Nikola Savić / Sans Arret
Nikola Savić od 1998. godine živi i radi u Londonu. Tamo je završio Central Saint Martins College of Art & Design, a zatim je proglešen za jednog od najboljih postdiplomaca u Velikoj Britaniji. Na Nikolinim web stranama može se pročitati da slike kontempliraju postapokaliptične vizije savremenog društva. Razgovaramo povodom retrospektivne izložbe “Sans Arret” u Kući legata koja je održana od 27. oktobra do 8. novembra ove godine.
Kako je došlo do realizacije retrospektivne izložbe tvojih radova? Da li si osetio potrebu da napraviš presek u svom radu ili je izložba nastala iz drugih okolnosti?
Retrospektiva nikad nije bila u opciji, niti je bio plan. Ova izložba ima za cilj da otkrije i prepozna vizuelne elemente iz ranijih radova sa novim, i predstavi publici i meni samom tu nit ili jezik u slikarstvu. Kako je moje slikarsatvo od uvek bilo intutivno ja nisam imao ideju šta ću slikati za deset godina ili tri meseca unapred. Godine 1997. kad sam radio slike kao što su “Please insert card” ili “Speed” ili “Krugovi” i “Medalje”, nisam znao šta je sledeće. Međutim, ono što sam znao tad, a sad je isto, da svaka slika koju uradim mora da ima prisutnu “urgentnost” u sebi. Kako se to razvijalo u slikarskom smislu možda tad nisam bio svestan, do samog ostvarenja tog cilja. Beskrupulozno sam tražio tu “urgentnost” u svom radu. Danas je isto tako. Sad posle skoro 20 godina prepoznajem određene elemente u svom radu iz prošlosti koji imaju vezu sa novim radovima, koji tad nisu meni konkretno aludirali na to šta će doći. Tu je došlo do uzbuđenja i shvatio sam da je vreme da se uradi jedna izložba gde ću moći da predstavim publici i sebi ceo svoj slikarski proces. Za tu priliku sam morao da uzmem puno slika iz javnih i privatnih kolekcija (Muzeja Savremene Umetnosti u Beogradu i privatnih kolekcija familija Dražević, Popović, Ćeranić, Barlov, Zorić, Vukmanović i Tadić) , ne bih li napravio kompletnu izložbu. Slike koje sam hteo da objedinim nisu u mojoj kolekciji tako da smo kustos Liljana Tadić i ja morali da napravimo veliku organizaciju okupljanja svih ovih radova. Naravno, dogovorili smo se da napravimo ovakav projekat u Kući Legata s obzirom da je prostor dovoljno velik i reprezentativan da predstavi ceo opus. Pored gore navedenog postoji još mnoštvo drugih razloga zašto izložba, jer nikad nije samo jedna stvar u pitanju. Umetnik ne preseca ništa, on sluša i prati. U tom smislu ova izložba nije mogla više da čeka nego je morala da se desi sad. Tako da nekad umetnik mora da se kosi sa svim da bi održao tu nit u svom radu. I kad društvo to ne prepozna za umetnika, umetnik mora da prepozna sam za društvo i samog sebe. Opet se vraćamo na “urgentnost” kao pojam.
Tvoje slike izgledaju kao da su rezultat hladne realizacije, međutim, kada se pogledaju izbliza vide se tragovi prethodnih slojeva i pokušaja koji su naknadno prekriveni. Kako nastaju tvoje slike?
Sa ove izložbe od ranijih slika, sve je u tragovima, potezima, tako da se puno toga ogledalo u samoj slici. Od novijih slika (od 1998.) neo formalističkog ciklusa, samo dve imaju te ostatke, to su ‘Exercycle II’ & ‘Popmachine’. Razlog je taj što se forma tražila na živo. Kako je ideja bila ispred tehnike, na ovim slikama se vide tragovi, ali to je samo na ovim radovima i to je takva priroda ovih slika, što ih čini na taj način posebnim i izuzetnim slikama.
Novi radovi nemaju taj pristup u sebi, jer je svaka površina tretirana kao poseban i samodovoljan entitet. Nove apstraktne slike su odnos ne-pozadine sa ne-pozadinom, ne-prvog plana sa ne-prvim planom, to su dijagrami. U tom smislu oni ne trpe tragove preklapanja jer se u njima oslikava realnost nečega što je izuzeto. Takođe ta realnost koja je izuzeta moze da bude svakojaka, ali nema sumnju i traženje jer je već nađena i otkrivena i srećna zbog toga. Svaka površina je savšen prostor za sebe i u tom smislu ne trpi preklapanja, jer u protivnom ne bi bila savršena. Svaka slika nastaje iz crteža. Crtež je osnov svega u mom radu.
