Nikola Radić Lucati
Post-diplomske studije umetnosti u Beogradu i Jerusalimu, predavao multimedijalnu umetnost na Akademiji likovne umetnosti Bezalel u Jerusalimu i fotografiju na koledžima Kamera obskura (Camera Obscura) i Kališer (Kalisher) u Tel Avivu, kao i na DIA – Arhitektonskom institutu Desau (Dessau). Aktivno izlaže od 1994. Svojim radovima istražuje tačke preseka istorije, ljudskih prava i kulture, kroz prizme fotografije, teksta i skupture.
Šta trenutno čitaš?
Trenutno mnogo toga u pripremi za predstojeće izložbe – memorandume Čubrilovića, Andrića, Maleša, teoretičare rase i fašiste tridesetih i četrdesetih, istoričare: izvrsnog Predraga Ilića o Velimiroviću i Dožiću, Bajforda, Pisarija, Oliveru Milosavljević, Ćulibrka, Macure i arhivsku građu vezanu za Holokaust i ekonomiju regiona pre i za vreme Drugog svetskog rata. „Pedagogy of the Oppressed” od Freirea, i zbornik „Deleuze and Race” na kašičicu i u nastavcima.
U kom prostoru radiš?
U otvorenom i društvenom, cenzurisanom i osporenom, prostoru koji treba osvetliti, ali ne i prisvojiti. A ponekad i u arhivima, na ulicama, u izložbenim prostorima, logorima. U tridesetim i osamdesetim, među uzrocima četrdesetih i devedesetih, među ljudima, u zlatnom preseku ćutanja.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zrikavci, more, sklopke trolejbusa kad kreće, avioni, kikotanje dece, zviždanje, igra, a izleteteću se i sa mini-plejlistom: Esme Patterson, St Paul and the broken bones, Caroline Rose, Punch brothers, Sleater-Kinney, the Kills… Ako je na Audiotree, NPR i Balcony, dobro je.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
„Suština umetničkog dela je uvek u napadu.” (WB). Ima i drugih, rafiniranijih, ali ova nikad nije otišla.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Sistemska pljačka i cenzura institucija kulture koja se zaklanja iza „budžetske štednje sa tržištem kao sistemom evaluacije”, kao i uništavanje buduće kulture nesuverenom, nacionalističkom i uskogrudom, zapravo kukavičkom edukativnom politikom. Uništavanje gradova, kulturnog nasleđa, kriminalno preuzimanje strukovnih udruženja, klasni rat ukidanjem socijalnih prava… (Oprostite ako sam nešto propustio.)
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Da, bilo je lepo vratiti joj se. I posle punih deset godina, našlo se razumevanja i mesta i za mene. Ova scena nije mala, polivalentna je, i veoma brzo napreduje, čak i bez budžeta, uslova, sa opljačkanim institucijama. Ljudi ovdašnje likovne, filmske, pozorišne, strip scene odbijaju da budu lako poniženi, osujećeni i odu bez borbe. Ako se ipak umore, dolaze novi. Ovakve prkosne vitalnosti nema svuda, i zadovoljstvo je i čast je biti deo scene koja zna da se ne bori samo za sebe. Deo takvog paketa je, i da osmuđeni Feniks uvek iznova uči da se gega, da maše krilima, klikće, da uči da se ne bori samo za sebe…
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Jednu crtu neopozive hrabrosti (ili linearnog konformizma), da se radom i rečju bude iskren, čak i kad odgovora nema.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Dupli roditelj – vrtić i uskoro opet jaslice. Ako je pre zore – snimanje, ili put.
Da li postoji neko kome bi hteo da postaviš javno pitanje? Koje pitanje bi to bilo?
Ponudio bih im da javno svedoče, ali ne i da odu.
Da li postoji nešto čemu se diviš? Šta bi to bilo?
Dostojanstvu izbeglica i potlačenih. Stoicizmu ljudi kojima je oduzeto sve i koji prolaze kroz naše živote, gledaju kroz nas ne tražeći ništa. Kao da svaki Homo Sacer, svaki Muselman (Muselmann) u pokretu ne želi ništa od nas, od ovog života ovde. Hrle ka svojim budućnostima, svojoj viziji koju im niko ne može oteti. Kao i one pre 20 godina, i ove kolone su naše, svi smo ih stvarali, višedecenijskim radom, podrškom „liderima” i uspešnim, namenskim izvozom u njihove, nekad prijateljske zemlje. Prema tim ljudima naše društvo i država imaju veliku obavezu, između ostalog, zato što će odnos prema njima biti primenjen i na sve nas.
__________________
Naslovna fotografija: Nedovoljnost / Insufficiency, 2015, na izložbi „Resolution 827”, galerija Stedelijk Museum Buro Amsterdam (SMBA), Kustosi: Jele Blouhuis (Jelle Blowhuis) i Zoran Erić.
 i Kališer (Kalisher) u Tel){kind=link}