O novoj izložbi Ivane Kličković
Slike koje si izložila u Kulturnom centru Beograda plod su tvog rada tokom poslednjih nekoliko godina. Kako su one nastajale i u kakvom su odnosu sa tvojom ranijom slikarskom praksom?
Poslednjih godina, otkako živim u Berlinu, bavila sam se projektima koji nisu uvek bili direktno povezani sa slikarstvom. Oni su uključivali fotografiju, scenografiju i kostim, kako u pozorištu tako i na filmu, kao i saradnju sa drugim umetnicima na nivou grafičkog dizajna i vizuelnog stajlinga. Naravno, delimično je to bio rezultat životnih uslova, ali velikim delom i iskaz kreativne potrebe za novim. Iako se možda čini da je takav pristup, kalendarski gledano, stvorio nekakve “pauze” u mojoj slikarskoj praksi, ova iskustva nastavila su da pothranjuju i ključno oblikuju moj pristup slici kao tradicionalno shvaćenom umetničkom mediju. Na kraju krajeva, sve moje slike su na neki način povezane. Mislim da je to neizbežno.
Bez naziva, 2017, akril na platnu, 180 x 200 cm
Osnovu tvog umetničkog pristupa čine jezički pročišćeni slikovni fragmenti koji procesom simultanog preklapanja fomiraju apstraktne i/ili kvazi-reprezentacijske kompozicije, kako formuliše Ana Bogdanović u tekstu kataloga. Možeš li da kažeš nešto više o procesu nastanka slika i o težištima istraživanja koja u njima sprovodiš?
Kao polazišnu tačku uglavnom koristim predloške, ne samo vizuelne već i emotivne, nešto što je teško objasniti ali što me “uhvati” i drži dok mu se ne posvetim kroz čin slikanja. Često me privuče detalj koji slučajno vidim, ali takođe namenski tražim potencijalne prizore koji bi se uklopili u postojeći vizuelni vokabular. Teško je izbeći “stil”, ne u smislu umetničko-teorijskih obrazaca već onoga što lično osećam kao blisko, kao deo estetske senzibilnosti koju svako od nas — svesno ili nesvesno, bili mi slikari ili ne — razvije tokom života. Ukadrirani delovi tuđih slika, nasumično uhvaćeni odbljesci prizora (već reprezentovani ili još uvek “realni”), detalji kako klasičnih printova tako i ultra-modernih kompjuterskih igara — rečju slike koje već uvek nekako, negde, postoje, a koje tek steknu puni potencijal kada postanu deo moje imaginacije.
Bez naziva, 2015, akril na platnu, 180 x 200 cm
Vizuelne strukture u tim kompozicijama određuju se kao imaginarni pejzaži ili njihove asocijacije koji predstavljaju konstantu u tvojoj slikarskoj produkciji. Zbog čega je pejzaž kao metodološki okvir dominantan u tvojim istraživanjima?
To je zanimljiva i česta opaska o mojim slikama. Nisam sigurna da planski razmišljam o ovome. Ako je već potrebno da definišem odnos prema pejzažnom slikarstvu, čini mi se da fizička distanca između posmatrača i pejzaža otvara mogućnost za imaginaciju. Pejzaž je nešto udaljeno, ali isto tako nešto što pruža obećanje susreta — mesto na kome ćemo se, možda, jednom i pod pravim uslovima, konačno pronaći. Ono što slikam uglavnom je lična projekcija na “stvarne” ili zamišljene predele. Na primer, ako zamišljam i slikam Japan a naknadno se desi da tamo i stvarno odem, Japan će onda verovatno izgledati sličnije onome što sam već prethodno zamišljala, i slikala, nego bilo kojoj drugoj predstavi.
Slikarski medij povlači za sobom i problemsko pitanje njegovog statusa i mogućnosti u kontekstu savremenih umetničkih praksi. Kakva su tvoja razmišljanja na ovu temu?
Uopšte se ne bavim razmišljanjem o statusu slikarstva u kontekstu savremenih umetničkih praksi. Mnogo mi je uzbudljivije da napravim novu sliku. Slikarstvo je medij u kome se dobro snalazim. Slikam isključivo zbog toga što imam potrebu, što osećam da je to nešto što volim i želim da radim. Ali, kao što sam već objasnila, to nije jedini medij koji me ispunjava. Drugi oblici kreativne ekspresije su mi podjednako podsticajni i svi oni, suštinski, utiču na i oblikuju jedni druge.
Bez naziva, 2015, akril na platnu, 180 x 200 cm
Tvoja umetnička praksa podrazumeva delovanje u nizu umetničkih medija i disciplina – osim u slikarstvu i u crtežu, fotografiji, muralu i dizajnu za film i pozorište. Da li postoji veza između tvojih istraživanja u različitim medijima i oblastima? Da li su iskustva rada u drugim oblastima uticala na formiranje tvog slikarskog pristupa?
Svakako. Nadam se da sam se u odgovorima na prethodna pitanja već dotakla ovoga. Jedan zanimljiv aspekt koji do sada nismo spomenuli tiče se činjenice da je rad u drugim oblastima obično vezan za saradnju sa većim timom, sa grupom ljudi koji teže ostvarenju zajedničkog cilja. Meni je učešće u takvim projektima uvek uzbudljivo jer donosi novu, društvenu energiju, različitu od usamljene i otuđene egzistencije slikarskog ateljea. Takođe, ove vrste saradnji inspirativne su mi u pogledu istraživanja polazišnog materijala. Na primer, u poslednjih nekoliko godina imala sam priliku da radim u pozorištu i bavim se istorijom scenografije, što me je odvelo do otkrića čitavog sveta papirnih pozorišta i cut-out kulisa koje su mi bile veoma inspirativne kao motivi za slike. Izgled štampe na papiru, separacija i preklapanje boja po principu drvoreza, kao i primeri ranih švedskih i japanskih kutija za šibice, pružaju osećaj ravnoteže između gracioznosti i odlučnosti što je balans za kojim težim u i svojim slikama.
Bez naziva, 2017, akril na platnu, 180 x 200 cm
Pored realizovanja izložbe u Kulturnom centru Beograda, koji te projekti trenutno zaokupljuju?
Neposredno pred dolazak u Beograd završila sam rad na dva murala velikih dimenzija za novu izložbu britanskog umetnika Fila Kolinsa (Phil Collins) u galeriji Tanya Bonakdar u Njujorku. Oni su deo video instalacije pod nazivom Tomorrow Is Always Too Long iz 2014, za koju sam takođe ručno oslikala uvodnu i odjavnu špicu sa listom kredita. Murali u Njujorku bili su prilika da nastavim eksperimentisanje sa spontanijim i fluidnijim nanosima boja koje sam već bila započela u novim slikama koje izlažem u Kulturnom centru Beograda. Ovo je nešto što me trenutno zaokuplja, sa čime bih volela da nastavim i vidim kuda ce da me odvede.
Izložba here… the moon Ivane Kličković biće prikazana u Likovnoj galeriji KCB od 9. novembra do 7. decembra 2017. godine.
