Pisma iz Stokholma (2)
Izašao sam iz prodavnice u ulici Magnus Ladulasgatan, i ušao u autobus u pogrešnom smeru. Na sledećoj stanici sam hteo da izađem, ali vozač reče da ne vredi, kasno je i nema drugog autobusa. Predlaže mi da se vozim do zadnje stanice, sedam minuta pauza, pa krećemo nazad. Dobro. Napolju je ionako debelo ispod nule.
Na okretnici rutinska inspekcija autobusa. Vozač kaže zaboravljaju ljudi svašta, kišobrane, rukavice, kape… Pita odakle sam. Znam li za Tita?
Znam, i gledam kroz prozor južnu zabit Södermalma u mraku. Skoro četrdeset godina nesvarljive istorije se sručilo preko nas posle njega, on i dalje stoji kao prva referenca. Biće da je to prava slika o veličini, ali ne njegovoj, nego svih ideja, nacionalnih politika i država koje su ga nasledile.
Kad sam bio mlad 70tih godina vozio sam taksi – nastavlja vozač autobusa. Sećam se da sam ostao zaglavljen u saobraćaju sat vremena zbog Titove posete Stokholmu. Što se Jugoslavija raspala? Zato što smo odustali od komunizma, odgovaram mu, a pravim se pametan, i meni su bila puna usta bandi crvenih i slobodnog tržišta koje se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Dok je trajao komunizam, nastavljam predavanje u praznom autobusu, nije bilo nacionalizma, ni rasizma, bilo je tolerantnije društvo. Problem sa Starim je što nije puštao da se partija modernizuje, kako bi sprečila reakciju da ispliva kad on ode u večna lovišta.
Tačno tako sam i mislio, reče vozač, baš ti hvala na objašnjenju, mi ovde nemamo ni trunke nacionalizma i rasizma, nula!
Mada, baš tih dana sam čitao intervju sa Latinkom Perović, gde kaže da se ni srpska nacionalna elita nije radovala šansama liberala 70tih, jer su ovi mogli sa Hrvatima i drugima da se, ne daj Bože, dogovore. Zato lako može biti da je Broz, kao i ja, bio prinuđen da se vozi do zadnje stanice… a i nije mu neudobno bilo, ruku na srce. Tu mi misli odu na Vračar, na večeru kod pokojnog Ljube Tadića, glumca, gde je bila i Latinka Perović, pre dvadeset godina. Spletom okolnosti sam se tu obreo, student, ne bi se niko setio mog prisustva. Građanske i studentske demonstracije su u punom zamahu tih dana, međutim, kaže Latinka, neće ništa od svega toga biti. Neće On bez krvi predati vlast. Predivni Ljuba Tadić se celim bićem protivio takvom pesimizmu, verujući u uspeh, ali je Latinka ostala neumoljiva u svom stavu, i nešto ranije otišla sa večere. Kad se saberem danas, veći deo svog života od tih četrdesetak godina, proveo sam u različitim oblicima diktature. Ko bi rekao. Ne osećam se tako.
Čim sam stigao u Stokholm, otišao sam na predavanje Swedish whiteness and Swedish racism, na Royal Institute of Art. Koliko da si odmah olakšam uvidom da ni u Švedskoj nije raj. Daleko od toga, jer, Tobias Hübinette ceni da postoji psihoza ispod površine društva koje važi za lidera u progresivnim tendencijama i antirasnim politikama. Ukratko i ne baš verodostojno, prenosim ovde Tobiasovo razlaganje. Koreni švedskog antirasizma su u antifašizmu. Od nacije koja je bila vlažni san eugenike, od idealne rase, Švedska se posle rata pozicionira kao zemlja-daltonista, slepa za boju kože, kao zaštitnica Trećeg sveta iz kruga zemalja najbližih Zapadu. Zemlja koja je proporcionalno usvojila najviše dece sa drugačijom bojom kože, prihvatila najviše migranta i izbeglica, zemlja sa najviše “mešovitih” brakova i veza, i na kraju, zemlja koja nije bila kolonizatorska krvopija, naprotiv, pomagala je dekolonizaciju sveta. Ipak, ne da se zajebati Tobias, i otkriva u kom zecu leži grm: švedski antirasizam je izrazito beo. Biti šveđanin pre svega znači biti antirasista, ali pazite sad: biti antirasista je identitet isključivo rezervisan za bele šveđane. Nemisliv je, ističe Tobias, ne-beli antirasista u Švedskoj. Nigde sreće, nigde pravde na ovom grbavom svetu…
