parallelcontemporaryvienna
Beč je je za relativno kratko vreme uspeo da se transformiše iz najpoželjnijeg grada za život ljudi u poznijim godinam u vibrantnu sredinu koja na raznim poljima privlači mlađu populaciju koja ovo mesto vidi kao novu it destinaciju, ali i kao bazu za rad i umetničko stvaranje. Ipak, razlog moje nedavne fascinacije glavnim gradom Austrije nije gore navedena transformacija, već poseta Beču tokom jula ove godina koja je trajala svega šest ili sedam sati da ispuni “prazno vreme” čekanja avionskog leta za Berlin. Nekoliko izložbi, koje sam tokom ovog kratkog vremenskog intervala konzumirao, bile su tako dobro usklađene i aktuelne u odnosu na trenutne programe koji se odvijaju u dobro poznatim umetničkim centrima da sam po povratku u Beograd pričao o izložbama u Beču i samo ponekoj iz Berlina. Ovde moram naglasiti da izuzimam retrospektivnu izložbu Tina Segala u Martin Gropius Bau u Berlinu, koja mi je na ličnom nivou van bilo koje konkurencije. Uz sve navedeno, kontakti i saradnja koju sam imao sa Katharinom Schendl i Andreasom Fogarasiem u proteklih godinu dana dodatno su utvrdili moja očekivanja u vezi sa ponovnom posetom Beču. Pre mesec dana je usledio poziv da zajedno sa Goranom Micevskim učestvujem na Parallel Vienna. To je istovremeno predstavljalo dobru priliku da sa solidnom distancom i bez žurbe analiziram sve dosadašnje fascinacije vezane za ovaj grad.
Septembar je u Beču, ako govorimo o vizuelnoj umetnosti, u proteklih par godina postao prepoznatljiv po dva velika događaja: viennacontemporary i Parallel Vienna. Prvi je veoma foramalan i klasičan umetničko-sajamski događaj sa svim karakteristikama koje prate ovakve manifestacije. Uredni beli booth-ovi, ljubazno uniformisano osoblje, limuzine renomiranog proizvođača automobila koje razvoze vip zvanice (koji je i jedan od glavnih sponzora ove manifestacije), velika sajamska hala i mnoge druge stvari koje se viđaju na bilo kom sajmu umetnosti. Iako V.C. ne spada u grupu velikih sajmova poput Art Basel-a, Frieze-a, Armory Show-a, jasno je da ambicije ovog događaja prevazilaze lokalne okvire i da organizatori imaju ozbiljne planove za budućnost. Naravno, daleko je to od ponude koju nude gore pomenuti sajamski giganti i lako je u tom kontekstu naći dlaku u jajetu, što ovaj tekst nema nameru da uradi. Ono što smatram dragocenim i što me je sa velikim interesovanjem privuklo u moru jednoličnih belih štandova jeste pojavljivanje galerija koje su nastale kao strateško udruživanje kustosa, umetnika i galerista koji nisu isključivo komercijalno orjentisani. Najinteresantnije mi je bilo pojavljivanje galerije KOW iz Berlina koja u svom matičnom prostoru trenutno prikazuje izložbu Hito Steyerl, a u Beču je (između ostalih umetnika) predstavila Tobiasa Zieloniya. Oboje, takođe, predstavljaju Nemačku na ovogodišnjem bijenalu u Veneciji. Gostovanje KOW-a na V.C. ne čudi ako se u obzir uzme da je jedan od osnivača ove galerije Nikolaus Oberhuber, bivši direktor galerije Nächst St. Stephan iz Beča.
Pored dominatnog broja galerija iz Austrije i poveće liste iz Nemačke, ono što se ističe, ako izuzmemo Sloveniju, jeste da nakon toliko godina i dalje izostaju galerije iz Srbije i ostalih ex-Yu država. Galerija Škuc iz Ljubljane je predstavila radove Jasmine Cibic i Albana Muje, dok je berlinska galerija Loock predstavila Ivana Grubanova, aktuelnog predstavnika Srbije na Bijenalu u Veneciji.
Važno je pomenuti i napor kolektiva Blockfrei koji već drugu godinu za redom pokušava da na veoma konkurentnom i komercijalno orjentisanom tržištu plasira nezavisne umetničke fenomene iz Srbije i proba da prevaziđe veliki jaz između ova dva, još uvek različita sveta.
