Nemanja Lađić
Rođen u Beogradu 1984. Završio vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2009. godine i Transmedia program u Briselu 2011. godine. Izlagao šest puta samostalno i učestvovao na tridesetak grupnih izložbi. Radi video radove i instalacije koje se uglavnom bave optičkim iluzijama, a inspirisane su tehnologijom, matematikom, problemima digitalizacije, graničnim oblastima fizičkog i digitalnog. Finalista je nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za 2014. i 2013. godinu.
–
Šta trenutno čitaš?
Setio sam se nekih interesantnih delova iz Bunjuelove autobiografije, pa sam uzeo da to pročitam ponovo. To su naravno te knjige koje se pročitaju za par dana, a obično imam i nešto što čitam sporadično, na duže staze, samo kad sam raspoložen. Trenutno su to intervjui sa Brusom Naumanom, koje ću završiti za koji dan, jer sam na samom kraju, a kad sam sa tim počeo, više se i ne sećam.
U kom prostoru nastaju tvoji radovi?
Idejno mogu nastati bilo gde – ponekad mi se desi da nešto smislim u ateljeu, ali to je baš retko. A praktično nastaju tamo gde to već mora da se desi – u galeriji, na „licu mesta“, u ateljeu, na radnom stolu.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Moram priznati da volim buku. Uglavnom ne mogu da radim uz muziku, jer me dekoncentriše. Za razliku od muzike, buka obično nije struktuirana, manje mi odvlači pažnju, a prenosi neku količinu energije koju preusmerim na ono što radim. Jednom sam pokušao da napravim savršenu buku za rad tako što sam ispreklapao u jednom programu mnogo različitih pesama i zvukova do te mere da ništa od toga više nije moglo da se prepozna. To je, dakle, trebalo da bude čist izvor energije koji je pritom savršeno neutralan. Isprobao sam rezultat i nije bio loš, ali ipak mi nije ostao u upotrebi.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Ironija i iluzija.
Da li sebe vidiš kao deo neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Ne znam zašto je ovo pitanje toliko popularno. Svi koji rade i izlažu u Beogradu deo su beogradske scene, koja nije naročito velika, ali postoji takva kakva je. Paralele i veze sa Evropom postoje, ali se trenutno osećam suviše izolovano da bih sebe sagledao kao nekog ko pripada i evropskoj sceni. A postoje naravno i promene, ali mislim da nas one više održavaju tu gde smo, nego što nas približavaju ostatku sveta.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Volim kada rad prikaže neku istinitost sa kojom sam izbegavao da se suočim i to tako da me navede da se povodom toga nasmejem i sebi i svima ostalima. Čak i kada su tragični, moji omiljni radovi ovek sadrže element ironije i humora. I mislim da je ironija najubedljivija kada je autor uputi i ka sebi i ka drugima istovremeno, jer su sve ostale varijante nepravedne i neukusne.
Kada misliš da će Muzej savremene umetnosti u Beogradu da bude otvoren?
Ne razmišljam o tome.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zbog nekog putovanja ili kolača u frižideru.
