elemenata poput cveća, zemlje ili insekata.
BĐ: Ne opterećujem se mnogo idejom da u svom radu koristim jedan materijal po kom ću postati prepoznatljiv kao umetnik. Materijale biram po njihovoj simbolici i fizičkim odlikama, naravno, u odnosu na temu o kojoj razmišljam. Svakodnevno sam u potrazi za materijalima i prizorima uz pomoć kojih mogu da izgradim simboličke konstrukcije, takve da njihova vizuelna objava odražava pojavu koju sam uočio u svakodnevnici društva u kom se nalazim. Iskustvo u Parizu mi je veoma pomoglo da razvijem svoju senzibilnost, takođe, rasteretilo me je ideje o upotrebi čvrstih i nepromenljivih materijala u radu – koji po svojoj prirodi onda mogu da opstanu dugo tokom vremena. Veoma me raduje mogućnost rada u širokom rasponu materijala i načinima njihove upotrebe, a posebno me raduje građenje narativa uz pomoć njihovih odlika i potencijala.
Šta umire poslednje?, 2023. Zidna instalacija: Plastične kese za vakumiranje, biljke, zemlja; dim. 510 x 143 cm
LjV: Želela bih da nam dodatno objasniš proces uzgajanja muva za potrebe rada Na granici slobode. Ne misliš li da se može, opravdano, postaviti pitanje etičnosti, odnosno njenog odsustva, prilikom namenskog uzgajanja životinja koje će za potrebe umetničkog izražaja biti ubijene?
BĐ: Da, opravdano je postaviti takvo pitanje i hvala ti. Crve sam kupio za 200 dinara u ribolovačkoj radnji. Oni su uzgajani kao mamac za ribe – možemo reći da je njihova smrt upotrebna i predviđena njihovom proizvodnjom. U prodavnici su bili zatvoreni u maloj mračnoj kutiji, čim bi se učaurili, bili bi odstranjeni iz iste, odnosno ne bi ni stigli da se preobraze u muve. Ja sam im omogućio pristojne uslove, bili su na toplom, imali su dovoljno hrane i prostora za kretanje. Omogućeni su im svi uslovi da neometano završe ceo svoj proces preobražaja. Nažalost, ono što zaista može da zaboli, nevidljive granice slobode su im onemogućile da duže žive – nije im dato pravo na izbor gde će se zateći. Kao umetnik, samo sam ispratio prirodan proces preobražaja, odnosno za potrebe umetničkog rada zamrznuo kada je bilo predviđeno njegovo raspadanje.
Na granici slobode, 2023. Instalacija na prozoru: Silikon, muve; dim. 128 x 130 cm
LjV: Učesnik si Plave izložbe koja se otvara u maju ove godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Šta još možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu?
BĐ: U maju učestvujem na izložbi u MSUB, zajedno sa kolegama iz klase. Plava izložba je posvećena slepim i slabovidim osobama i tom prilikom ću, po prvi put, izaći u javnost sa audio radom koji je povezan za objektom u prostoru. Nakon toga, kao deo Društva udružene odgovornosti ću biti deo ovogodišnjeg Podijuma u umetničkom prostoru U10. Podijum će trajati tokom letnjih meseci i biće izgrađen od mnogobrojnih manjih projekata koji će uključivati našu zajednicu. Do kraja godine ću imati još jednu samostalnu izložbu, na kojoj radim zajedno sa kustoskinjom Kristinom Sedlarević. Otvaranje je predviđeno za kraj avgusta u Galeriji zadužbine Ilija M. Kolarac i na njoj ću predstaviti novu seriju radova, čiji mali nagoveštaj još uvek možete videti u Galeriji DOTS na izložbi Connecting the Future.
O dodatnim osnovama koncepta izložbe, o kojima u razgovoru nije bilo reči, možete se informisati u tekstu kustoskinje Jovane Trifuljesko, kao i eseju “Omne possibile exigit existere” istoričarke umetnosti Minje Lazareski.
