Predrag Terzić
Rođen 1972. godine u Beogradu.
Diplomirao 2000. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Čedomira Vasića. Član ULUS-a od 2001. godine. Magistrirao 2004. godine, kod istog profesora. Doktorirao na Interdisciplinarnim studijama teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu pod mentorstvom prof dr Divne Vuksanović.
Nakon završetka magistarskih studija počinje da intezivnije izlaže u zemlji i inostranstvu. Radovi mu se nalaze u više privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Izlagao na 15 samostalnih izložbi i više od 30 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Nemačka, Slovenija, Belgija, Kanada, Austrija, SAD, Italija, Grčka, BiH, Crna Gora, Švedska, Poljska, Rumunija, Bugarska, Kipar, Turska, Moldavija, Albanija).
Šta trenutno čitaš?
Knjigu Fjodora Dostojevskog Zli dusi.
U kom prostoru nastaju tvoji radovi?
Imam sto koji delim sa papagajem Mrvicom, dok on ima svoju istočnu stranu, zadržavam svoje pravo na zapad. U drugom slučaju, crtam po galerijama, muzejima i trgovima gradova u koje dođem.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zvuk mora, talas koji udara u stene. Drugi zvuk bez kojeg ne mogu, jeste zvuk košarkaške lopte koja se odbija o parket.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Sunce, bez njega ne mogu da zamislim dan.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
U sadašnjem trenutku nemam prepreke… Iskreno, trudim se da budem strpljiv.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Normalno, naše. Primećujem da se javlja dezorjentisanost, nema fokusa, depresija, nemoć i tišina. Što samo govori da se nešto dešava, a što neće izaći na dobro.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Kod umetnosti volim što mi omogućava da drugačije sagledavam život. Umetnost mi je tanana granica između dve krajnosti u kojoj svi mi živimo, između surove stvarnosti i tehnologije, koja sve više ima svoje JA. Umetnost sve više ispunjava naš život, tako da su sva pitanja o njoj danas veoma zanimljiva, kao i kuda se ona kreće. Umetnici čije radove volim su: Goja (Goya), Bejkon (F. Bacon), Nikola Samori (N. Samori), Luiđi Giri (L. Ghirri), Čoi Ksuang (Choi Xooang).
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Radujem se nedeljnom bureku sa mojim drugarom Martinom Novakom.
2014. godina mi sada izgleda kao LEISTUNG.
2014. sam se zaljubio u Cetinje (volim njihov sir sa ruzmarinom).
2014. ću pamtiti po gradu Milanu i F4 Evrolige (Hvala mnogo Anja).
2014. sam video izložbu Sildo Merielis (Cildo Meireles: Installations. HangarBicocca) u Milanu, i Kata Mijatović Između neba i zemlje (Muzej savremene umetnosti RS, Banja Luka).
2014. sam prvi put bio u Nikšiću (Imaju najbolju vodu za piće).
Najbolja anegdota iz 2014. je… Rekao bih da je svaka saradnja i svako putovanje sa kolegom Nenadom Maleševićem anegdotskog karaktera.
Za 2015. planiram da završim knjigu sa intervjuima umetnika.
