• Registrator
• 26.04.2024.
• Tekst: Ljubica Vujović
• 0
  582

PAMTEĆI RIČARDA SERU (1938–2024) Tilted Arc (1981–1989)

24. aprila na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u okviru Centra za američke studije, održano je komemorativno predavanje „Pamteći Ričarda Seru (1938–2024)“ posvećeno američkom skulptoru preminulom 26. marta 2024. godine. Predavanje je održala istoričarka umetnosti Ljubica Vujović. U nastavku se nalazi kratka priča o jednom od Serinih najpoznatijih, ujedno i najkontroverznijih radova – Nagnutom luku (1981–1989). 

 

 

Zamislite da prolazite pored skulpture na gradskom trgu – verovatno je da ćete videti bronzanu statuu iz 19. veka generala, vladara na konju, mermernu statuu alegorije nacije postavljenu na visoko postolje… Možda u prolazu bacite pogled na umetničko delo, a možda ga niste ni primetili, jer je to samo jedna od mnogih gradskih skulptura na koje su vaše oko i um već navikli. Ričard Sera je želeo da prolaznici imaju sasvim drugačiji odnos prema javnoj skulpturi. Tokom svoje karijere, Serin rad se bavio „načinima povezivanja odnosa kretanja, materijala i prostora“. Njegove instalacije destabilizuju doživljaj prostora dok pokušavamo da doživimo/osetimo/spoznamo skulpturalni volumen. Dok se krećete kroz radove koji su često dosta viši od prosečne visine čoveka, pritom projektovani kao pseudolavirinti, jedino šta možete videti je nebo (u tome se sastoji prostorna destabilizacija).

 

„Ukloniti delo značilo bi uništiti ga“. Ovom tvrdnjom Ričard Sera pokušao je promeniti tok rasprave na javnom saslušanju sazvanom radi Nagnutog luka.

 

Pošto je shvatio da većinu gradova širom sveta odlikuju urbanizam i zgrade projektovane pod pravim uglom, Sera je želeo da razvije skulptorski rečnik koji će se zasnivati na krivolinijskim formama. Takve forme ne bi ostavljale veoma snažan utisak u malom formatu koji bi mogao da stane u šaku, ili na sto, ali u monumentalnim dimenzijama kroz koje se može kretati, u koje se može ući, koje se mogu dodirivati i sa kojima je moguće saživeti se, je drugačiji odnos.

 

 

Umesto da se fokusira na posredno optičko iskustvo skulpture – gledajući je sa distance – Sera je želeo da prolaznici dožive skulpturu neposredno, fizički. Želeo je da dugačak, zakrivljeni metalni lim „u svom obimu obuhvatiti ljude koji hodaju trgom“, menjajući njihov doživljaj prostora dok se kreću na posao ili sa posla. Na taj način je prostor trga na kom se skulptura nalazi angažovan i probuđen. Sera je svoju publiku smatrao pokretnim bićima sa promenljivim perspektivama, a ne statičnim, pasivnim posmatračima. Redefinisao je prirodu skulpture, njen odnos sa publikom, odnos sa prostorom – više se ne mora izlagati na postamentu koji stvara i pojačava utisak „visoke“ umetnosti koja nije namenjena svima.

 

Odabirom da se rad izloži napolju (što predstavlja uobičajenu minimalističku praksu) menja se način konzumiranja umetničkog dela. Delo više nije samo ukras u nečijem domu, ili galeriji. Umetnost se defetišizuje Sada ju je teže uništiti, ne mora više da se čuva, može se dotaći i može se sa njom ostvariti i fizički dijalog.

 

Šta skulpturu uopšte čini javnom? Da li je to njena namena, lokacija, ili naručilac: pojedinac/udruženje/državna ustanova koja je podmirila troškove njenog izvođenja? Ukoliko iskoristimo sintagmu „skulptura u javnom prostoru“ onda nesumnjivo potvrđujemo prostor, odnosno lokaciju, kao definišući faktor. Ponovno oživljavanje prakse izlaganja skulpture u javnom prostoru tokom 1960-ih godina u SAD, podstaklo je niz diskusija i očekivanja javnosti nenaviknute na umetnost u svom, svakodnevnom, „neumetničkom“ okruženju. Problem prostora, odnosno lokacije, pokazao se ključnim za zajednicu. Mnoge rasprave na temu javne umetnosti zapravo se mogu shvatiti kao rasprave o upotrebi, odabiru, funkciji, nameni ili značaju tj. kolektivnoj simbolici određenog prostora za lokalnu zajednicu.

 

 

Jedna od najozbiljnijih javnih rasprava i kontroverzi povela se oko skulpture Nagnuti luk. Konkretan slučaj ne razotkriva samo društveno–političko razmatranje i umetnički tretman javnog prostora; štaviše, ilustruje angažman zajednice.

