Pisma iz Stokholma (1)
Vladimir Nikolić ovu zimu provodi u IASPISu u Stokholmu odakle piše pisma za Supervizuelnu.
Pre par godina snimao sam radove koje nikada nisam izložio. Nije prvi put.
Snimao sam statične kadrove sa draperijama u studijskim uslovima, podešavajući svetlo tako da dobijem što izraženije forme. Čitao sam tada Vrata percepcije od Oldosa Hakslija, knjigu nastalu pod uticajem meskalina, i krenuo sam da snimam zbog ovog dela o draperijama:
Za ono što mi ostali vidimo samo pod utjecajem meskalina, umjetnik je rođenjem opremljen da vidi cijelo vrijeme. Njegova percepcija nije ograničena na ono što je biološki ili društveno korisno. Mali dio saznanja koji pripada Oslobođenom umu curi mimo redukcijskog ventila mozga i ega i u njegovu svijest. To je saznanje istinskog značaja sveg postojećeg. Za umjetnika, kao i za uzimaoca meskalina, nabori su živi hijeroglifi koji na stanovit, posebno izražajan način predstavljaju nedokučiv misterij čistog postojanja.
Nedokučiv misterij čistog postojanja. Ne vidim tu nikakav misterij. Mislim, razumem Hakslijev doživljaj oslobođanja percepcije od “upotrebne” uloge koju joj nameće evolucija, percepcije koja beleži čistu stvarnost neoštećenu “redukcijskim ventilom mozga”. Drugo je u pitanju ovde – šta to draperiju, koju su slikari koristili obilato da demonstriraju svoju veštinu i pojačaju “argument” realnosti, čini toliko izražajnom? Misterij postojanja? Nikako. Draperije formiraju oblik pod uticajem gravitacije, njihova izražajnost nastaje kao posledica delovanja stalne i sveprisutne sile na materijal kakav je tkanina. U tom smislu, ne radi se ovde o hijeroglifima koji umetnicima i uduvanima otključavaju egzistencijalne istine, već o manifestaciji i ilustraciji gravitacione sile u domenu vidljivog. Nabori, ili ako Haksli baš insistira – hijeroglifi, predstavljaju gravitacione talase u prostoru.
Kako iz prostora proističe vreme, ili obrnuto, trebalo mi je kretanje u statičnom kadru, inače bi dobio fotografiju. Snašao sam se – okačio sam konac ispred draperije i pustio da niz njega curi kap ulja. Dobio sam kretanje odnosno vreme u slici, koje je, šta više, u direktnoj vezi sa gravitacijom, ali sam takođe dobio i Bil Vajolu, koji se obogatio na curenju slavina i mistifikaciji egzistencijalnih pitanja. Međutim, nisam odmah odustao. Tražio sam izlaz. Zvuk mi je pao napamet. Naime, ukoliko su izražajne forme draperija vizuelna reprezentacija gravitacije, zašto se gravitacioni talasi ne bi mogli ilustrovati i zvukom? U to vreme, moj kum Maja, astrofizičarka (moj kum je žena, šta sad), radila je u jednom od vodećih svetskih istraživačkih centara, u opservatoriji EU u Čileu (ESO, European Southern Observatory). Vrh, pomislih, poslaće mi Maja zvuk gravitacionih talasa da ih stavim u video. Sigurno to imaju negde, ili bar imaju neki uređaj za registrovanje gravitacione sile, čiji podaci bi se mogli konvertovati u zvuk, rešićemo već nekako.
Maja mi je poslala link na LIGO (Laser Interferometer Gravitational-Wave Observatory), poručila da nisam normalan, i da te talase nauka beznadežno pokušava da registruje bezmalo 100 godina. Te da ako meni to pođe za rukom, da se obavezno javim u Stokholm da mi daju Nobelovu nagradu iz fizike.
Zapišite, dve nedelje pošto sam stigao u Stokholm, svetski mediji su objavili vest da je nakon 100 godina registrovan gravitacioni talas i javnosti je predstavljena njegova zvučna ilustracija.
