PRED SUDOM / 28. MEMORIJAL NADEŽDE PETROVIĆ
U Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ u Čačku od 24. septembra do 1. novembra 2016. postavljena je autorska izložba Simone Ognjanović i Stevana Vukovića pod nazivom „Pred sudom”. Arhitekta postavke je Milorad Mladenović, vizuelni identitet je radio ŠKART, a izloženi su umetnički projekti sledećih autorki, autora i grupa: Ivan Faktor (Hrvatska), Rosela Biskoti (Italija), Miša Savić i Dragomir Nikolić Čeda (Srbija), Frank Uve Lejsipen Ulaj (Holandija), Majkl Benson (SAD), UBERMOGREN (Švajcarska/Austrija), Novi kolektivizam (Slovenija), Tanja Ostojić i David Rih (Srbija/Nemačka), Umetnička koalicija Gulf Labor: Gregori Šolet i Metju Greko (SAD), Umetnička koalicija Gulf Labor: Doris Bitar (SAD/Liban), Umetničko-aktivistička internacionalna mreža Niko nije ilegalan: Florijan Šnajder (Norveška), Santijago Sijera (Španija), Jasmina Cibic (Slovenija), Hila Peleg (Nemačka), Jelica Radovanović i Dejan Anđelković (Srbija), Tea Tupajić (Hrvatska), Bojan Đorđev (Srbija).
U podeli uloga koje umetnici preuzimaju na ovoj izložbi oni se pojavljuju kao forenzičari, istražitelji, svedoci, optuženici i tužioci, ili uzbunjivači koji pred sud javnosti iznose slučajeve zloupotrebe statusnih pozicija u polju umetnosti. Na izložbi zatičemo radove koji neposredno tematizuju pravosudne prakse, zatim one koji pri izvođenju primenjuju neke od standardnih istražnih ili forenzičkih procedura, kao i radove u kojima dominira agonizam sudnice ili se ispoljava volja za prosuđivanjem, procenjivanjem i vrednovanjem. Tako se njihov dijapazon kreće od onih koji su svojim dejstvom prouzrokovali pokretanje krivičnog postupka od strane javnog tužioca, pa do onih koji su samo na ilustrativan način prikazali procedure donošenja odluka o reprezentativnim formama umetničkog rada i hijerarhiji pozicija na sceni.
Pred samo otvaranje izveden je jedan od segmenata rada Miroslava Savića i Dragomira Nikolića „Crna kutija: melanholija zločina”, koji je u postavci uključen u kategoriju „Istraživanje i suđenje”. U tom radu su postupci audio-forenzičara MUP-a Srbije primenjeni na heterogene spojeve autorski komponovanog i izvedenog sa spontano generisanim zvučnim materijalima u prostoru galerije. Kao i ostali radovi iz ove kategorije on u praksi preispituje načine na koji se istražnim i sudskim procesima legitimišu, proizvode ili reprodukuju odnosi u ukupnoj društvenoj stvarnosti. „Proces” Rosele Biskoti prikazuje performans u čijem okviru se forenzički preispituje prostor u kome je suđeno članovima političkih organizacija Potere Operacio i Autonomia Operaia u periodu od 1982. do 1984, dok „Kangaroo Court” Ivana Faktora posetioce suočava sa ponovljenom scenom prekog suda, preuzetog iz filma Frica Langa „M – grad traži ubicu”, izvedenom sa 177 statista, od kojih su 32 autori aktivni na umetničkoj sceni na kojoj on deluje.
Inicijative i projekti u kategoriji „Zakon u sukobu s poimanjem pravde” kritikuju zakonske regulative koje omogućavaju diskriminaciju na osnovu zemlje porekla i socijalnog statusa, kao i eksploatacije na osnovu pozicije na tržištu rada. Video Santijaga Sijere prikazuje radnike koji tokom celog trajanja izložbe na svojim ramenima pridržavaju skulpturalne objekte, i to za minimalna nadnicu predviđenu zakonom.
„Niko nije ilegalan” je međunarodna mreža umetnika i aktivista aktivna još od 1997, odnosno od projekta koji je inicirao Florijan Šnajder u okviru izložbe „dokumenta X” u Kaselu te godine. Osnovana sa ciljem da predstavlja i štiti migrante bez prijavljenog mesta boravka kojima preti deportacija, ova mreža, čiji ogranak je razvijen i u Srbiji, još uvek je aktivna, a posebno od početka migrantske krize. Video Tanje Ostojić i Davida Riha „Sans Papiers” je u više navrata predstavljan u vezi sa aktivnostima te mreže, pa je i ovde uveden u istu kategoriju, a beleži razgovore sa zatvorenicima zatočenim u jednom od najvećih deportacionih zatvora u Nemačkoj. Njihova svedočenja pružaju uvid u uslove i tretman tzv. ilegalizovanih ljudi. Doris Bitar, Gregori Šolet i Metju Greko predstavljaju „Koaliciju umetnika Gulf Labor“ koja od 2011. radi na rasvetljavanju teških uslova života i rada radnika migranata na Ostrvu Sreće u Abu Dabiju, i bori se za njihova prava na sve zakonom dozvoljene načine. Fokus su radnici koji rade na izgradnji muzejskih franšiza Gugenhajm Abu Dabi, Luvr Abu Dabi, i Narodni muzej Šeika Zajeda koji se gradi u saradnji s Britanskim muzejem.