 

Godine 1979. GSA (General Services Administration) angažovao je Seru da izradi delo za Federal Plazu na donjem Menhetnu, kao deo javnog programa za umetnost i arhitekturu. Period evaluacije trajao je dve godine tokom kojih je Sera detaljno razradio i obrazložio potencijalni rad, pridržavajući se propisanih procedura, dok skulptura konačno nije odobrena od strane GSA kancelarija u Njujorku i Vašingtonu. Drugim rečima, niko nije mogao biti iznenađen njenim izgledom. Nakon njenog postavljanja 1981. godine, Agencija je primila nekoliko negativnih komentara, što je protumačeno kao uobičajen, „ljudski“ odgovor na novinu. Međutim, kontroverze i burna javna rasprava počinju 1984/5. godine kada Vilijam Dajmond postaje regionalni administrator GSA u Njujorku. Sa današnje distance, reklo bi se da je Nagnuti luk bio žrtva Dajmondove (konzervativne) političke karijere u usponu. Inicijalno, Dajmond predlaže da se skulptura izmesti, konstanto ističući kako njegov stav nije estetski, te ne predstavlja cenzurisanje umetnosti, već pokušaj rešavanja destruktivnog dejstva koji rad ima po društvenu funkciju trga. Kao rezultat javne debate, 1985. godine podneta je federalna tužba koja je dovela do javnog suđenja koje se smatra najozloglašenijom kontroverzom o skulpturi u istoriji prava u umetnosti. Dajmond je sazvao javno saslušanje kojim je sam predsedavao. Nakon što je donesena očekivana odluka – da se skulptura izmesti – Dvajt Ink, GSA administrator u Vašingtonu, predložio je da se formira stručna komisija koja će pregledati problem. U decembru 1987. Sera je po pljusku stajao i objašnjavao uslovnost lokacije pred formiranim panelom stručnjaka koji je nakon Serinog izlaganja jednoglasno glasao da skulptura ne može biti pomerena bez uništenja njenog umetničkog integriteta.

 

 

Osnovni argument protiv dela počivao je na premisi da je skulptura zasenila lokaciju i primorala je da funkcioniše kao njen nastavak – trg postaje sekundaran u odnosu na skulpturu. Peticiju za premeštanje potpisalo je preko 1300 građana zaposlenih na samoj plazi, smatrajući da im delo ometa svakodnevnu rutinu. Problem nije bio u tome da im ometa samo kretanje, pre se radilo o tome da im ometa pogled na drugu stranu trga, odnosno na ono što se nalazi iza nje. Sa druge strane, bilo je i onih koji su se zalagali za očuvanje skulpture smatrajući da bi uklanjanje na zahtev nekolicine narušilo Serino pravo na slobodu govora, garantovano Prvim amandmanom, te da bi stoga takav gest bio neamerički. Ovakva argumentacija pokazatelj je koliko je umetnost koja se nalazi u javnom prostoru važna za formiranje identiteta zajednice, kao i projekciju zajedničkih vrednosti. Pri tome, naglašeno je da mnoga umetnička dela često postaju remek–dela tek nakon početne kontroverze (na primer, Maneova Olimpija).

 

Čak 85% ispitanika tokom saslušanja svedočilo je u korist skulpture, međutim u javnosti je konstruisan utisak da je većina bila protiv rada. Zašto?

 

Smatrano je da je javnost trebalo informisati (npr. puštajući kratke video projekcije u lobijima zgrada koje se nalaze na trgu – ako su takve prakse uobičajene za muzejsku publiku, utoliko pre su bile neophodne za širu javnost). Potreba da razumemo i identifikujemo ono što vidimo je elementarna potreba. Ako ne možemo da smestimo umetničko delo u razumljiv kontekst, osećamo se emotivno i intelektualno ugroženim (skulptura je poređenja sa Berlinskim zidom, doživljavana je neprijateljski).

 

Nagnuti luk zamišljen je kao medij u artikulaciji odnosa između pokretnog tela i samog prostora; skulptura je artikulisana u odnosu na prostor koji odlikuje pokretnost! To nije prostor parka u kom su ljudi pasivni, sede, odmaraju, piknikuju, već plaza koju veliki broj ljudi svakodnevno koristi hodajući ka, odnosno iz, zgrada.

 

16. marta 1989. skulptura je razmontirana od strane GSA i sklonjena (sahranjena) u skladištu u Bruklinu. Pokazalo se da je suština problema bila u tome da su dvojaki kriterijumi primenjeni na muzejsku vs. umetnost u javnom prostoru. Serina umetnička praksa koja je prethodno uspešno realizovana u brojnim umetničkim prostorima sada je oštro kritikovana. Razlika je u prostornom kontekstu u kom se delo nalazi i u okviru koga se sagledava, kao i u očekivanjima javnosti. Problem umetnosti u javnom prostoru, može se rešiti. Štaviše, mora se rešiti. Kako? Razgovorom sa zajednicom i putem stalnih programa javnog, umetničkog obrazovanja.

 

Ovaj primer otvara vrata veoma važnoj diskusiji: da li je snažno, provokativno, umetničko iskustvo rezervisano za muzejski prostor, samim tim i pretežno „elitnu“ publiku, odnosno predisponiranu publiku?

 

Da li javna umetnost treba da bude praktična? Provokativna? Lepa? Ko je publika javne umetnosti? Ko ima pravo da odlučuje o tome šta će se naći u javnom prostoru?

 

Ako je sudbina Nagnutog luka bila takva kakva je, postavlja se pitanje: da li je to uspešno ili neuspešno delo? Da, ono je uklonjeno, ali jer je provociralo. Nije li provokacija pokazatelj da je delo zaista živelo?