Kada govorimo o pokušaju da se sfere komercijalnog i alternativnog pomire dolazimo do Paralle Vienna, događaja koji u samom nazivu najavljuje ono što želi da postigne. U prostoru napuštene zgrade centralne pošte je, za razliku od viennacontemporary, na potpuno drugačiji način artikulisana savremena umetnička praksa i strategije njenog predstavljanja javnosti.
Ovde akcenat nije bio na prodaji i sklapanju velikih poslova, već je u fokusu bio neposredniji kontakt posmatrača sa sadržajem koji je bio podeljen u nekoliko celina. Najbliže konceptu sajma predstavljali su programi Gallery Statement i Project Statement, a ono što je intersantno je da su vodeće bečke galerije imale svoja predstavljanja istovremeno na oba sajma, i na viennacontemporary i na Parallel Vienna.
Ostali programi su predstavljali male izložbe, bolje rečeno intervencije kustosa i umetnika, koje su na različite načine osvajale ovaj impozantan prostor. Ono što je unosilo zabunu i dovodilo do zamora jeste veličina zgrade u kojoj je događaj priređen. Prostor je bilo veoma teško savladati uprkos dobro opremljenom katalogu sa jasnim smernicama i mapama spratova. Ovo je kod posetilaca nakon određnog vremena stvaralo konfuziju, pretvorivši izložbenu ponudu u ogroman šum koji je bilo teško pojedinačno sagledati. Tako ste lako mogli da propustite radove Ervina Wurma, Anna-Sophie Berger ili Heimo Zoberinga, umetnika koji je na Bijenalu u Veneciji predstavio rad u Paviljonu Austrije.
Uprkos ovim poteškoćma, publika je događaj ispratila u, za naše pojmove, velikom broju. Na otvaranju je, prema proceni organizatora, bilo između dve i tri hiljade ljudi, dok je u toku nedelje svakodnevno u različitim delovima zgrade bilo nekoliko stotina ljudi. Nisam siguran koje su ambicije organizatora, ali mi se čini da uprkos jasnom distanciranju od art fair logike sve vodi ka tome da u jednom trenutku ovo postane neka vrsta sajma satelita sa malo alternativnijim pristupom. Ukoliko bismo napravili poređenje da viennacontemporary teži Art Basel-u, onda bi se moglo reći da Parallel Vienna gravitira sajmovima poput Liste u Bazelu ili Untitled u Majamiju.
Uprkos pomenutim događajima koji privlače veliki broj sponzora i stvaraju komercijalni hype, ono što Beč izdvaja i čini ravnopravnim Londonu, Berlinu ili Parizu, jesu progami u muzejima i izložbenim prostorima poput secession, Kunsthalle Wien, mumok, Leopold, TBA21, Kunst Haus Wien, 21er Hause, Albertina. Koji god od ovih prostora da posetite, nećete izaći ravnodušni. Navešču samo nekoliko izložbi koje su ostavile snažan utisak na mene.
Retrospektiva Joel Meyerowitz-a u Kunst Hausu je izvanredan primer kako se u relativno skučenom i nestandardnom muzejskom prostotu može prikazati impozantan i kompleksan opus jednog od najuticajnijih fotografa današnjice. Sa druge strane, Marck Leckey i Alessandro Raho na izložbi We transfer u prostoru secession pročišćeno i precizno predstavljaju odličan primer kolaboracije umetnka koji na prvi pogled nemaju ništa zajedničko.
Na kraju, možda i najbolja izložba koju sam video u ovoj godini – ispostavilo se na moju sreću dva puta – Future Light: Pauline Boudry/Renate Lorenz. LOVING, REPEATING prikazana je u Kunsthalle-u kao deo pratećeg programa Vienna Biennale, zasenivši program novosnovanog bijenalnog događaja. Kada sam video da je i dalje na programu KunstHalle-a, radovao sam se isto koliko i pozivu za učešće na Parallel Vienna.
Najbolji opis onoga što se u poslednjih nekoliko godina događa u Beču sumiran je u sloganu za žurku koja je zatvorila proteklu nedelju umetnosti:
viennacontemporary and PARALLEL VIENNA join forces to bring you an amazing experience in an enchanting venue
__________________
Naslovna fotografija: izgled postavke izložbe Future Light: Pauline Boudry/Renate Lorenz. LOVING, REPEATING Kunst Hale Wien. Iz arhive autora teksta.
