Otvaranje – tvojih petnaest minuta / Ostavinska galerija
Otvaranje – tvojih petnaest minuta je događaj koji se sastojao od serijala od 13 izložbi i performansa i održan je od 26-29.12.2016. godine u Ostavinskoj galeriji kulturnog centra Magacin u Beogradu.
Otvaranja su nastala iz zainteresovanosti prema dvema temama odnosno fenomenima. Jedna je formalna struktura izložbe, odnosno ritam postavka/otvaranje/trajanje/skidanje. Druga je fenomen “petnestominutne slave”, teme koja je specijalno aktuelizovana ukljčivanjem Vorhola kao i “visoke” kulture u dnevnopolitičke tokove i igre u Srbiji.
Nominalno kritički i ironijski tretirane, ove teme sažete u jednu celinu i u datom kontekstu Ostavinske galerije, u mnogome su prevazišle planirane okvire. Kritičko odnošenje prema aktuelnim sadržajima značajnim za same umetnike i scenu, njihovo uobličavanje u neki pop, pa i rialiti format, ispostavilo se kao dobar okidač za prijavljivanje i pojavljivanje umetnika i publike. Odgovor umetnika na predloženi format otišao je dalje od planiranog, a najbitnije što se dogodilo ogledalo se u ukupnosti sadržaja koji su ponuđeni tokom trajanja Otvaranja.
U toku četiri dana realizovano je 13 otvaranja i više od 20 umetnika je predstavilo svoj rad. Pristup umetnika i umetničkih grupa formatu bio je vrlo raznorodan, a niz predstavljanja kvalitativno se približio time-based mediju, a ukupnost sadržaja uobličila se naizgled u dugometražni performativni sadržaj. Postavljanja umetnika i uklanjanja postavki postaju ravnopravni elementi umetničkog rada i podjednako važni činioci samog događaja – nadovezivanje “javnog” i “privatnog” stavlja publiku u donekle voajersku poziciju, poziciju svedoka pozadinskih aktivnosti prezentacije umetničkog rada, kustoskih izbora, pa i same umetničke produkcije.
Sam format pojedinačnog otvaranja, radikalna redukcija/sažimanje predstavljanja umetničkog sadržaja na petnaest minuta dao je vrlo zanimljive odgovore učesnika i otvorio razna pitanja. Skraćenost formata rasteretila je odnos (pogotovo mladih) umetnika prema ozbiljnosti koncipiranja “samostalne izložbe” za jednu galeriju. Pokazalo se da format otvara puno prostora za eksperiment, za isprobavanje i omogućava umetnicima da se pozabave temama i temicama koje ih interesuju, a retko mogu biti izvedene u dugotrajnijim formatima.
Tako su neki od učesnika tretirali format kao datost i pokušali da jezgrovito i sa svešću da petnaest minuta uopšte nije tako malo uklope svoje sadržaje (postavka Darka Dacovića koji drži govor na otvaranju, prezentuje animirani film i detaljne crteže ili zahtevna postavka Shtroxy koja je uključivala izgradnju posebnih postamenata za fotografije i najlonskog balona oko dela galerije u kom se postavka desila). Neki su se ironijski odnosili prema sažetosti i pokušali da kompleksnost ponuđenih sadržaja stave u ekstrem (retrospektivna izložba Jelene Mijić u obe prostorije galerije). Relativno čest pristup bio je performans (u najširem smislu) kao forma koja se suštinski odnosi prema trajanju i gde se 15ti minut uvodi kao zadati kraj koji samo naizgled prekida aktivnost (Marija Avramović radi manikir posetiocima, Filip Ćetković se igra sa iskrivljenjem audiovizuelnog sadržaja, Čestice lutanja postavljaju prostornu instalaciju na kojoj publika interveniše do isteka vremena, (Post)Dojilje se međusobno doje Koka-kolom). Određeni umetnici odlučili su se za javnu umetničku produkciju koja se kompresuje u 15 minuta i stavlja izvesni izazov pred umetnika da rad “završi” na vreme (Aleksandar Denić slika ikonu pop muzike Kneza uz neprestanu repeticiju refrena pesme; Zez Lunatic slika grafit velikog formata). U nekim izvođenjima sadržaj eksplicitno traje duže od ponuđenog vremena i ostaje nezavršen (prekid filma “Ponašanje starešine JNA” i performansa Borisa Burića nekoliko minuta pred “završetak” ili postavka Anđelije Mijić koja je imala toliko teksta da ga je bilo nemoguće pročitati za 15 minuta). Jedan umetnik odlučuje se na rad kao direktnu refleksiju na sam format (Miloš Bojović čita esej o vremenu kao govor otvaranja svoje izložbe fotografija), a neki od umetnika odlučuju se na minijature, sadržaje koji se brzo i jednostavno percipiraju i i sami pozivaju na skraćene formate koje obično ne dobijaju, pogotovo u vizuelnim umetnostima, te se ovaj format pojavljuje kao rešenje (Svetlana Mijić predstavlja crteže fizičkih vežbi i uz publiku preskače vijaču podražavajući ih).
Posebno zanimljivo je što je publika, najčešće prisutna na poziv autora jedne od izložbi, ostajala i na ostalim, ali i dolazila narednih dana, a pored lokalne publike, umetnici iz Hrvatske je pokazali su veliko interesovanje i nameru da sličnan format ostvare i u Zagrebu. Sve ovo je ohrabrujuće i planirano je da se sa sledećim serijalom Otvaranja nastavi na proleće.
Umesto da se vizuelna umetnost posmatra isključivo kao nešto što se proizvede i onda postavi negde, pa predstavi posmatraču, prisustvo publike tokom postavke i skidanje izložbe osvetljava neke aspekte produkcije umetnosti, ali i produkcije same postavke koji najčešće ostaju skriveni (nekad čak i za same umetnike). Na neki način, sa ovakvim zadatim uslovima, neophodno je direktno bavljenje dramaturgijom postavke, doživljajem prostora od strane publike, koji često ostaju zanemareni ili se rešavaju ustaljenim rešenjima za prostor koji se koristi.
Na posletku, ali veoma bitno za ovaj format je i očigledno udaljavanje od klasičnog kustoskog odnosa prema konkretnom sadržaju i njegovo fokusiranje na formalni okvir i model.
Otvaranje prostora za sve zainteresovane, odnosno za sve koji se jave na otvoreni poziv i spremni su da ispoštuju format, bez ikakvog drugog kriterijuma selekcije i odbira, donosi specifičnu dinamiku i demokratičnost.
Sve to omogućava neposredne i neočekivane susrete, naočigled podeljene publike, kombinovanje sasvim različitih praksi i poimanja toga šta je izložba, šta je otvaranje i kako iskoristiti tih proverbijalnih 15 minuta slave, dovodi do mnogobrojnih eksperiomenata u okviru eksperimenta i čini ovaj koncept neobično uspešnim.
Ostavinska galerija je otvorni galerijski prostor u Kraljevića Marka 8, koji funkcioniše u okviru Kulturnog centra Magacin. Od decembra 2016. je mesto intenzivnih i neuobičajenih umetničkih dešavanja u sklopu borbe za Magacin.
