Radomir Lazović
Kroz rad Ministarstva prostora bavi se urbanim i kulturnim politikama. Učestvovao je u formiranju ekspedicije Inex film, vodi Uličnu galeriju, aktivan je u asocijaciji Nezavisna kulturna scena Srbije i u inicijativama Ne da(vi)mo Beograd i Bioskopi: povratak otpisanih.
Šta trenutno čitaš?
Osporavanje demokratije, Jan Verner Milera, a radujem se biografiji Ivice Osima od Marka Tomaša. Poklonio nam je knjigu, al sam nekako izgleda poslednji u redu za čitanje u Ministarstvu.
U kom prostoru nastaju tvoji radovi?
Sam prostor i nije toliko bitan, ali najbolje se osecam kada radim sa prijateljima. Ne umem, niti želim da svet delim na poslovni i privatni i trudim se da drugarski odnos imam sa svima sa kojima sarađujem. Stoga, logično, najbolje i najpotpunije se osećam među ljudima sa kojima radim u Ministarstvu prostora. Veoma su mi teški svi solerski poslovi.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zvuk grada. Volim da čujem i tramvaje i gužvu i žamor. Pretpostavljam da to ljudi ne vole, ali tako je kako je. Možda prođe… Kod muzike sam u jako čudnoj fazi u kojoj me zadovoljavaju samo parodije, karikiranja, bizarnosti, preterivanja…
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Maca, mačka, mačketina…
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Umem da se upetljam u puno novih stvari.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Smatram sebe delom vizuelne umetničke scene. Iako volim da pišem, a i da čitam poeziju, time se najmanje bavim pa mi je to više zabava. Dosta sam aktivan kroz rad Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije.
Mislim da je jako bitno da razumemo da nas postojeći sistem gura u to da smo jedni drugima konkurencija, da se među sobom otimamo o neke mrvice koje sa stola preteknu. Tako nas uvek drži slabima, lako nas kontroliše, a mi se dalje sami postavljamo u poziciju žrtve i žalimo se na stanje u kulturi i teške uslove rada bez neke mogućnosti da se za promenu izborimo…
Smatram da nam samo zajedno može biti bolje i da se to neće desiti dok se ne organizujemo u politički subjekat koji će imati snage da vršiti pritisak na vlast ili joj se čak otvoreno suprotstavi u cilju očuvanja javnih dobara, gde pripada i kultura. Zato mislim i da su inicijative kao Inex film, Društveni centar u Novom sadu, Otvorena galerija u Šapcu, ali i većina na nezavisnoj umetničkoj sceni, povezane i sa borbama za pijaću vodu u Zrenjaninu i Užicu ili sa privatizacijom javnih preduzeća, sa propalim bioskopima i Beogradom na vodi. Ista je to borba. Interes zajednice mora biti isped partikularnih interesa pojedinaca i kapitala.
Možda sam uprostio, jasno ima puno pitanja u definisanju javnog interesa, u njegovom sprovođenju itd, ali šta je alternativa?
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Osećaj da je sve moguće.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Kada ima nešto potpuno novo da se radi. Neka nova ideja ili projekat. Dok je još na nivou da od toga može svašta da ispade, a pre nego sto postane obaveza. To me najviše uzbuđuje.
2014. godina mi sada izgleda kao da je jako dugo trajala. Događaji sa početka godine mi izgledaju kao da su bili baš davno.
2014. ću pamtiti po novim ljudima koje sam upoznao na putovanjima. Putovanja su mi u stvari i obeležila prošlu godinu.
2014. sam video Stevana Novakovića u Remontu i Aleksandra Jevtića na Kolarcu, između ostalih.
2014. sam prvi put bio u Stokholmu… Gamlastan za drugare iz Švedske… Gamlastan…
Najbolja anegdota iz 2014. je: Ulična galerija ima raznih komunalnih problema, a jedan je da se mračni deo prolaza u nastavku od trga Nikole Pašića ka Nušićevoj često koristi kao javni toalet, a često se i oseća neprijatan miris. Jedan dan farbali smo nešto u Uličnoj galeriji, a naišao je jedan naš drugar, profesor na Arhitektonskom fakultetu, sa grupom studenata. Jako mu je bilo drago da nas vidi i iskoristio je priliku da studentima održi kratko predavanje o javnim prostorima i za kraj poručio: „Pomirišite, jel osećate ovaj miris… jel znate šta je to?“. Profesor pokazuje na nas i poentira… „To je nada što osećate, nada za ovu zemlju.“ A ubija koliko smrdi na urin.
Ili je to bilo 2013… dobro nisam siguran ali nije loša priča…
Za 2015. planiram da se više posvetim Uličnoj galeriji u odnosu na druge stvari koje radim
m){kind=link}