Petar Mirković o tržištu umetnosti
Petar Mirković (1978), umetnik iz Novog Sada, od 2005. godine aktivno učestvuje na međunarodnoj galerijskoj sceni, a njegovi radovi su predstavljani na velikim svetskim sajmovima, poput bečkog ViennaFair-a, Pulse-a u Njujorku i Majamiju, Scope-a u Bazelu, itd. Ova iskustva su tema našeg razgovora iz razloga što se o tome na našoj sceni malo govori, ili, jednostavno, ne zna dovoljno.
Da li je, po tvom mišljenju, ispravno da umetničku produkciju podelimo na onu namenjenu kustoskim izložbama i galerijskom plasmanu, pa da u pojedinačnim slučajevima prepoznajemo posebno mesto na skali između ta dva? Iz tvog iskustva, koliko jedno isključuje drugo (saradnja sa galeristima saradnju sa kustosima)?
Možda bi bolje bilo reći da su to dve sfere koje kreiraju današnju umetničku scenu.
Galerije i tržiste umetnosti funkcionišu slično kao i sva ostala tržista i kao glavnu svrhu imaju profit. Sa druge strane imamo razne kulturne institucije, fondove i nacionalne budžete, čiji je zadatak da, pre svega, budu fokusirani na sam umetnički kvalitet i podršku pravim vrednostima, bez obzira na njihov tržišni potencijal. Obe strane podjednako utiču na valorizaciju umetničkog dela. Iako su naizgled odvojene, u velikoj meri se prepliću, pa su tako danas najskuplji umetnici ujedno i najzastupljeniji na velikim kustoskim izložbama i u značajnim publikacijama i obrnuto.
Smatram da je za umetnika podjednako važna saradnja i sa kustosima i sa galerijama i one se međusobno ne isključuju. Što se tiče same produkcije, ona ne bi trebalo da se razlikuje. To, u izvesnoj meri, zavisi od specifičnosti umetničkog izraza, pa je u određenim slučajevima potrebno samo prilagođavanje, u smislu dimenzija, prenosivosti, načinu prezentacije…
Da li možeš da nam u glavnim crtama opišeš glavne stepenice u tvojoj karijeri?
Sve se izdešavalo u vrlo kratkom vremenskom periodu. Nekoliko godina po završetku akademije nije bilo značajnijih događaja, ali sam sve vreme bio fokusiran na svoj rad. Verovao sam da kvalitet rada i posvećenost moraju dati neki rezultat. Tragao sam za interesantnim konkursima i učestvovao na njima. Onda sam iste godine dobio Henkelovu nagradu za crtež, residence program Kulturkontakta, sa Remontom izlagao na Vienna art fair-u i upoznao galeristu sa kojim sam počeo saradnju. To sve mi je obezbedilo neku startnu poziciju i ulazak na internacionalnu scenu.
Pretpostavljam da, kao i u mnogo čemu, svaka priča ima svoje posebnosti, ali da li bi mogao, na osnovu svog primera da odgovoriš na nekoliko pitanja o nekim poslovnim aspektima. Šta nam možeš reći o cenama u galerijskoj prodaji? Kako se o tome odlučuje? I ko o tome odlučuje? Kako izgleda uobičajen dogovor (ugovor) sa galeristom?
Teško je generalizovati stvari, obzirom da različite galerije imaju drugačije pristupe. Ipak, postoje neka pravila. Kao prvo, uobičajen je princip da galerija uzima 50% od prodaje rada. Od tog dela oni finansiraju izložbe, sajmove, publikacije… Produkcija pripada umetniku i on je finansira od svog dela. Ovo ne važi kada su u pitanju velike i zahtevne produkcije kada se prave posebni aranžmani. Cenu formira galerija, ali se svakako konsultuje sa umetnikom. Takođe, postoje neke startne cene za mlade umetnike od kojih se kreće, a onda se svake godine podiže za određeni procenat u zavisnosti od kvaliteta i potražnje. Taj rast je, obično, nekih 10-20 % godišnje.
To su neka generalna pravila. Međutim, uvek postoje oni koji igraju potpuno drugačije, što je slučaj sa nekim ruskim galerijama proteklih godina, koje ponekad pokušavaju da stvore instant zvezde. Tako se desi da predstavljalju radove vrlo mladih umetnika za koje traže vrtoglave cifre. Nije neminovno da imate pisani ugovor sa galerijom, ali je svakako dobro. Ugovor se obično odnosi na pravila vezana za saradnju sa drugim galerijama, prodaju radova direktno iz studija i obaveze jedne i druge strane. Pojedine galerije žele ekskluzivnu saradnju, međutim, obično je svima u interesu da sarađujete i sa drugim galerijama, ukoliko nisu iz iste zemlje, grada i ukoliko su visoko kotirane, jer to doprinosi promovisanju umetnika. Takođe, dozvoljeno je da prodajete radove i direktno iz studija, ali cena mora biti ista kao i u galeriji i to je striktno pravilo, jer bi se, u protivnom, ceo sistem urušio.