U seriji slika “Ljubav dugo trpi, blagotvorna je” radio si po, da tako kažem, literarnom predlošku. Ostatak tvojih recentnih slika je apstraktan bez konkretnih relacija. Takve tvoje radove u nekim tekstovima dovode u vezu sa kritikom potrošačkog društva. Da li imaš potrebu da slikama potenciras neku poruku?
“Ljubav dugo trpi, i blagotvorna je”, je moja prva religiozna serija slika, koja je načinila veliku prekretnicu u mom radu. Slike koje dolaze i koje pripadaju ovom opusu su verovatno, a i ostaće, najjače i najteže slike koje sam radio do sada. Razlog za ove radove je bio taj da se prenese Božija reč, i oživi Hrišćansko slikarstvo ponovo. Jer je paradoksalno da danas u savremenom slikarstvu nema afirmativnih radova na temu Hrišćanoskog slikarstva. Kada sam razmišljao o tome kako bi moglo da se u savremenom religioznom slikarstvu prenese Hrišćanska poruka, shvatio sam da je to kroz Reč najbolje. Samim tim sam odlučio da citiram tačne delove iz Starog i Novog zaveta, i radim predstave, vizuelne predstave, koje koreliraju sa porukom.
Što se tiče, da tako kažem, moje prepoznatljive apstrakcije, one imaju jake veze sa savremenim diskursom slike kao objekta, monohroma i krajem slike. U metafizičkom smislu ovi elementi oživljavaju i grade novi svet na slici, koristeći postmoderni odbačeni artefakt kao model. U tom smislu one su filozofski gledano paradoks. Međutim, iste te slike oslikavaju sve što nas okružuje pa tako i potrošačko društvo, ali samo kao jedan od milijardu segmenata sa kojima se suočavamo.
Na izložbi su izloženi crteži koji su rađeni na ekspresivniji, opušteniji način u odnosu na slike. Kako vidiš odnos svojih slika i crteža?
Verovatno misliš na slike na papiru. Nisam izlagao nikakve crteže na ovoj izlozbi. Slike na papiru su bazeni energija, i one su izvor, sam za sebe. One govore šta će da se desi.
U jednom razgovoru si pomenuo da ne želiš da uđes u hiperprodukciju radova, već da imaš manju produkciju koja može da zadrži cenu. Da li je i dalje aktuelan takav stav i da li imaš presiju da moraš da slikaš više?
Nemam nikakvu presiju. Bitno je da umetnik ne izgubi sebe, u moru problema sa kojima se suočava. Čovek mora da ostane doseledan do kraja. Umetnik ne treba bude refleksija “potražnje” već on sam treba da diktira kojim putem “potražnja” a samim tim i produkcija, ako tako moze da se kaže, treba da ide. Balans je jako važan. Kad se taj balans izgubi, rad počinje da pada, kvalitet počinje da se osipa i nestaje.
Kako se odvija prodaja? Na tvom sajtu nije navedena galerija koja te zastupa, već se lista agenata može dobiti na zahtev.
Art market nema nikakve veze sa slikarstvom. To je jedan mehanizam za sebe koji melje sve pred sobom. Prodaja slika je na žalost ili sreću ista kao i svaka prodaja ili trgovina određene robe. Ima svoje regulative. Umetnik i tu mora da prepozna sebe da ne bi završio kao otpadak savremenog kapitalističkog društva. A to se dešava mnogim velikim umetnicima.
Kakve su impresije povodom umetničkog života u Londonu? Da li se osećaš prihvaćenim od strane britanskih medijai stručne publike? Na koje umetnike možeš da nam skreneš pažnju?
Ja sam prihvatio London. Ko dođe u London da bude prihvaćen nikad ne bude prihvaćen, jer London nikoga ne prihvata. On samo reflektuje. Čovek mora da prepozna svoje kvalitete i stremi ka vrhu. Sve je u glavi. Londonska scena je sad toliko divergentna da bi bilo stvarno teško izdvajati neka imena. U ovom trenutku London ima sve, jer je postao jedan od vodećih centara moći, trgovine umetničkih dela. Mašina.
Kako gledaš na apstraktnu umetnost danas?
Sve je moguće, što je fantastično. Apstraktno slikarstvo danas ima možda i najbolju poziciju u svojoj istoriji do sada, da postavi nove parametre u umetnosti.
