Pisma iz Stokholma (3)
Redakcija SV nema više razumevanja za moja pisma. Traže da konačno počnem da pišem o umetnosti odnosno IASPIS programu. Austerity measures, censorship, pritisak! Hteo sam da se branim ogromnom čitanošću mojih pisama, tek videh da su najmanje čitana među ostalim blogovima na SV. Bez prave podrške u narodu, nastavljam u kohabitaciji sa redakcijom.
Cenim da trenutno u svetu postoji samo par sličnih programa (DAAD, PS1) koji vrede više od IASPIS. Ne radi se samo o dobrim uslovima za rad, stanovanje i poštenom grantu, već posvećenosti uprave da umetnike stavi u promet. Pri tom, tu se praktikuje švedski internacionalni duh, pa uprava privodi umetnicima (ili obrnuto) relevantne međunarodne kuratore i teoretičare. Nije im dovoljno da vas izlože lokalnoj sceni. Takav program košta onoliko, ali tajna je u švedskoj politici obilnog ulaganja u umetnost. Međutim, IASPIS se ne zaustavlja na internacionalizaciji švedske scene. Finansira svoje filijale/ateljee u Njujorku, Londonu i Berlinu, koje koristi za izvoz švedskih umetnika. Zaposleni u IASPIS su zaljubljenici u Beograd, svi redom, i pre nekoliko dana su mi rekli da počinju da šalju švedske arhitekte i dizajnere kod nas, na dvomesečne boravke, u saradnji sa Novom iskrom.
Danas sam saznao za novi detalj u kojem se manifestuje sada već nastrana ljubav švedske države prema umetnosti. Bio sam na fika (kafi) u studiju Tris Vonna-Michell, britanskog umetnika koji je pre nekoliko godina bio u IASPIS, i ostao u Stokholmu. Pre izvesnog vremena je kupio u Los Anđelesu od propale kompanije ogromnu količinu slajd projektora, objektiva, analognih uređaja i opreme, za sitne pare, i osnovao svoje preduzeće. Danas ih iznajmljuje muzejima i galerijama. Dakle, da se vratim na detalj – u njegovom studiju je bio mlad momak, za kojeg sam pomislio da je Trisov asistent. Jeste, kaže Tris, ali ne plaćam ga ja nego država. Kako biva, mlad umetnik izađe sa akademije, poslovično nespreman za realnost koja ga čeka. Zato je dobro, razmišlja država, da mladić ima priliku da uz iskusnijeg umetnika, iz blizine, vidi kako izgleda umetnički život i šta nosi. Za to iskustvo, ima biti plaćen godinu dana, redovno svakog meseca, te se Tris žali kako junac ima veći mesečni prihod od njega, makar što se tiče redovnih primanja. Dotakli smo se uz kafu i sindikalnih pitanja, i što se toga tiče pratimo svetske trendove u Srbiji, u eksploataciji aktivnih umetnika. Tris ima zadovoljstvo da svedoči o svetu umetnosti iz dva ugla, kao umetnik i kao preduzetnik. Kada nastupa u ovom drugom svojstvu, kaže da novac nikada nije problem. Koliko traži dobije. U svojstvu umetnika, uglavnom dobije stojka. Kako i njegovi radovi koriste analognu tehniku koju iznajmljuje, za njeno korišćenje muzej obično hoće da mu da ništa, jer nastupa kao umetnik. Postoji konsenzus na svetskom nivou oko toga da su umetnici jedinstvena vrsta koja se izopštava iz ekonomske realnosti, da umetnici žive od toga da ih drugi gledaju. Plaćam te pogledom, ili bolje – vidi ko te gleda…
Da završim oko IASPIS. U petak je organizovan događaj koji se zove Open House. To je dan kada IASPIS otvara vrata za publiku. Za tu priliku, 9 kuratora je raspoređeno na 9 umetnika koji drže ateljee, od čega su 4 ateljea uvek rezervisana za švedske umetnike, a 5 za strane. Dobro je, razmišlja država, da domaći umetnici imaju priliku da rade pored stranih umetnika. Prethodno je odštampana publikacija u kojoj su predstavljeni svi umetnici i prateći sadržaji. Međutim, stranice nisu spojene i ukoričene, već su izložene na velikom stolu pojedinačno, perforirane, tako da publika sama kurira svoju publikaciju, uz pomoć metalnih prstenova za spajanje. Nije to sve od kuriranja. Angažovan je i kuvarski par koji je predstavio obrok od 4 jela, raspoređenih po IASPIS uz odgovarajuću muziku, koju opet sami kuvari prave. Uloga muzike je da proizvodi dodatni efekat ukusu svakog jela, odnosno da ga stavi u određeni kontekst. U 11h počinje Private view, tokom kojeg se vrata otvaraju za direktore konsthalle-a, muzeja i akademija. Zatim se vrata otvaraju za širu publiku, pred kojom se, po tačno određenoj satnici, izvode razgovori u svakom ateljeu između umetnika i dodeljenog mu kuratora, i naravno performansi – uvek se nađe neki. Sve traje do 21h, i tog dana imate osećaj da ste zaradili grant koji uživate.
After party bi ispao težak smor, da me nije dohvatio mladi škotski kurator, sa svojim smatranjima da ko bi normalan voleo da se rodio kao Englez, ili Nemac? Zar nije bolje biti Škot? Prijatno ga je iznenadilo što se ne izvinjavam što živim u Beogradu kad me pitaju, primetio je to, kao i da se ne hvalim kako živim u Berlinu ili Londonu, kao ostali umetnici, koji se još i potpisuju da su based u dva ili čak tri grada. Kako, pita Škot, možeš da živiš na dva mesta?
p.s.
Čujem da poštarka skida radove sa izložbi u KCB. Ispravno. Javno joj upućujem iskrenu podršku. Kad već ona umetnicima ne smeta tu gde jeste, sasvim je bilo logično da umetnici počnu da smetaju njoj. Kom igen Ivona!