Treća tematska celina nosi naziv „Umetnik u sukobu sa zakonom“ i okuplja radove autora protiv kojih su, zbog njihovih umetničkih intervencija, pokrenuti krivični postupci. U nameri da ukaže, kao i drugi umetnici iz ove grupe, na hipokriziju pojedinih institucija ili opšte-važećih društvenih normi, Ulaj je ukrao sliku Karla Špicvega, za njega pre svega omiljenog Hitlerovog slikara, i iz stalne postavke Nacionalne galerije u Berlinu izmestio u stan lokalnih turskih imigranata. Kritikujući komodifikaciju emancipatorskih umetničkih praksi, a ubeđen da time nanosi još jedan značenjski i umetnički sloj, Aleksandar Brener je 1997. zelenim sprejem iscrtao znak dolara na slici Kazimira Maljeviča „Suprematizam 1920‒1927“, koja se čuva u Stedelijk muzeju u Amsterdamu. Sudski proces dokumentovao je umetnik Majkl Benson, a završio se osuđujućom presudom koja je, za razliku od Ulajeve, osim novčane uključivala i zatvorsku kaznu.
Slovenačka grupa Novi kolektivizam pobedila je 1987. na konkursu za umetničko oblikovanje plakata i štafete povodom poslednje proslave Dana mladosti, ali su autori kao predložak za svoje rešenje preuzeli nacistički plakat Riharda Klajna iz 1936, čije su nacističke simbole zamenili socijalističkim. Kada je izvor otkriven, došlo je ne samo do oštre osude javnosti zbog insinuacija o kompatibilnosti ova dva režima već i do sudskog gonjenja, ali osuđujuća presuda nije doneta. Provocirajući institucije sistema i „javni moral“ na delimično sličan način, umetnička grupa UBERMORGEN je 2000. otkupila internet sajt www.vote-auction.com na kojem su američki državljani mogli da trguju svojim glasovima tokom aktuelnih predsedničkih izbora te godine. Budući da nijedna transakcija ipak nije realizovana, proces se završio vanparničnim poravnanjem.
„Sukobi oko normativnosti“ naziv je četvrte tematske celine u okviru koje umetnici preispituju mehanizme i kriterijume proizvodnje statusa i pozicija u polju umetnosti. Diskurzivni sadržaji predstavljenih radova izvedeni su ili u formi sudskih i istražnih postupaka, ili se „proces suđenja“ ovde tretira kao proces procenjivanja i vrednovanja, odnosno „donošenja suda“. „Ko je najveći srpski umetnik?“ naziv je interaktivne video-instalacije Jelene Radovanović i Dejana Anđelkovića, u kojem je publika pozvana da, ocenjujući jedino ubedljivost argumetacije anonimnih govornika, svojim glasom presudi koja od tri ličnosti koje u videu odgovaraju na ista pitanja zavređuju ovu diskutabilnu titulu.
U video-radu Jasmine Cibic „Plodovi naše zemlje“ dramatizovana je komisijska rasprava koja se 1958. vodila povodom izbora umetničkog rešenja za novopodignutu zgradu parlamenta Narodne Republike Slovenije, a koja neposredno demonstrira institucionalizovane načine formiranja nacionalne ikonografije. U formi video-dokumentarca Tea Tupajić reflektuje seriju performansa koje je izvela u saradnji sa Petrom Zanki, a tokom kojih su, po uzoru na istražni postupak, pred publikom „ispitivale“ kustose o modelima i vrednosnim principima njihovog profesionalnog delovanja. Najzad, dva poslednja umetnička projekta najdoslednije implementiraju elemente sudskog postupka u živo izvođenje, otvarajući pitanje saučestvovanja i odgovornosti delovanja u polju umetnosti. Tako, u radu Hile Peleg „Zločin protiv umetnosti“, umetnik Anton Vidokle i kustos Tirdad Zolgdhar pozvali su nekoliko njima bliskih, a uz to i veoma uticajnih kustosa, teoretičara i istoričara umetnosti da im na jednom od vodećih sajmova umetnosti sude po optužbi saradnje s „novom buržoazijom“.
Kada su organizovali ovo suđenje, Vidokle i Zolgdhar pozvali su se na fikcionalni proces koje su dadaisti realizovali u Parizu 1921. protiv francuskog književnika i političara Morisa Baresa, u mladosti uticajnog anarhiste a potom radikalnog nacionaliste. Javno čitanje transkripta suđenja organizovano je u Domu kulture u Čačku odmah nakon otvaranje Memorijala, a kao svoj centralni fokus reditelj Bojan Đorđev preuzima dadaističku/umetničku argumentaciju obračuna sa nacionalizmom u osvit fašizma, kao i moguće slojeve značenja koje taj proces dobija danas u lokalnom i globalnom kontekstu. Dokumentacija ovog živog izvođenja koje je Đorđev realizovao u saradnji sa dramaturškinjom Tanjom Šljivar i vizuelnim umetnikom Sinišom Ilićem, kao i ostali radovi iz kategorije „Sukobi oko normativnosti“, mogu se videti u Galeriji Risim u Čačku.