Verovatno najveći uticaj na cenu radova ima ime galerije, odnosno njen izgrađeni ugled i uticaj na sceni.
Tvoji radovi su predstavljani na nekim od najvećih svetskih sajmova umetnosti. Koji je bio prvi sajam na kome su se tvoji radovi pojavili? Koji sajam je, do sada, bio najznačajniji? Da li se na sajmu, neposredno tebi kao umetniku, a ne galeristi koji te zastupa, dogodilo nešto značajno?
Prvi je bio bečki Vienafair 2006. koji sam već pomenuo, sa galerijom Remont i to je za sve nas bio prvi susret sa celokupnim sistemom. Dalje sam sa galerijom iz Beča bio pretstavljan na mnogim svetskim art fairovima.
Najznačajniji su svakako Majami, Njujork i Bazel. To je nešto poput grand slamova u tenisu. Iako se tu obično misli na Majami-Basel i Armory show u NY, koji jesu nosioci, čitav događaj podrazumeva još mnoštvo drugih sajmova, koji se dešavaju po celom gradu i u ista četiri dana. Ti gradovi u datom momentu okupe gotovo čitavu internacionalnu scenu. Tako je u Majamiju istovremeno između 20 i 30 sajmova, koji su koncepcijski različiti. Dok na Majami-Baselu, možete videti kratak pregled istorije umetnosti, samo malo dalje je sajam namenjen samo savremenoj azijskoj sceni… Moja galerija je uglavnom izlagala na Pulse i Scope, koji su više okrenuti predstavljanju umetnika mlađe i srednje generacije. Često sam bio prisutan na sajmovima, iako to i nije mesto gde umetnik ima neku ulogu. Stvar je postavljena na relaciji galerija – kolekcionar. Sjajno je to što možete videti mnogo arta na jednom mestu i steći bolji uvid u to kako izgleda i funkcioniše današnji market.
Svakako da je tu i mogućnost da se ostvare novi kontakti sa galeristima, kustosima, drugim umetnicima, ali tu nema nikakvih pravila. Lično, upoznao sam neke današnje prijatelje i to mi je verovatno najznačajnije.
Iz tvog iskustva, koji su pokazatelji da u dogovoru sa galerijom ili galeristom nešto može da ne bude u redu?
Kada stvari ne funkcionišu, to vam brzo postane jasno. To je neka vrsta partnerstva i može da funkcioniše samo ako postoji dobra komunikacija, saradnja i poverenje. Vrlo često slušam priče umetnika koji imaju problema u poslovanju sa galerijama. Obično je veliki finansijski pritisak uzrok problema. Galerije moraju da rizikuju, investiraju u promocije, sajmove, ekskluzivne lokacije i ukoliko se taj rizik ne isplati, sve to vrlo intenzivno oseti i umetnik.
Svetsko tržište umetnina je izuzetno privredno uspešno polje. Ipak događaju se neke promene i o tržištu saznajemo stvari, čak i u dnevnoj štampi, koje ga predstavljaju manje mistifikovano nego što je to inače slučaj. Nedavno je u Gardijanu izašao članak u kome Rihter priča o prodaji i svom neslaganju sa ciframa koje su i po njegovom mišljenju preterane. Kako ti vidiš sve to?
Kapitalistički model funkcionisanja je u potpunosti zahvatio i to polje. Kada se kaže uspešno, ono to verovatno i jeste, ali samo iz ugla onih koji se nalaze na vrhu piramide. U tim okvirima samo umetničko delo postalo je, pre svega, hartija od vrednosti i berzanska obveznica. Verujem da ne postoji zahvalnije polje za manipulaciju vrednosti tih obveznica. Kada se uzme u obzir da su kolekcionari iz kruga najbogatijih ljudi, onda postaje jasnije koliki prostor za igru oni tu imaju. Često stičem utisak da nije ni važno kolika je umetnička vrednost dela, već koliko su uticajni oni koji ga zastupaju. Ipak umetnost je izuzetno široko i kompleksno polje i uvek otvara nove puteve i mogućnosti, a umetniku ostavlja najveću satisfakciju – stvaranje.
, umetnik iz Novog Sada, od 2005. godine aktivno učestvuje na međunarodnoj galerijskoj sceni, a njegovi radovi su predstavljani na velikim svetskim sajmovima, poput bečkog ViennaFair-a, Pulse-a u Njujorku ){kind=link}